Otpor u provinciji
Opozicione partije u provinciji mnogo su efikasnije u pruzanju otpora rezimu od njihovih lidera u Beogradu.
Otpor u provinciji
Opozicione partije u provinciji mnogo su efikasnije u pruzanju otpora rezimu od njihovih lidera u Beogradu.
Najjaci i najorganizovaniji otpor rezimu jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica i dalje dolazi iz unutrasnjosti Srbije, gde lokalne opozicione partije izbegavaju svadje koje razdvajaju i slabe njihove lidere u Beogradu.
Ovakva situacija rezlutat je stalnih nastojanja rezima da isprovocira dalje sukobe medju koalicionim partnerima u unutrasnjosti. Ipak, nepromisljene odluke lidera opozicionih partija da se izborne liste lokalnih kandidata stave pod centralnu kontrolu, mogle bi prosiriti suparnistvo i na unutrasnjost Srbije.
Opoziciona koalicija, "Zajedno", pobedila je na lokalnim izborima u Srbiji u novembru 1996.godine, ali medjusobno takmicenje lidera Srpskog pokreta obnove, SPO, Vuka Draskovica i vodje Demokratnske stranke, Zorana Djindjica uskoro je unistilo ovu koaliciju na nacionalnom nivou.
Situacija u unutrasnjosti je sasvim drugacija. Pod pritiskom poslanika vladajuce partije u lokalnim skupstinama opstina, lokalne opozicione stranke nisu imale izbora nego da svoje razlike ostave po strani za dobrobit njihovih gradova. Udaljeni od politike Beograda, gradovi kao sto su Nis, Kragujevac i Novi Sad uzivali su plodove dobre saradnje medju demokratskim partijama.
I dok je opoziciona politika Beograda postajala sve neefikasnija i skleroticnija, unutrasnjost je pruzala mnogo ozbiljniji izazov rezimu, upravo zbog toga sto je do sada odolevala pokusajima SPS da ih razjedini i zavlada.
Na primer, pre tri godine je harizmaticni gradonacelnik Kragujevca, Veroljub Stevanovic bio izabran od strane koalicije "Zajedno". Stevanovic pripada stranci SPO, koja vise ne saradjuje na nacionalnom nivou sa ostalim partijama, ali kada je lokalni ogranak SPS-a krajem juna uspeo da proglasi njegov izbor nelegitimnim, clanovi Demokratske stranke i Gradjanskog saveza Srbije pridruzili su se SPO da bi on bio ponovo izabran.
Alternativa je bila da se izabere gradonacelnik iz redova SPS. U Nisu, najvecem gradu na jugu Srbije, koalicija je uspela da zaustavi slican pokusaj da se zbaci gradonacelnik, clan Demokratske stranke, Zoran Zivkovic.
Podrska opoziciji u centralnoj i juznoj Srbiji, u gradovima kao sto su Kragujevac, Kraljevo, Cacak, Uzice i Nis porasla je nakon dolaska srpskih izbeglica sa Kosova, cije je prisustvo posluzilo kao svezi dokaz tragicnih posledica Miloseviceve politike.
U Kraljevu, ucestali protesti izbeglica i vojnih rezervista vrse neprestani pritisak na rezim. Policija je zabranila protestni skup od oko 1.500 izbeglica najavljen za 18.jun ali je on odlozen za 17. jul.
Sudjenje novinaru Miroslavu Filipovicu, optuzenom za spijunazu i sirenje laznih vesti pocece 25. jula posle serije clanaka u kojima je opisao proslogodisnje zlocine na Kosovu. Slucaj Filipovic predstavlja vazan dogadjaj: do pre nekoliko godina, sva vazna otkrica dolazila su od beogradske stampe, dok su lokalni novinari bili pod kontrolom lokalnih politicara, odanih rezimu.
Cak i u gradovima u kojima je na vlasti Miloseviceva koalicija, povecava se antirezimsko raspolozenje. U Leskovcu, tradicionalnom uporistu Milosevica, doslo je do sukoba policije i nekoliko stotina gradjana nakon hapsenja jednog clana "Otpora".
U Beogradu, gde svakodnevno dolazi do hapsenja pristalica "Otpora", niko ne protestvuje. U Milosevicevom rodnom gradu Pozarevcu, tri lokalne sudije odbile su da ucestvuju u namestenom sudjenju za pokusaj ubistva trojici clanova "Otpora" koje su napali telohranitelji predsednikovog sina Marka Milosevica u maju. Do sudjenja ce doci nakon sto su buntovne sudije suspendovane na vanrednoj sednici srpskog parlamenta.
Medjutim, medjusobno rivalstvo pocelo je da slabi opoziciju i u unutrasnjosti. Krajem maja, SPO je pokusao da zbaci popularnog gradonacelnika Cacka, Velimira Ilica, koji je napustio ovu partiju pre dve godine i osnovao sopstvenu stranku, Nova Srbija.
Glavni udarac medjusobnoj saradnji u unutrasnjosti Srbije dolazi iz Beograda. Pocetkom jula opozicione vodje su se dogovorile da se izborne liste kandidata prave u Beogradu za gradove sa vise od 100.000 stanovnika. Stavljanje ovih lista pod centralnu kontrolu Beograda znaci da se medjusobno suparnistvo moze prosiriti i na one gradove u kojima su politicki suparnici ostvarivali uspesnu saradnju.
Uticaj ove nepromisljene odluke mogao se odmah videti u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine, drugom po velicini gradu u Srbiji. Doslo je do neslaganja medju opozicionim partijama sa sedistem u Beogradu (kao sto su SPO i Demokratska stranka) i onih stranaka koje se zalazu za vecu autonomiju Vojvodine ciji se glavni stab nalazi u Novom Sadu. Vojvodjanske partije zele da kontrolisu 51 odsto liste kandidata dok njihovi saradnici iz Beograda nisu zadovoljni sa preostalih 49 odsto.
Ustavne promene koje je iznudila vladajuca koalicija imaju za cilj da izazovu jos veci razdor u redovima njihovih rivala. Opozicija sada treba da izabere jednog kandidata koji ce ucestvovati u direktnim izborima za jugoslovenskog predsednika, suprotstavljajuci se Milosevicu.
Ankete javnog mnjenja pokazuju da ni Zoran Djindjic, ni Vuk Draskovic nemaju sanse u toj utakmici. Da bi opoziciji poslo za rukom da uputi pravi izazov, njeni lideri bi trebalo da odaberu kandidata manje partije, sto bi predstavljalo zrtvu za opste dobro koju ni Djindjic ni Draskovic, po svemu sudeci, nisu spremni da prihvate.
Zeljko Cvijanovic je redovni dopisnik IWPR.
