ODBEGLI OPTUŽENICI ZA RATNE ZLOČINE OGLUŠUJU SE O POZIVE SVOJIH ROĐAKA

lanovi najuže porodice odbeglog optuženika za ratne zločine, Stojana Župljanina, javno su ga ove sedmice pozvali da se preda kako bi time okončao njihovu agoniju.



U pismu koje je 18. marta poslato banjalučkim novinama, Župljaninovi sinovi Pavle i Mladen, kao i supruga Divna, navodno tvrde da se i sami nalaze „u vlastitom zatvoru“, te da su „svi izgledi za normalan život nestali“ otkako je Župljanin počeo da se skriva.



„Situacija je gora no ikada – i veruj nam da se neće poboljšati zbog toga što se skrivaš“, poručila mu je, navodno, porodica u pismu upućenom iz Banja Luke.



„Naši prijatelji i rođaci strahuju od kontakta s nama, jer se plaše za vlastitu bezbednost. Izloženi smo velikom pritisku policije i međunarodnih vojnih snaga, usled čega ne možemo da živimo normalno.“



Porodica je potvrdila autentičnost pisma, koje je upućeno novinskoj agenciji Tanjug u Banja Luci.



U decembru prošle godine, beogradski dnevni list Blic je takođe objavio pismo Mladena Župljanina, u kojem je on svog oca pozvao da se preda. Optuženikov sin je novinarima Blica rekao da se njegova porodica nalazi pod velikim pritiskom, te da joj je normalan život onemogućen zbog toga što mu se otac nalazi u bekstvu.



Po rečima Mladena Župljanina, članovi porodice ne mogu da se zaposle, prodaju imovinu, a blokirani su im i bankovni računi.



Za vreme bosanskog rata (1992.-95.), Župljanin je bio šef srpske policije u Banja Luci. Haški tribunal ga je 1999. optužio i raspisao za njim poternicu zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, uključujući progon, ubistva, mučenje i deportaciju nesrpskog stanovništva iz severozapadnog dela zemlje.



Župljanin je jedan od preostale četvorice odbeglih optuženika Haškog tribunala. U bekstvu se nalaze još i lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić, zatim njegov vojni komandant, Ratko Mladić, kao i Goran Hadžić.



U potrazi za Župljaninom, srpska policija je ove sedmice pretresla jednu kuću u gradu Nišu, ali ta operacija nije rezultirala nikakvim hapšenjima.



U Bosni su pak snage Evropske Unije i NATO-a stupile u akciju 26. marta, kada su na Palama izvršile pretres prebivališta supruge, kćeri i suseda Radovana Karadžića.



Cilj pretrage bilo je „vršenje pritiska na mrežu“ lica koja se sumnjiče za pružanje pomoći osumnjičenima – saopštile su Snage Evropske Unije za očuvanje mira (EUFOR).



U nastojanju da spreči njihov odlazak iz zemlje, bosanska je policija u januaru oduzela pasoše njegovoj supruzi, sinu, kćerki i zetu.



Karadžić je u bekstvu od 1996.



U kratkom, ali veoma emotivnom obraćanju – koje su 29. jula 2005. prenele sve televizijske stanice u Srbiji – njegova supruga, Ljiljana Zelen Karadžić, zatražila je od njega da se preda.



„Molim te da tu odluku doneseš radi svih nas“, rekla je ona, obuzdavajući se da ne zaplače.



„Naša porodica je pod stalnim pritiskom sa svih strana“, dodala je ona u intervjuu snimljenom u njenoj kući na Palama. „Bolno je i teško, ali te ja svim srcem i dušom molim da se predaš.“



Međutim, nijedna od tih molbi koje su članovi porodica uputili preostalim beguncima optuženim za ratne zločine za sada nije urodila plodom.



Posmatrači u Banja Luci i Beogradu nisu iznenađeni time.



Šef Helsinškog odbora za zaštitu ljudskih prava Republike Srpske, Branko Todorović, izjavio je kako – budući da je za begunce u ratu bilo prihvatljivo da za vlastite ciljeve žrtvuju hiljade života – sama odluka da se žrtvuju i vlastite porodice teško da može biti iznenađujuća.



