Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Perišić – prvi beogradski zvaničnik koji je osuđen za zločine u Bosni

No, posmatrači kažu da presuda nije doprinela utvrđivanju stvarne uloge Srbije u bosanskom sukobu.
By Rachel Irwin
  • Momčilo Perišić in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Momčilo Perišić in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 708, 9. septembar 2011.)

Bivši komandant jugoslovenske vojske, Momčilo Perišić, osuđen je ove sedmice za pomaganje i podsticanje zločina počinjenih nad civilima tokom snajperske i artiljerijske kampanje protiv Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i tokom koje je poginulo više hiljada ljudi, te za pomaganje i podsticanje srebreničkog masakra, koji je počinjen 1995. i u kojem je ubijeno oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

On je osuđen na 27 godina zatvora, a u kaznu će mu biti uračunato i vreme koje je već proveo u pritvoru. Ovo je prvi put da je Haški tribunal doneo presudu protiv jednog državnog zvaničnika iz Srbije za zločine koji su počinjeni tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Perišić je kao vojni komandant proglašen krivim i za to što nije kaznio pripadnike vojske hrvatskih Srba, poznatije kao Srpska vojska Krajine (SVK), zbog raketnih napada koji su u maju 1995. bili izvršeni na grad Zagreb.

Gledano u celini, Perišić je osuđen po 12 od 13 tačaka za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući ubijanja, progone i nehumano postupanje. Oslobođen je samo po tački koja se odnosila na istrebljenje u Srebrenici.

Prilikom čitanja presude na javnom sudskom zasedanju koje je održano 6. septembra, Perišić (67) je pravio opsežne beleške i nije pokazivao nikakve emocije.

Počev od avgusta 1993., Perišić je predstavljao najvišu vlast unutar jugoslovenske vojske, čije je sedište bilo u Beogradu. Ostao je na toj funkciji dok je rat besneo u Hrvatskoj, a  većina članova Sudskog veća Tribunala smatra da je Perišić „u više navrata iskoristio svoj autoritet za pribavljanje logističke i kadrovske pomoći, čime je [vojsci bosanskih Srba] bilo omogućeno da vodi rat koji je – kao što je i on znao – podrazumevao sistematske zločine nad muslimanskim civilima“.

Na primer, većina je zaključila da je Perišić stvorio „kadrovske centre“ kako bi „regulisao“ status oficira jugoslovenske vojske koji su se borili u sastavu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) i SVK-a. Među njima je bio i komandant VRS-a, general Ratko Mladić, koji je nedavno uhapšen nakon što je 16 godina proveo u bekstvu.

„[Ti oficiri] su zvanično ostali pripadnici jugoslovenske vojske čak i dok su se borili u Bosni i Hrvatskoj pod zastavama VRS-a i SVK-a“, saopštio je predsedavajući sudija Bakone Džastis Moloto (Bakone Justice Moloto), čitajući presudu.

Štaviše, „iako je većina oficira dobrovoljno prihvatila taj prelazak, general Perišić im je nedvosmisleno stavio do znanja da će oni koji odbiju da budu poslati u VRS ili SVK na ovaj ili onaj način biti otpušteni iz jugoslovenske vojske“, kazao je on.

„General Perišić i ostali vodeći jugoslovenski oficiri trudili su se da stvarna svrha kadrovskih centara ostane u tajnosti, kako bi se izbegle dalje kritike ili sankcije međunarodne zajednice“, nastavio je sudija Moloto.

Veće je potom utvrdilo da zločine koje je počinio VRS „nisu izvršili neposlušni vojnici koji su delovali nezavisno“.

„Naprotiv, oni su bili deo široke kampanje koju su nadzirali visoki oficiri VRS-a sa platnog spiska jugoslovenske vojske, uključujući i generala Mladića“, saopštio je sudija.

Perišić je, po mišljenju sudija, „znao da operacije VRS-a podrazumevaju teške zločine nad civilima“ ali je ipak nastavio da pruža logističku, finansijsku i kadrovsku podršku.

U presudi se navode i izjave ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, kome se trenutno sudi pred Tribunalom, i koji je prema presudi rekao kako „ničeg ne bi bilo bez Srbije. Mi ne raspolažemo tim resursima i ne bismo bili u stanju da se borimo.“

Što se tiče srebreničkog masakra počinjenog 1995. godine, Perišić je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje zločina ubijanja, progona i nehumanog postupanja, ali ga je veće oslobodilo optužbi za istrebljenje, jer „dokazi ne pokazuju da je general Perišić mogao predvideti, na temelju vlastitog poznavanja ranijeg ponašanja VRS-a, da će VRS pristupiti radikalnom, sistematskom istrebljenju više hiljada Muslimana u Srebrenici“.

Iako je veće zaključilo da Perišić jeste imao efektivnu kontrolu nad SVK-om 1995., odnosno u vreme kada su na Zagreb izvršeni raketni napadi, ono je donelo suprotnu odluku u vezi sa VRS-om u vreme opsade Sarajeva i srebreničkog masakra u Bosni.

„Dokazi pokazuju nemoć generala Perišića da nametne obavezujuće naloge [komandantu VRS-a] generalu Mladiću . . . koji je sve vreme trajanja rata zadržao izvesnu nezavisnost“, kazao je sudija Moloto.

U presudi se to detaljno opisuje na ukupno 644 stranice, pri čemu se kaže i da je Perišić, zajedno sa bivšim predsednikom Srbije, Slobodanom Miloševićem – u više navrata tokom 1994. i 1995. – pokušavao da ubedi Mladića da prihvati mirovni plan, ali da je Mladić to odbio.

