Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Odbačen Prlićev zahtev za izuzeće sudije

Predsednik Tribunala je utvrdio da odbrana nije dokazala nikakvu stvarnu ili moguću pristrasnost sudije koji vodi slučaj.
By Rachel Irwin
  • Jadranko Prlic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Jadranko Prlic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 664, 8. oktobar 2010.)

Zahtev političkog lidera bosanskih Hrvata, Jadranka Prlića, za izuzeće jednog od sudija koji vode njegov slučaj, odbačen je ove sedmice. Odluku o tome doneo je predsednik Tribunala.

Zajedno sa još jednim od petorice svojih saoptuženika, Slobodanom Praljkom, Prlić se pozvao na to da je sudija Prandler navodno poznavao Viktora Andrejeva (Viktor Andreev). Potonji je, pak, kao načelnik za civilna pitanja Ujedinjenih nacija u Bosni, potpisao četiri izveštaja koji su na suđenju Prliću uvršteni u dokaze.

Prlić je prethodno zahtevao da na javnom saslušanju bude razjašnjen odnos između sudije Prandlera i Andrejeva, ali je taj njegov zahtev bio odbijen.

Prema podnesku odbrane od 30. avgusta, činjenica da je sudija Prandler poznavao Andrejeva otkrivena je u martu 2010., na saslušanju Milivoja Petkovića, takođe okrivljenog u slučaju Prlić.

Šestorica okrivljenih terete se da su, na teritoriji koju su za vreme rata kontrolisali bosanski Hrvati, počinili ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nad Bošnjacima.

Nakon što je Petković govorio o svojim odnosima sa Andrejevim, sudija Prandler je rekao da poznaje „g. Andrejeva iz perioda dok je radio u Ujedinjenim nacijama i iz Njujorka“.

Kao što je navedeno u zahtevu odbrane, sudija Prandler se potom Petkoviću obratio pitanjem da li ima „konkretne dokaze na kojima temeljite svoj stav o [Andrejevu], pošto ste rekli da su to bile njegove ocene i njegove igre – a šta ste podrazumevali pod ’igrama’?“

Prlićev advokat Majkl Karnavas (Michael Karnavas) naveo je da sudija Prandler „možda pridaje previše značaja dokazima samo zbog toga što su oni generisani od strane ili u vezi sa Andrejevim“, što može da „ugrozi pravo dr Prlića na pravično suđenje pred nepristrasnim Tribunalom“.

„Neizbežno pitanje u vezi sa dotičnom problematikom je, stoga, veoma kratko“, zaključuje Karnavas. „Ukoliko je povezivanje Prandlera sa Andrejevim neškodljivo i bez posledica po proces, zbog čega onda neophodno pojašnjenje nije ponuđeno na transparentan način i dobrovoljno? Budući da je, nažalost, učinjeno drugačije, stiče se utisak da je nešto svesno prikriveno kako bi se izbegao zahtev za izuzeće.“

U svojoj ovosedmičnoj odluci, predsednik Tribunala, sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson), naveo je da je sudija Prandler potvrdio da „Andrejev nije bio više od daljeg poznanika koga je sreo u Ujedinjenim nacijama, u Njujorku, tokom druge polovine osamdesetih godina“.

„Radili su u odvojenim odeljenjima, nikada nisu sudelovali u zajedničkim projektima ili aktivnostima i nisu imali nikakav lični odnos“, nastavio je sudija Robinson.

„Odbrane Prlića i Praljka nisu utvrdile nikakvu stvarnu ili moguću pristrasnost sudije Prandlera i nisu obesnažili pretpostavku o njegovoj nepristrasnosti.“

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.

Tračak nade za Bosnu?

Piše: Daniella Peled iz Londona

Nakon parlamentarnih izbora u Bosni, ove sedmice je državna sekretarka Hilari Klinton (Hillary Clinton) posetila region kako bi se založila za jedinstvo zemlje koja je još uvek podeljena zbog etničkih neprijateljstava.

Voditeljica IWPR-ovog programa za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Merdijana Sadović, razmatra implikacije koje će izbori imati po budućnost Bosne i proces evropskih integracija.

Šta nam rezultati nedavnih izbora kažu o napretku koji je Bosna izvršila nakon rata – da li je ona još uvek blokirana starim neprijateljstvima ili postoje znaci pojavljivanja nekakvog novog pristupa?

Rezultati opštih izbora, koji su u Bosni održani 3. oktobra, pokazuju da je ova zemlja i dalje umnogome podeljena po etničkoj osnovi, ali postoje neki ohrabrujući znaci da bi nakon ovih izbora moglo doći do promena.

U sklopu kompleksnog izbornog sistema, glasači su birali srpskog, hrvatskog i bošnjačkog člana tripartitnog predsedništva, zajedno sa zastupnicima državnog, regionalnih i kantonalnih parlamenata. Takođe su glasali i za novog predsednika i potpredsednika entiteta bosanskih Srba, odnosno Republike Srpske (RS).

Novi bošnjački član tripartitnog predsedništva je Bakir Izetbegović – sin ratnog predsednika Bosne, Alije.

Izetbegović je zamenio Harisa Silajdžića, pri čemu je, za razliku od svog prethodnika, tokom predizborne kampanje najavio da će pokušati da poboljša odnose između Bošnjaka i Srba i obnovi dijalog između Sarajeva i Banja Luke – prestonice RS-a – koji za vreme Silajdžićevog mandata nije postojao.

