NOVINAR SE PRISETIO OPSADE SARAJEVA

Na suđenju bivšem komandantu jugoslovenske vojske, generalu Momčilu Perišiću, nekadašnji ratni dopisnik svedočio je ove sedmice o razaranju Sarajeva, odakle je tokom 1992. izveštavao.



Kao prvi svedok optužbe na suđenju Perišiću pred Haškim tribunalom, bivši novinar Skaj Njuza (Sky News), Ernut Van Linden (Aernout Van Lynden), opisao je uslove koji su u Sarajevu vladali tokom prve godine opsade, koja je trajala od 1992. do 1995.



On je sudijama ispričao i kako ga je, zbog izveštaja koji su emitovani, kasnije fizički napao vojni lider bosanskih Srba, Ratko Mladić.



Perišić je jedan od najviših funkcionera Srbije kojima se sudi pred Haškim tribunalom.



Pripisuje mu se odgovornost za još neke zločine koje su počinili njegovi potčinjeni – za masakr koji je nad oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka izvršen 1995. u Srebrenici, kao i za napade na hrvatsku prestonicu Zagreb, izvršene iste godine.



Perišićevo suđenje će se pažljivo pratiti da bi se videlo hoće li tužioci dokazati povezanost između države Srbije i vojnih akcija i zlodela koja su počinjena izvan njenih granica.



Mogućnost da se takva veza uspostavi propuštena je tokom suđenja Slobodanu Miloševiću – jugoslovenskom i srbijanskom predsedniku koji je umro 2006., pre no što je okončan sudski postupak koji je vođen protiv njega.



U Perišićevoj optužnici se navodi da je on pružao vojnu podršku separatističkim snagama bosanskih i hrvatskih Srba u ratovima koji su vođeni početkom devedesetih godina.



Takođe se navodi da je u periodu od avgusta 1993. do novembra 1995. Perišić pomagao pri planiranju, pripremi i vršenju napada na civilne delove grada Sarajeva, što je dovelo do pogibije i ranjavanja više hiljada ljudi.



Na početku Van Lindenovog svedočenja, sudu su prikazani snimci svedokovih televizijskih izveštaja o opsadi Sarajeva, na kojima se vide zgrade u plamenu i civili kako beže tokom napada srpskih snaga.



Van Linden je rekao kako su srpske snage – iako je on u samom gradu video mnogo pripadnika bošnjačke vojske – gađale civilne objekte i kuće u kojima nije bilo vojnika.



Ovaj svedok, koji je inače svedočio i na nekoliko ranijih suđenja u Haškom tribunalu, izjavio je i kako je Mladića prvi put intervjuisao u septembru 1992. Komandant je navodno tada bio u dobrom raspoloženju, tvrdeći da Sarajevo drži „na dlanu“.



Svedok je rekao da je Mladića sreo i dve godine kasnije, na Palama – gde je bila smeštena vlada bosanskih Srba i gde je otišao da izveštava. Mladić je, po njegovim rečima, bio ljut zbog toga što je Van Linden izveštavao o tome da Srbi krše međunarodno pravo u pogledu zaštite civila tokom ratnog sukoba.



General je očito bio nezadovoljan izveštajima u kojima se pominjalo da je bosanska vojska (Armija Bosne i Hercegovine, ABiH) zauzela brdo Žuč nadomak Sarajeva, kao i srpska opsada istočnobosanskog grada Goražde.



„Ščepao me je za lice jednom rukom i pomenuo brdo Žuč i Goražde . . . Nisam razumeo ništa više, zbog toga što moj producent [i ujedno prevodilac] nije bio prisutan . . . ali je bilo očigledno da se generalu ne sviđaju moji izveštaji“, kazao je svedok.



Van Linden je dodao da mu je i bivši predsednik Republike Srpske (RS), Radovan Karadžić – koji je u julu ove godine uhapšen posle višegodišnjeg skrivanja – takođe izrazio nezadovoljstvo prilikom njihovog susreta na Palama, i to zbog izveštaja koji je emitovan o pogibiji preko 60 ljudi na sarajevskoj pijaci Markale, u februaru 1994.



Van Linden je tokom svedočenja potvrdio da su njegovi izveštaji o ratnim zločinima bili emitovani i u Beogradu, što – po navodima tužilaštva – pokazuje da je Perišić morao biti upoznat sa onim što je radila Vojska Republike Srpske (VRS), te da joj je uprkos tome pružao logističku podršku.



Sa druge strane, branilac Gregori Gaj Smit (Gregory Guy Smith) izneo je prigovor koji se ticao značaja novinarovog svedočenja, tvrdeći da se ono uglavnom odnosi na 1992., odnosno na period koji nije obuhvaćen optužnicom.



Tužilaštvo je ove sedmice izvelo još dvojicu svedoka, koji su govorili o snajperskim napadima na sarajevske tramvaje prepune civila.



Alma Mulaosmanović je opisala kako je, zajedno s još nekoliko ljudi, bila ranjena u tramvaju u februaru 1995, u vreme kada je imala 18 godina. Pucano je, kako je rekla, iz pravca Grbavice i Vraca – odnosno, sa lokacija koje su kontrolisali Srbi.



Po rečima svedokinje, incidenti te vrste su se u Sarajevu tokom 1994. i 1995. svakodnevno dešavali, i na taj način je vršen teror nad stanovnicima tog grada.



Njenu prijateljicu je, kako je rekla, šrapnel pogodio dok je na svom balkonu kuvala ručak. Dodala je i da je njen stric 1992. poginuo od šrapnela, dok je njegov sin bio ranjen.



Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Novak Lukić nastojao je da pokaže da je Mulaosmanovićeva bila slučajno pogođena u razmeni vatre između VRS-a i ABiH-a. Prema izveštaju mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, pomenuta razmena vatre se desila upravo tog dana.



Lukić je svedokinji pokazao i izjavu koju je ona, neposredno nakon napada na tramvaj, dala bosanskoj policiji, i u kojoj nije pomenula iz kog su pravca stigli pucnji.



Treći svedok, koji je iskaz dao pod pseudonimom MP 229, vozio je tramvaj u kojem je Mulaosmanovićeva pogođena. On je rekao da je tramvajska stanica nadomak vojne kasarne Maršal Tito – gde je tramvaj pogođen – predstavljala opasno mesto „gde su putnici često bili žrtve snajperske vatre“ iz pravca Grbavice.



I MP 229 i Mulaosmanovićeva su već svedočili na drugim suđenjima u Tribunalu koja su se ticala opsade Sarajeva u periodu od 1992. do 1995.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Goran Jungvirth je obučeni izveštač IWPR-a iz Zagreba.