„Izgleda da jedini koje odbegli osumnjičenici za ratne zločine nisu spremni da žrtvuju jesu oni sami“, kazao je Todorović.



„Oni nisu spremni da pred sudom brane svoju ideologiju ili ratnu politiku, i radije će izbegavati pravdu i skrivati se po mišjim rupama. Ni apeli njihovih rođaka, supruga i dece ne mogu ih izmamiti napolje.“



Sa ovakvom ocenom je saglasna i predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), Biljana Kovačević-Vučo.



„Zašto bismo očekivali da ljudi koji su optuženi za tako teške zločine, i koji su još uvek ubeđeni da su radili pravu stvar, pokažu samilost prema bilo kome, uključujući i sopstvene porodice?“ upitala je ona.



„Ubeđena sam da ljudi koji su sudelovali u tako stravičnim zločinima ne mogu voleti nikoga, čak ni one koji su im najbliži.“



Međutim, pristalice begunaca tvrde da su porodice zapravo izložene nepravednom pritisku , što je, po njihovim rečima, neprihvatljivo.



Predsednik Međunarodnog odbora za odbranu Radovana Karadžića, Kosta Čavoški, izjavio je kako su televizijsko obraćanje Ljiljane Zelen Karadžić svome suprugu iz 2005. i molba da se preda bili iznuđeni.



„U to vreme je njen rođeni sin (Saša Karadžić) bio pritvoren i izložen strašnom zlostavljanju od strane međunarodnih snaga, tako da joj je rečeno da će to potrajati sve dok ona ne pozove svog supruga na predaju“, tvrdi Čavoški.



Iako mnogi posmatrači odluku osumnjičenika za ratne zločine da ostanu u bekstvu ocenjuju kao kukavičku, njihove pristalice – pogotovo oni iz ruralnih područja – smatraju da su ti ljudi zapravo heroji.



Stanovnici malog sela Šule (severozapadna Crna Gora) – u kojem je Karadžić rođen – kažu kako nikada ne bi izdali „legendu srpskog naroda“.



„Ne bih ga [Karadžića] predao ni za čitav svet, čak ni za pet miliona američkih dolara“, rekao je jedan meštanin koji je želeo da ostane anoniman, aludirajući na nagradu koju je američka vlada ponudila za informaciju koja bi mogla da dovede do Karadžićevog i Mladićevog hapšenja.



„To bi bila izdaja sopstvenog naroda“, dodao je.



Činjenica da se za trojicu od preostale četvorice veruje da se kriju u Srbiji skupo je koštala tu zemlju.



Potpisivanje ključnog sporazuma sa EU-om, kojim će biti omogućeno članstvo Srbije u Uniji, uslovljeno je hapšenjem preostalih begunaca. A rezultat je bilo to da je taj sporazum u međuvremenu više puta odlagan.



„Mislim da je zaista čudno to što ljudi koji su bili u vojsci i policiji ne osećaju potrebu da pomognu vlastitoj zemlji tako što će probati da se odbrane pred sudom, umesto da se skrivaju od pravde“, rekao je savetnik predsednika Srbije za saradnju s Haškim tribunalom, Jovan Simić.



„Verovatno su ubeđeni u to da su baš oni pravi Srbi, koji se bore za istinu, premda niko ne zna koja je to istina. U potpunosti ignorišu pritisak kojem su izložene njihove porodice. Sa ljudske tačke gledišta, meni je to neprihvatljivo.“



No, Simić smatra da porodice osumnjičenika ipak mogu doprineti nastojanjima države da begunce privede pravdi.



Simić je objasnio kako su dobrovoljne predaje nekolicine haških begunaca omogućili dogovori sa njihovim porodicama, jer – kako je istakao – većina begunaca ne prekida veze s rođacima.



Naglasio je i da bi odluka begunaca da nastave da se skrivaju uprkos apelima porodica da se predaju mogla biti posledica delovanja nekolicine faktora.



„Da li je to strah od Tribunala, ili strah od posledica nečega što su učinili, ili naprosto neverovatno odsustvo poverenja u sistem i Tribunal – ne znam. Sve što znam je da ne bih postupao kao oni .“