Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

OSUMNJIČENIK ZA RATNE ZLOČINE INSISTIRA NA TOME DA JE I SAM ŽRTVA

Zapovednik logora Omarska tvrdi da se nije slagao sa onim što se tamo dešavalo, ali da bi odlaskom sa te dužnosti ugrozio život svoje porodice.
By IWPR ICTY
Jedan srpski osumnjičenik za ratne zločine insistirao je ove sedmice na tome da je bio prisiljen da vodi zloglasni zatvorski logor, tvrdeći da bi odbijanjem izložio riziku i vlastitu porodicu.



Željko Mejakić je optužen za zločine protiv čovečnosti, ubistva, premlaćivanja i seksualno zlostavljanje, koji su u logoru Omarska počinjeni tokom 1992. Tužioci kažu da je on bio faktički zapovednik logora, te da je imao potpunu kontrolu nad životima svih 3,000 pritvorenika.



No, on je ove sedmice pred jednim bosanskim sudom kazao kako je bio nemoćan da zaustavi torturu, silovanja i ubistva koja su se događala u logoru.



„Nikog nisam ubio, niti sam u to doba ikoga povredio“, rekao je on.



Kazao je i da se plašio komandujućeg oficira Sime Drljače – načelnika prijedorske policije, koji je u julu 1997., prilikom hapšenja, ubijen od strane međunarodnih snaga.



„Nisam se slagao sa onim što se dešavalo po logorima. Međutim, nisam mogao tek tako otići ili dati otkaz. Doveo bih u pitanje život svoje porodice. U to vreme je to bila velika izdaja. Svi su se plašili Sime Drljače. Moja porodica i ja bismo naprosto nestali da sam ga prevario – mnogima se to dogodilo“, izjavio je on.



Nakon što je izdat nalog za njegovo hapšenje, Mejakić se sam predao Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugostavju (MKSJ). U julu 2005. MKSJ je njegov slučaj prepustio bosanskom Vijeću za ratne zločine. Izjavio je da se predao zbog toga što je i sam bio žrtva.



„Moji razlozi datiraju još iz 1992., pošto od tada čekam da ispričam kroz šta sam sve prošao. Rekao sam to i u Hagu: želim da se otkrije istina, i pravdu za svakoga“, kazao je on.



Objasnio je da kao šef bezbednosti nije imao nikakvu moć, niti je bio nadležan za „uslove u logoru, snabdevanje pritvorenika hranom, kao ni za mučenje koje su pretrpeli“. Policajci su bili nadležni samo za „čuvanje pritvorenika u logoru i njihovu zaštitu od spoljašnjih nasrtljivaca“.



Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužioca Pitera Kida (Peter Kidd), Mejakiću je predočena mapa logora, na kojoj je on pokazao lokacije gde su vojni istražitelji saslušavali pritvorenike.



„Čuo sam viku, zapomaganja i krike iz tih prostorija, ja i moji saradnici smo zbog toga bili zabrinuti, ali mi (policija) nismo mogli ništa da uradimo. Za sve su bili nadležni inspektori. Oni su nam naređivali“, rekao je on, dodajući da im se ne bi mogao suprotstaviti bez nasilja.



„Postojalo je nekoliko grupa koje su u logor dolazile da bi mučile zarobljenike. Tačno je da smo imali ružje, i zapretili bismo pojedinim vojnicima koji su došli radi mučenja, ali je to bilo veoma teško ukoliko se radilo o grupi. To je u tim ludim vremenima značilo preuzeti ogroman rizik. Oni su iza sebe imali vlast, a ja i danas verujem kako, da smo zapucali na njih, danas ne biste imali nijednog živog svedoka ili okrivljenika u ovom slučaju“, objasnio je Mejakić.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Mejakić je ponovo govorio o „užasnim“ uslovima u logoru.



