Ovdje se ne živi samo da bi se živjelo...

Ovaj film govori o Jusufu Arifagiću koji razvija modernu stočarsku proizvodnju u Bosni i Hercegovini i tako daje drugu šansu ljudima na područjima na kojima je nekad besnio rat.

Poreklom iz Kozarca (grad u severozapadnoj Bosni), Arifagić je za vreme rata, početkom devedesetih godina, boravio u zatvorskim logorima koje su držali bosanski Srbi.

Posle svega je otišao u Norvešku, gde je uspeo da dobije zajam od banke i osnuje kompaniju za nekretnine. Sa novcem koji je zaradio vratio se u poratnu Bosnu, gde je kupio poljoprivredno zemljište.

Inspirisan usponom Norveške, kojoj je za put od siromaštva do sadašnjeg prosperiteta bilo potrebno svega nekoliko decenija, on je osnovao stočarsko preduzeće, da bi potom od države Norveške zatražio licencu za pokretanje centra za uzgoj norveškog crvenog govečeta.

„U početku su me gledali u nevjerici, pitajući se ko je to ko želi doći u jednu Bosnu da gradi farmu sa 600 muznih krava“, priseća se on.

I dok se ta farma podiže i napreduje, Arifagić ima i veće planove – da izgradi preduzeće za biogas koje će proizvoditi električnu i toplotnu energiju, što će omogućiti rad velike staklene bašte i skladištenje i pakovanje onoga što će u njoj biti proizvedeno. Potom će pokrenuti i srednju poljoprivrednu školu, zasnovanu na norveškim nastavnim metodama.

„Moja je namjera da ono što su Norvežani u proteklih 75 godina razvili u svojoj poljoprivredi - a nauka je vrlo skup proizvod - prenesem ovdje... i oni su meni to dozvolili“, kaže on.

Arifagić trenutno upošljava 21 osobu, ali se nada da će se taj broj popeti na oko 150, te napominje da bi ljudi trebalo da budu svesni mogućnosti koje pruža poljoprivreda.

„Samo to treba pokrenuti i početi proizvoditi, a mi sjedimo i kukamo kako se to ne može. Ja mislim da može“, kaže on.

Zatvorski logor Trnopolje – jedan od objekata u kojima je Arifagić bio zatočen i gde je video stravične prizore – nalazi se nedaleko odatle. Svaki put kada tuda prođe, on se seti prošlosti.

„Međutim“, dodaje Arifagić, „ne mogu prihvatit da je bol majke Srpkinje, ili Bošnjakinje, ili Hrvatice, veći ili manji od bola neke druge“.

„U zemlju u kojoj sam živio ponovo se vraćam“, kaže on. „Pričat ćemo o onom što se desilo i trebamo raditi na tome da se to više nikada i nikome ne ponovi.“.

Ovaj film je nastao u sklopu projekta Obični heroji, kojeg finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Sarajevu. IWPR taj projekat realizuje u saradnji sa sarajevskim Centrom za postkonfliktna istraživanja.