Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

OSUDA MARGETIĆA PODSTAKLA RASPRAVU O MEDIJSKOJ ETICI

Novinari širom Balkana raspravljaju o profesionalnim pitanjima koja su pokrenuta slučajem nepoštovanja suda koji je procesuiran pred Tribunalom.
By IWPR
Slučaj hrvatskog novinara koji je proglašen krivim za nepoštovanje suda podstakao je raspravu na Balkanu o tome koliko daleko novinari smeju ići pri objavljivanju informacija i da li pritvaranje onih koji su tu granicu prešli predstavlja napad na slobodu štampe.



Sudije Tribunala su slobodnog novinara Domagoja Margetića prošle sedmice proglasile krivim za objavljivanje spiskova zaštićenih svedoka. Osuđen je na tri meseca zatvora i novčanu kaznu od 10,000 eura.



Pred Tribunalom je do sada procesuirano 19 slučajeva nepoštovanja suda, pri čemu se sudilo svedocima, zastupnicima odbrane i novinarima.



Međutim, Margetić je prvi novinar koji je osuđen zbog kršenja pravila suda kojima je regulisana zaštita svedoka i poverljivih informacija.



Margetić je osuđen zbog toga što je prošlog leta na vlastitom veb-sajtu objavio spisak sa imenima 48 zaštićenih svedoka sa suđenja generalu bosanskih Hrvata Tihomiru Blaškiću.



U presudi donetoj 7. februara, sudsko veće je to opisalo kao „nečuvenu“ uvredu suda. Ono je reklo da Margetić „ne samo da je namerno prekršio odredbe o zaštitnim merama i ometao svedoke, nego je to učinio nimalo se ne obazirući na [njihovu] bezbednost“.



Prilikom utvrđivanja kazne, sudsko veće je, prema vlastitoj tvrdnji, u obzir uzelo lične i psihološke posledice koje je objavljivanje spiska imalo po živote najmanje trojice zaštićenih svedoka.



Sudije su odbacile navode odbrane po kojima je Margetić nevin zbog toga što je samo objavio imena koja je, „greškom i ozbiljnim propustom“, prethodno već otkrio neko iz kancelarije tužioca. Odbrana je tvrdila kako, u vreme kada ga je Margetić objavio, pomenuti spisak više nije predstavljao poverljivi dokument.



Sudsko veće je pak istaklo kako je „spisak svedoka od samog početka bio poverljivi dokument, te da nikada nije izgubio taj status“. Sudije su dodale i da je okrivljeni bio potpuno svestan toga, jer je u članku kojim je na svom sajtu propratio dokument „naglasio da objavljuje poverljive podatke“.



Margetić je na taj način, po njihovim rečima, zaštićene svedoke izložio pretnjama, zastrašivanju i mogućem nasilju, ometao ih i odvratio od dalje saradnje s Tribunalom.



Obrazlažući svoju odluku, sudije su konstatovale: „Novinari su slobodni da izveštavaju i komentarišu sve postupke koji se vode pred Tribunalom, uključujući iskaze svedoka. Međutim, u obavezi su da poštuju naredbe Tribunala i mere zaštite koje su svedocima zagarantovane.“



I dok neki posmatrači sa Balkana veruju da je kazna izrečena Margetiću isuviše oštra, ostali su saglasni da je njome možda poslata važna poruka lokalnim novinarima koji suđenja za ratne zločine prate u Tribunalu i pred nacionalnim sudovima, te da je time čak možda sprečeno da se ubuduće otkrivaju poverljiva dokumenta i podaci.



Margetićev slučaj je otvorio i pitanja poput slobode štampe i odgovornosti novinara u tranzicionim zemljama da se pridržavaju etičkih načela svoje profesije, pogotovo kada je reč o posebno osetljivim pitanjima, kao što su poverljivi podaci koji se tiču suđenja za ratne zločine.



Kako IWPR doznaje, dilema između profesionalne etike i mogućnosti da se objavi ekskluzivna informacija – nije uvek laka.



Urednik sarajevskog nedeljnika Dani, Senad Pećanin, tvrdi da nikada ne bi otkrio imena zaštićenih svedoka sa nekog od suđenja za ratne zločine – čak i kada bi došao u posed takvih podataka – jer bi ga brinulo kako bi se to moglo odraziti na njihove živote.



