Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

NOVI POKUSAJ DA SE RESI SPOR OKO JUGOSLOVENSKE IMOVINE

Dugotrajna prepirka oko podele imovine bivse Jugoslavije mogla bi uskoro da bude okoncana.
By Gabriel Partos

Posle devet godina isprekidanih i uzaludnih pregovora na temu podele imovine i dugova Titove Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije, SFRJ, pet zemalja naslednica upustilo se u verovatno poslednji krug maratonskih napora da se okonca dugotrajni spor.


Porazom Milosevicevog rezima na nedavnim jugoslovenskim i srpskim izborima uklonjena je kljucna prepreka na putu ka postizanju dogovora oko podele imovine SFRJ koja se raspala 1991- 92. godine.


Dok je Milosevic bio na vlasti, Beograd je insistirao da je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ, koju cine Srbija i Crna Gora ) jedini legitimni naslednik SFRJ i da je kao takva zakoniti naslednik najveceg dela imovine koju je iza sebe ostavila ova, sada nepostojeca, drzava svojevremeno sastavljena od sest republika.


Vojislav Kostunica, novi predsednik SRJ, prihvatio je da i cetiri druge republike bivse Jugoslavije: Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija i Slovenija, takodje treba da ucestvuju u podeli imovine.


Takva promena u Beogradu izazvala je optimizam po pitanju mogucnosti postizanja sporazuma. Bozo Marendic, glavni pregovarac iz Hrvatske kaze: "Ako uporedim jugoslovenski pristup u vreme Milosevicevog rezima sa pristupom novog rezima, verujem i nadam se da cemo u dogledno veme postici sporazum o nasledjivanju."


To sto je Milosevic, optuzen da je vrsio ratne zlocine i prezren od citave medjunarodne zajednice, napustio javnu sluzbu u kombinaciji sa cinenicom da je Beograd prihvatio jednak status za sve republike bivse Jugoslavije, dovelo je brzo do ponovnog nastavljanja razgovora prekinutih pre gotovo dve godine, neposredno pre sukoba NATO i SRJ.


Sest nedelja nakon sto je predsednik Kostunica preuzeo vlast pocetkom oktobra prosle godine, guverneri centralnih banaka pet drzava naslednica sastali su se u Sarajevu i odrzali razgovore o tome kako da se podele sredstva bivse Jugoslavije koja se nalaze na racunima stranih banaka.


Sveobuhvatni razgovori u kojima su ucestvovali glavni pregovaraci iz svih pet zemalja nastavljeni su u Briselu 18. i 19. decembra. Tim razgovorima predsedavao je Sir Arthur Watts, britanski strucnjak za medjunarodno pravo.


Tokom prvog kruga razgovora odrzanog u Briselu koji je sazvan kako bi se ponovo pokrenuo pregovaracki proces, nije se diskutovalo o bitnim pitanjima vec se radilo na tome da se ustanove ili ponovo uspostave pozicije svake zemlje. Slozena pitanja bice na dnevnom redu sledeceg kruga razgovora koji ce se odrzati u Ljubljani, provizorno zakazanog za drugu polovinu februra.


Iako je izborom Kostunice pristup Beograda tom pitanju doziveo ogromne promene, bice neophodno da se tokom narednih meseci prevazidju nesuglasice sirokog dijapazona.


Kljucni problem zbog kojeg je SRJ do sada bila u zavadi sa ostalim zemljama naslednicama jeste njihovo razlicito gledanje na to od cega se zapravo sastoji imovina jedne zemlje Beograd je prethodnih godina tvrdio da sva preduzeca koja su radila za vreme Titovog jedinstvenog sistema samoupravljanja treba smatrati delom drzavne svojine. Tom racunicom imovina SFRJ bila bi procenjena na nekih 220 milijardi US dolara.


Ostale cetiri zemlje veruju da samo ono sto je bilo vlasnistvo savezne drzave: zgrade savezne vlade, vojna postrojenja i slicno, treba da bude uzeto u obzir pri svodjenju racuna. Time vrednost ukupne imovine pada na 90 do 100 milijardi US dolara.


Kada se SFRJ raspala, svaka republika zgrabila je imovinu koja se zadesila na njenoj teritoriji. SRJ je dobila veoma znacajan deo te imovine, jer je prethodna savezna vlada bila smestena u Beogradu, a i zato sto je SRJ zadrzala kontrolu nad vecim delom oruzanih snaga.


Beograd je cak u vecoj meri uspeo da prigrabi onaj deo svojine SFRJ koji se nalazio u inostranstvu. U njegovim rukama ostale su gotovo sve ambasade i ostale zgrade koje su pripadale SFRJ u preko stotinu zemalja, a procenjuje se da njihova vrednost ide i do 500 miliona US dolara.


Devizna sredstva u inostranstvu takodje ukljucuju rezerve SFRJ koje je zamrzla Banka za medjunarodne obracune, BIS, u Bazelu. Trenutna vrednost 46 tona zlata i odredjene kolicine deviznih rezervi u Bazelu iznosi negde oko 477 miliona US dolara, mnogo manje nego pre 10 godina, jer je cena zlata u medjuvremenu pala za gotovo 50 odsto.