Silajdžić se zalagao za centralizovanu državu i dovodio u pitanje postojanje RS-a, čime se pojačao animozitet bosanskih Srba prema Bošnjacima i produbila politička blokada.

Umereni političar Željko Komšić ponovo je izabran za hrvatskog člana predsedništva. Njegova multietnička Socijaldemokratska partija (SDP) dobila je većinu svih glasova u bošnjačko-hrvatskoj Federaciji. To pokazuje da značajan broj građana ovog entiteta prednost daje progresivnim političarima, a ne nacionalistima.

U RS-u je lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), bosansko-srpski nacionalista Milorad Dodik, izabran za predsednika entiteta. Tokom izborne kampanje, Dodik se – kao aktuelni premijer RS-a – suočio sa mnogo jačom opozicijom no što se očekivalo. Ta opozicija će vremenom možda biti u stanju da dovede u pitanje Dodikovu autokratsku vlast i njegove separatističke tendencije.

Iako je političku karijeru započeo kao umereni pro-zapadni političar, Dodik se tokom poslednje četiri godine zalagao za secesiju RS-a i protivio svim promenama ustava koje bi osnažile Bosnu kao jedinstvenu državu.

Kakvim učincima svoje ovosedmične posete regionu bi se mogla nadati državna sekretarka Hilari Klinton?

Bošnjački političari, koji SAD tretiraju kao prijatelja, nadaju se da će Klintonova bosanskim Srbima reći kako treba da shvate da će njihove separatističke ideje odvesti RS u izolaciju, dok će saradnja sa bošnjačkom i hrvatskom stranom rezultirati bržim pristupanjem Evropskoj Uniji. Od Klintonove se takođe očekuje da će ohrabriti izmene umnogome neefikasnog bosanskog ustava, nastalog na temelju Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je okončan rat (1992-95.). Srbi su bili glavni protivnici tih promena, iz straha da će one oslabiti RS i ojačati državnu vladu.

Dokle je Bosna stigla na putu kao evropskim integracijama? Šta je ostvareno i koje glavne prepreke su ostale?

Prema rečima visokog predstavnika međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, Valentina Incka (Valentin Inzko), u poslednje četiri godine jedva da su postignute ikakve reforme koje su neophodne za evropske integracije, jer su lideri te zemlje „slučajno ili namerno – zabasali u slepu ulicu“.

Međutim, prošle sedmice se desilo nešto pozitivno, kada su članovi Evropskog parlamenta izglasali liberalizaciju viznog režima za bosanske državljane. Barem je u ovom slučaju bosanska vlada uspela da radi na zajedničkom ispunjenju kriterijuma EU-a.

Međutim, Bosna i Hercegovina još uvek ima dosta toga da učini kako bi ispunila uslove za članstvo u EU-u, pogotovo kada su u pitanju ustavne promene. Bosanski političari će takođe morati da dokažu da je Bosna i Hercegovina u stanju da opstane sama, bez neprekidnog nadzora međunarodne zajednice, čiji predstavnik u Sarajevu još uvek ima ovlašćenja – koja mu pruža Dejtonski sporazum – da nameće zakone i smenjuje političare koji ugrožavaju stabilnost zemlje.

Koje reforme moraju biti izvršene i da li etnička neprijateljstva još uvek sprečavaju zakonodavce da ih pokrenu?

Jedan od prioriteta novih vlasti u Bosni trebalo bi da bude reforma ustava u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Na primer, bosanski glasači mogu da biraju samo srpske, hrvatske i bošnjačke predstavnike u državno predsedništvo, ali ne i predstavnike bilo koje manjinske grupe. Direktor Evropske komisije za proširenje, Pjer Mirel (Pierre Mirel), nedavno je izrazio sumnju u to da će zemlja u kojoj nije svim građanima dopušteno da budu izabrani u predsedništvo ikada moći ući u EU.

U idealnom slučaju, građani cele zemlje bi trebalo da budu u prilici da biraju onog predstavnika kojeg žele, nezavisno od svoje etničke pripadnosti i entiteta u kojem žive. Međutim, Srbi i Hrvati su se do sada protivili tim promenama, strahujući od toga da će ih Bošnjaci – koji su u ovoj zemlji u većini – nadglasati.

Postoji li opasnost od podele ukoliko se situacija ne razreši?

Bosna i Hercegovina je nekada bila multietničko društvo, a postala je veštačka država kada je Dejtonski mirovni sporazum potpisan i kada je zemlja podeljena na dva entiteta po etničkoj osnovi, uz visok stepen njihove nezavisnosti i vrlo malo zajedničkih interesa. Sporazum je bio zamišljen kao privremeno rešenje koje je trebalo da okonča rat.

Mnogi Srbi nisu odustali od svog sna o nezavisnosti, a posmatrači veruju kako jedinu nadu da Bosna i Hercegovina ostane jedinstvena država predstavlja njeno priključenje EU-u. Sa ekonomskim prosperitetom, separatističke ambicije bi mogle oslabiti; prosperitetna ekonomija će uspeti da učini ono što bosanski političari do sada nisu postigli – stvoriće snažnu zemlju u kojoj će ekonomski interesi nadvladati nacionalističke ideje i aspiracije.

Daniella Peled je urednica IWPR-a u Londonu.