„Vrlo je verovatno da bi se otkrivanjem imena zaštićeni svedoci doista doveli u opasnost. I ne samo oni, nego i njihove porodice“, rekao je on.



On je, međutim, dodao i to da bi – ukoliko bi saznao da je zaštićeni svedok šef države, premijer ili neki drugi zvaničnik visokog ranga – zaista bio u iskušenju da objavi tu informaciju. Rekao je i da „za razliku od običnih građana, tim ljudima na raspolaganju stoji celi mehanizam zaštite koji im država obezbeđuje tokom, pa i nakon trajanja njihovog mandata“.



No, Pećanin priznaje kako bi čak i u tom slučaju bio zabrinut zbog poruke koja bi tim činom bila poslata ostalim zaštićenim svedocima.



„Oni bi mogli reći: ako sud nije u stanju da zaštiti identitet jednog šefa države, kako će onda zaštititi mene“, nastavlja Pećanin. „Na užas novinara u meni, jasno mi je da bi to verovatno predstavljalo glavni razlog zbog kojeg bih se uzdržao od otkrivanja takve informacije.“



Sličnog je mišljenja i izveštač sarajevskog lista Dnevni Avaz, Sead Numanović. On kaže da nikada ne bi objavio imena običnih ljudi koji se na suđenjima za ratne zločine ili bilo kojim drugim suđenjima pojavljuju kao zaštićeni svedoci, ali da bi to verovatno učinio ukoliko bi svedoci bili visoki zvaničnici.



A kada je reč o situaciji u Bosni, Numanović kaže kako su profesionalni standardi u načelu visoki, premda stvari uvek mogu biti i bolje: „Rekao bih da u lokalnim medijima ima više autocenzure nego kršenja profesionalne etike.“



Kao pozitivan primer, on navodi činjenicu da su bosanski novinari veoma uzdržani pri izveštavanju sa suđenja za ratne zločine, te da je u lokalne medije do sada „procurilo“ veoma malo, ili čak nimalo poverljivih informacija, uključujući dokumenta i imena zaštićenih svedoka.



Iako većina novinara tvrdi kako odgovoran pristup osetljivim informacijama proističe iz njihovih sopstvenih visokih profesionalnih standarda, neki tvrde da su od pomoći i stroga pravila koja to pitanje regulišu.



Portparol bosanskog državnog tužioca, Boris Grubešić, ukazuje na činjenicu da oni koji otkriju informaciju koju je bosanski sud označio kao poverljivu mogu biti optuženi za nepoštovanje suda i kažnjeni novčanom kaznom, ili čak osuđeni na jednu do tri godine zatvora.



„Uopšteno govoreći, sve strane u sudskim postupcima koji su vođeni pred Vijećem za ratne zločine do sada su poštovali obavezu čuvanja tajnosti identiteta svedoka koji svedoče uz mere zaštite“, kaže Grubešić.



U Srbiji, međutim, počev od prošle godine, novinari ne mogu biti kažnjeni zatvorom zbog otkrivanja poverljivih informacija. Viši predavač na pravnom fakultetu Univeziteta Union u Beogradu, Saša Gajin, kaže da je to dobro, jer se on sam oduvek protivio penalizaciji novinara. No, on skreće pažnju na jedan drugi problem.



„Medijima je teško znati šta je poverljiva informacija, kad Srbija trenutno nema zakon koji bi to jasno definisao“, rekao je on.



Dopisnik Radija Slobodna Evropa iz Beograda i bivši predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Nebojša Bugarinović, saglasan je sa Gajinom oko toga da pritvaranje predstavnika medija koji prekorače granicu verovatno nije najbolje rešenje.



„Bio bih cinik ako bih rekao da je zatvorska kazna u slučaju Margetić prikladna, jer sam se oduvek protivio tako drastičnim merama. Bilo koja kazna je dobra, sve dok se ne radi o zatvoru“, rekao je on.



Osvrćući se na slučaj Margetić, Bugarinović kaže da – prema onom što on zna o tome – Margetićev postupak nije bio „ni etički, ni profesionalan“.



No, Bugarinović se ne slaže sa tvrdnjama pojedinih posmatrača da presude koje je Tribunal izrekao hrvatskom novinaru predstavljaju napad na slobodu štampe.