Ostala devizna sredstva u inostranstvu ne mogu se proceniti sa istom preciznoscu. SFRJ je 1990. godine na racunima stranih komercijalnih banaka imala polozene cvrste valute u vrednosti od priblizno 5 milijardi US dolara. Prema proceni obavestajnih sluzbi, deset godina kasnije, izgleda da je od toga ostalo samo milijardu US dolara. Ali, buduci da vlada u Beogradu koja je zadrzala kontrolu nad tim sredstvima i najverovantinje ih uglavnom i potrosila, odbija da objavi bilo kakve detalje, te cifre ostaju proizvoljne.


Sa istom neizvesnoscu se moze govoriti i o potrazivanjima dugova iz inostranstva koji su svojevremeno iznosili oko 5 milijardi US dolara, koliko su Beogradu dugovali uglavnom bivsi Sovjetski Savez i Irak. Koliki je deo tog duga isplacen SRJ u vidu ruskog gasa ili iracke nafte, poznato je samo nekolicini ljudi iz Miloseviceve vlade.


Ipak, problemi vezani za ta pitanja mali su u poredjenju sa komplikacijama nastalim oko domace svojine SFRJ, ukljucujuci tu i cinjenicu da je veci deo sporne imovine unisten tokom ratova.


To je podstaklo neke posmatrace da predloze da bi najbolje bilo da se sva paznja usmeri na podelu deviznih sredstava iz inostranstva, ili bar onog njihovog dela koji se moze sa izvesnom sigurnoscu identifikovati. Sto se, pak, tice imovine na teritoriji drzava naslednica, najjednostavnije bi bilo da se ti dugovi otpisu, stara potrazivanja zaborave, te da se svakoj od tih pet zemalja dozvoli da zadrzi ono sto je vec prigrabila.


Mada je jasno dao do znanja da postizanje dogovora zavisi od pet zemalja koje ucestvuju u pregovorima, Arthur Watts se slaze da bi ovaj pristup mogao da bude uspesan. "Mozda bi bilo moguce da se devizna sredstva iz inostranstva podele tako da svaka od pet drzava dobije ponesto od tih sredstava. To je jedna mogucnost. Cak i ako je jedino resenje za domaca sredstva da budu otpisana, zaboravljena, da se, sto se njih tice, okrene novi list."


Medjutim, dodatnu komplikaciju, kada su u pitanju kako domaca, tako i sredstva iz inostransva, predstavlja pitanje kako izvesti pravu racunicu prihvatljivu za sve, kojom ce se prvobitni kolac podeliti tako da svi budu zadovoljni.


Najpopularnija formula do koje je 1992. dosao Medjunarodni monetarni fond i koja je primenljiva samo na IMF kredite, dodeljuje od tih sredstava SRJ 36,52 odsto, Hrvatskoj 28,49, Sloveniji 16,39, Bosni 13,2 i Makedoniji 5,4 odsto.


Taj "IMF kljuc" zasnivao se na doprinosu svake republike saveznom budzetu. On nije bio posebno popularan u Bosni i Makedoniji, dve najsiromasnije republike, koje tvrde da osim strogo finansijskih kriterijuma, u proracun treba ukljuciti i druge faktore kao sto je broj stanovnika.


Uprkos brdu neresenih problema, zvanicnici koji prate razgovore veruju da bi dogovor mogao da se postigne za sest meseci ukoliko se sve strane budu zalagale za brzo postizanje resenja.


Na brzometnom resenju treba insistirati bar iz dva razloga. Prvo, svaka od drzava naslednica zeli sto pre da se docepa svog dela sredstava koja su trenutno zamrznuta pri BIS i u raznim drugim stranim bankama. Osim toga, s obzirom da se blizi crnogorski referendum zakazan za sredinu 2001. kojim bi moglo da se okonca partnerstvo izmedju Crne Gore i Srbije, eventualna propast SRJ mogla bi da dovede do novih komplikacija, cime bi se ozbiljno ugrozio rok postizanja dugo prizeljkivanog sporazuma.


Brzometni pregovori neminovno podrazumevaju drasticno pojednostavljenu proceduru. U praksi, to znaci da bi svaka od drzava naslednica zadrzala ono sto je na svojoj teritoriji za sebe prigrabila pocetkom 1990. Sredstva koja su tokom godina unistena ili potrosena bila bi otpisana, a podeljena bi bila devizna sredstva iz inostranstva koja je lako identifikovati i cija vrednost verovatno ne prelazi preko 2,5 milijarde US dolara.


Ovako podeljena imovina bila bi samo deo ukupne zaostavstine SFRJ. Ali, svako drugo resenje podrazumevalo bi dugogodisnje i potencijalno beskorisne pregovore.


Gabriel Partos je analiticar za Istocnu Evropu pri BBC World Service.