Sudije su se pozvale na zapisnik sa sastanka Vrhovnog saveta odbrane (VSO), održanog 1994. – kojem su prisustvovali visoki politički i vojni zvaničnici Srbije – gde se navodi kako je Perišić rekao da Mladić „vodi vlastitu politiku i to je način na koji se on ponaša“.

U ovoj presudi je značajno i opsežno izdvojeno mišljenje sudije Molotoa, koji – za razliku od druge dvojice sudije iz veća – ne smatra da su ponuđeni uverljivi dokazi na temelju kojih bi se Perišić mogao proglasiti krivim za pomaganje i podsticanje zločina u Sarajevu i Srebrenici, a ne misli ni da je general imao efektivnu kontrolu nad jedinicama SVK-a u Hrvatskoj.

Pomoć koju je Perišić dostavljao VRS-u je „predaleko“ od toga da se može okvalifikovati kao pomaganje i podsticanje – napisao je sudija Moloto u svom izdvojenom mišljenju.

„Zaključiti drugačije, što je i učinila većina veća, znači kriminalizovati sam čin rata, koji prema statutu Tribunala nije zločin“, nastavlja on. „Osim toga, postavlja se pitanje: gde je granica? Na primer, da li bi i proizvođač oružja koji neku vojsku snabdeva oružjem, a  koje se potom koristi u ratu pri činjenju zločina,  trebalo krivično da odgovara?“

Štaviše, sudija Moloto je konstatovao kako „ne postoji jasna veza između pružanja pomoći i činjenja zločina u Sarajevu i Srebrenici“. Takođe je primetio da samo oko deset procenata od ukupno 3,644 ispaljenih čaura, koliko ih je pronađeno nakon srebreničkog masakra, može biti „nedvosmisleno pripisano“ pomoći koju je dostavila jugoslovenska vojska.

Sudija Moloto se sa većinom nije složio ni u stavu da je Perišić znao da će njegova podrška VRS-u doprineti tome da budu počinjeni zločini u Sarajevu i Srebrenici, te je potom naveo i da su dokazi u vezi sa time „pretežno posredni“.

Ovakva presuda je uglavnom bila očekivana za posmatrače iz regiona i inostranstva, od kojih su se mnogi nadali da će napokon biti utvrđeno i to kakva je bila stvarna uloga Srbije za vreme rata. To pre svega treba videti u svetlu činjenice da je Milošević 2006. godine umro usred suđenja, tako da presuda u njegovom slučaju nikada nije doneta.

Stručnjaci kažu da presuda zaista odgovara na neka pitanja, ali ne na sva.

„[Perišić] je osuđen za pomaganje i podsticanje zločina bosanskih Srba, ali [presudom] nije utvrđena uloga Srbije u izbijanju rata, niti u organizovanju rata u celini“, kaže britanski istoričar Marko Arila Hoare, koji je u Tribunalu svojevremeno radio kao istražitelj pri Kancelariji tužilaštva.

Po rečima Marka Preleca, višeg analitičara Međunarodne krizne grupe koji je takođe radio i za tužilaštvo, ova presuda ne predstavlja nužno i ispunjenje velikih očekivanja koja su ljudi imali.

„Mislim da postoji nekakav obrazac kada su u pitanju presude koje se u Hagu donose poslednjih nekoliko godina – jer su svaku ljudi željno iščekivali, i svaki put su bili manje ili više razočarani“, rekao je Prelec za IWPR.

„Tako da je u Srbiji, mislim, ona primljena kao neka vrsta šoka, ali će u Bosni predstavljati svojevrsno razočaranje, pošto on nije proglašen krivim za istrebljenje [u Srebrenici], niti je čak bio optužen za genocid, a ja mislim da je je to zato što se postepeno približavamo istini o tim stvarima.“

U ovom slučaju, tvrdi Prelec, Tribunal je „imao pravo“.

„[Presuda] detaljno pokazuje na koje je načine Srbija bila duboko umešana u pomaganje vojske Republike Srpske, ali nisu oni bili ti koji su zaista povlačili konce“, kazao je on. „Oni su igrali ključnu ulogu kada je u pitanju podrška, i to je istina koja polako izlazi na videlo. To je istina koja je svakome neprijatna.“

Ostali kažu da presuda odražava ono što je već poznato u vezi sa ulogom Srbije, barem među istraživačima i u akademskim krugovima.

„Čini se da ona odražava opšteprihvaćenu činjenicu da je nedvosmisleno postojala logistička podrška, finansijska podrška, te da je postojao i uticaj – ali da nije bilo direktne komande nad vojskom Republike Srpske“, kaže Florijan Biber (Florian Bieber), profesor jugoistočnih evropskih studija na Univerzitetu u Gracu (Austrija).

Biber je izjavio i da zaključci o tome da je Mladić bio donekle nezavisan i da je odbijao mirovne planove takođe nisu iznenađujući.

„Postoji mnoštvo empirijskih dokaza koji sugerišu da je Mladić u ključnim stvarima zaista bio samostalan, ali naravno unutar okvira koji je za državno rukovodstvo u Beogradu bio prihvatljiv“, kaže Biber. „Ono je moglo da ga zaustavi, ali nije smatralo da je to neophodno, tako da u tom smislu presuda izgleda odražava ono što znamo iz drugih presuda i istorijskih izvora.“

U vezi sa izdvojenim mišljenjem sudije Molotoa, Prelec tvrdi kako je „uvek neprijatno“ kada tako nešto postoji, jer bi u nekim sistemima takva stvar dovela i do potpunog oslobađanja.

„Jedina stvar koju zasigurno možemo reći je da [će verovatno uslediti] zaista interesantna žalba i da ništa još nije gotovo“, kazao je Prelec.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.