„U jednoj od zona u kojoj su držani pritvorenici, zvanoj Hangar, mokri i sanitarni čvor su bili u toliko lošem stanju da je smrad bio neizdrživ, i mogao se osetiti u čitavoj zgradi. Takođe, pritvorenici su bili mršavi, prljavi i [bilo ih je] previše“, priznao je on.



Mejakiću su postavljena i pitanja koja su se ticala boravka žena u logoru, te slučajeva seksualnog nasilja koje su nad njima vršili stražari.



O silovanjima u logoru govorile su svedokinje optužbe K035 i K040, a Mejakić je potvrdio da je za te slučajeve čuo „od svedoka“, ali da je „bio nemoćan da učini bilo šta izuzev da piše Simi Drljači, koji ne samo da je odbio da išta učini, već mi je i naredio da prikrijem činjenicu da u logoru ima žena“.



Kid je predočio dva dokumenta, pri čemu se na jednom od njih Mejakić potpisao kao komandant vojne policije u Omarskoj. Drugi dokument bio je Drljačin, ali se i njime potvrđuje da je Mejakić, u periodu od aprila 1992. do jula 1993., komandovao tamošnjom vojnom policijom.



Mejakić je porekao da je vršio tu dužnost, izjavivši kako „u Omarskoj nije čak ni postojala stanica vojne policije, mi smo bili samo odeljenje prijedorske policije“.



Okrivljeni je detaljno saslušan i u vezi sa svojim saoptuženicima. Momčilo Gruban i Dušan Fuštar optuženi su da su bili komandiri stražarskih smena u Omarskoj, dok Dušan Knežević navodno nije bio ni na kakvom položaju u logoru, ali je neometano dolazio i mučio zatvorenike.



„Nisu postojali komandiri, niti šefovi smena. Nikada nisam čuo za tu funkciju, niti od pritvorenika, niti od ostalih stražara“, kazao je Mejakić, dodajući da je Grubana dobro poznavao i pre rata, da je bio veoma zadovoljan njegovim radom u logoru, te da ga nije „nikada video da zlostavlja pritvorenike“. Dodao je i da za Kneževića nikad nije ni čuo.



Po okončanju Mejakićevog unakrsnog ispitivanja, odbrana je izvela dva svedoka: Rajka Marmata i Milorada Stupara.



Kao rezervni policajac koji je takođe radio u grupi za bezbednost u logoru Omarska, Marmat je kazao da policija nije učestvovala u logorskom mučenju i zlostavljanju.



„Tamo su postojale vojne jedinice koje su mogle svakom da naređuju i koje su saslušavale pritvorenike“, rekao je on.



Nakon njega je svedočio i Stupar – nekadašnji Mejakićev školski učitelj i pripadnik Teritorijalne odbrane (deo oruženih snaga). On je izjavio da je Mejakić bio „odličan učenik i dobar čovek“.



Prisetio se i otvaranja logora, kada je video kako „kolona autobusa dovozi civile u rudnik Omarska. Posle dan ili dva naređeno mi je da se priključim Teritorijalnoj odbrani u zaštiti drugog oboda logora“.



Stupar tvrdi da je u logoru video veliki broj svojih bivših kolega i prijatelja, te da je pokušao da im „donese hranu i sve ostalo, jer su izgledali stravično“.



Takođe je posvedočio da je sa Drljačom razgovarao o zatvaranju logora. „Već tada sam znao kako će se to završiti. Kako će se svet Omarske jednom sećati kao da je gora od Jasenovca“, rekao je on, misleći pritom na najveći koncentracioni logor na Balkanu iz vremena Drugog Svetskog rata.



Stupar je na kraju potvrdio i da je s Mejakićem razgovarao o pružanju pomoći pritvorenicima, ali da je „shvatio da Mejakić nije bio nadležan i da nije mogao mnogo da učini.“



Suđenje će biti nastavljeno 18. februara.



Denis Džidić je izveštač IWPR-a iz Sarajeva.