„Mnogi na Balkanu slobodu štampe doživljavaju kao pokriće za neodgovornost“, rekao je on. „Ali ta sloboda takođe znači i odgovornost prema činjenicama, kao i prema zaštićenim kategorijama ljudi, kakvi su i zaštićeni svedoci.“



Neki balkanski analitičari kažu kako norme medijske etike treba da uspostave sami novinari, pošto pogrešno usmereni zahtevi za direktivama i zakonskim ograničenjima mogu samo da ohrabre političko uplitanje.



Bugarinović se slaže sa tim i dodaje kako kompetitivna priroda današnjih medija, sa naglaskom na uvek svežim vestima i senzacionalističkom pristupu, predstavlja dodatni pritisak na novinare da proizvode članke koji se najbolje prodaju, što pak često podrazumeva zapostavljanje profesionalne etike. Otuda ni otkrivanje privatnih i poverljivih informacija nije retka pojava.



To, pak, za posledicu ima i pokretanje velikog broja sudskih parnica protiv novinara.



Prema podacima Hrvatskog novinarskog društva, Hrvatska je jedna od evropskih zemalja u tranziciji sa najvećim brojem sudskih postupaka u koje su uključeni mediji. U periodu od 1990. do 1999. pokrenuto je zapanjujućih 1,000 slučajeva, da bi ih narednih godina bilo registrovano još barem 500.



U svom nedavnom govoru održanom na tradicionalnom godišnjem prijemu priređenom za predstavnike medija, hrvatski predsednik Stjepan Mesić je rekao kako je sloboda štampe jedan od temelja svakog demokratskog društva, ali i upozorio na to da nije svaka istina u službi javnog interesa. Na izveštačima i urednicima je da povuku granicu između profesionalnog novinarstva i senzacionalizma, rekao je Mesić.



Neki tvrde kako u Margetićevom slučaju ta granica nije sasvim jasna.



Kada je Margetić iznio razloge zbog kojih je na svom veb-sajtu objavio spisak zaštićenih svedoka sa suđenja Blaškiću, nisu bili retki oni koje je to začudilo.



U svojoj zvaničnoj izjavi od 12. septembra 2006., on je rekao: „Razlog zbog kojeg sam objavio spisak svedoka delimično je bio taj što sam želeo da svima otkrijem kako su neki svedoci zapravo mudžahedini, koji su u svetu poznatiji kao ’teroristi’. U svetlu obeležavanja petogodišnjice 11. septembra, važno je da javnost shvati sa kime je Tribunal sarađivao pri krivičnom gonjenju hrvatskog generala Tihomira Blaškića.



Margetić je insistirao i na tome da sud „teroriše nevinog hrvatskog novinara“, kao i na tome da je jedini razlog zbog kojeg je optužen – njegova stalna i otvorena kritika Tribunala.



„Osim toga, spisak svedoka objavio sam i zbog svoje čvrste i duboke vere u slobodu štampe i nezavisnost medija“, rekao je on u svojoj izjavi.



Britanski novinar Brajan Galager (Brian Gallagher), koji je pomno pratio Margetićev slučaj i smatra da je hrvatski novinar pogrešno optužen, kaže kako presuda koja mu je izrečena „uspostavlja opasan presedan“, koji bi “nezgodne novinare lako mogao dovesti u zamku“.



Međutim, profesor Stjepan Malović sa Fakulteta političkih nauka Zagrebačkog Univerziteta, ne nalazi nijedno opravdanje za ono što je Margetić učinio.



„Pravi novinar nikada ne bi objavio spisak imena zaštićenih svedoka i time ih doveo u opasnost“, rekao je on.



Malović dodaje da su svedoci koji danas svedoče na suđenjima za ratne zločine – a pogotovo oni koji su svedočili neposredno nakon rata – veoma hrabri i da „Margetić predstavlja stvarnu pretnju za te ljude“.



„Svejedno do koje informacije sam došao i na koji način – ukoliko znam da je poverljiva, za mene je sa profesionalne i etičke tačke gledišta potpuno neprihvatljivo da je objavim“, rekao je Malović.



„Ja se apsolutno zalažem za slobodu štampe, ali to ne znači da tu slobodu mogu da koristim neodgovorno i objavljujem sve što želim, samo zato jer imam tu mogućnost.“



Merdijana Sadović je voditeljica programa za Haški tribunal IWPR-a.