Nezaposleni Kosovari odlaze u inostranstvo

Pred svajcarskim konzulatom u Pristini, Vehbi Bajraktari, muskarac tridesetih godina, iz mesta Istok na zapadu Kosova, ceka sa zenom u redu za vizu.

Ovo mu nije prvi put. Bajraktari je u Svajcarsku otisao jos devedesetih godina da bi izbegao da bude mobilisan za jugoslovensku armiju, ali se vratio kuci kada je rat sa NATO okoncao srpsku upravu na ovoj teritoriji, nadajuci se boljem zivotu.

“Ocekivao sam da ce u vreme mira sve profunkcionisati i da cu moci da nadjem posao”, kaze on.

Ali, pet godina kasnije, bez posla igde na vidiku, nada se gasi i Bajraktari ceka u redu da bi dobio turisticke vize za zenu i decu i poveo ih da mu se pridruze u Svajcarskoj.

U istom redu ceka Lindita, zena u dvadesetih godina iz sela na zapadu Kosova, koja se verila sa lokalnim Albancem koji sada zivi u Svajcarskoj.

Njena buduca svekrva se nada da ce veridba biti dovoljna da Lindita dobije vizu za Svajcarsku, gde treba da se venca.

Posle 1999. godine Albanci koji rade u zapadnoj Evropi masovno su se vracali kuci, verujuci da ih sve ocekuje posao i sigurna buducnost.

“Veliki broj ljudi koji su napustili Kosovo tokom devedesetih, u godinama sukoba, vratili su se posle rata”, kaze Bekim Ajdini, sluzbenik za kontakte s javnoscu pri lokalnoj kancelariji Medjunarodne organizcije za migraciju, IOM.

Oko pola miliona Albanaca napustilo je Kosovo u ovoj turbulentnoj deceniji. Vecina je emigrirala u Nemacku, gde ih je preko stotinu hiljada zatrazilo azil, dok je manji broj otisao u skandinavske zemlje, Austriju, Svajcarsku i Britaniju.

Prema podacima IOM, samo 2000. godine vise od 87.000 ovih migranata vratilo se na Kosovo, vecina njih sa poslova koje su radili kao gastarbajteri u Nemackoj i Svajcarskoj.

Ali, nakon toga, priliv povratnika naglo je opao, da bi sada bio zamenjen novim talasom migracije, ovog puta u suprotnom smeru. Godine 2003. na Kosovo se dobrovoljno vratilo samo 2.200 ljudi.

Ovo usporavanje odrazava kolaps prvog posleratnog entuzijazma. Pet godina kasnije, vecina ljudi se oseca razocarano zbog nedostatka novih radnih mesta, loseg obrazovnog sistema i opste neefikasnosti kosovskih institucija.

Nezaposlenost je najvazniji pojedinacni faktor koji stimulise emigraciju. Prema podacima Rifata Blakua, direktora Centra za istrazivanje migracija i pomoc izbeglicama, vise od sezdeset procenata stanovnistva Kosova je nezaposleno.

Nedostatak posla pogadja sve slojeve drustva – kako one obrazovane tako i one bez kvalifikacija – ali narocito je poguban za zene i ruralnu populaciju.

Blaku smatra da nezaposlenost moze objasniti zasto je tako mnogo mladih Kosovara spremno da prihvati rizik odlaska na Zapad, cak i onda kada to podrazumeva ilegalno prelazenje granice.

“Identifikovali smo tri ili cetiri glavna kanala kojima mladi ljudi napustaju Kosovo da bi ilegalno radili na Zapadu”, izjavio je on.

Jedna od ovih ruta ide kroz Bosnu i Hrvatsku. Ljudi kupuju krivotvorene hrvatske pasose i onda nastavljaju put u zapadne zemlje.

“To nam je poznato, jer su mladi Kosovari pronalazeni u Nemackoj i Svajcarskoj sa takvim laznim dokumentima”, objasnjava Blaku.

Druga ruta ide preko Jadranskog mora iz Albanije u Italiju. Mladi ljudi koji polaze ovim putem placaju visoku cenu za sansu da zapocnu novi zivot, posto moraju skupiti 2.500 do 3.000 evra za lazna dokumenta.

Drugi faktor koji primorava mlade ljude da napuse Kosovo jeste nedostatak odgovarajuceg obrazovanja. Mada Kosovo vec nekoliko decenija ima univerzitet, vecina studenata u Pristini nije zadovoljna kvalitetom studija.

“Nemam utisak da ucim bilo sta korisno”, zali se jedan dvadesetogodisnji student poljoprivrede. “Ne radimo nista prakticno, sto znaci da kada budem pokusao da se zaposlim necu znati kako se posao radi.”

Student koji nije zeleo da bude imenovan, izjavio je da sto je blizi zavrsetku studija sve mu je jasnije da ce morati da ode sa Kosova da bi pronasao posao.

“Ako ostanem na Kosovu, jedini posao kojem se mogu nadati jeste da radim kao fizicki radnik za dnevnu nadnicu – da stojim na cosku i nudim svoje usluge kao fizikalac ili cistac”, kaze on. .

Cak i Kosovari sa lokalnim diplomama koji su uspeli da pronadju posao i dalje pokusavaju da odu iz zemlje zbog niskih plata.

Blerim Sacipi, koji je prosle godine diplomirao na Univerzitetu u Pristini i sada tamo radi kao nastavnik, planira da u septembru nastavi postdiplomske studije u Kanadi.

“Student sa inostranom diplomom ima vece izglede da dobije posao koji je bolje placen od onoga sto ja sada dobijam”, kaze Blerim.

Ocigledno resenje za problem emigracije koja odvlaci omladinu i talente sa Kosova bila bi izgradnja zdravije ekonomije.

Ali, malo je onih koji veruju da je takvo resenje moguce u skorije vreme.

Prema misljenju Nuhija Ismajilija, savetnika ministra za rad i socijano staranje, ni ekonomija ni stopa zaposlenosti verovatno se nece znacajnije promeniti pre 2010. godine.

“Godine 2003. i 2004. imali smo potpunu stagnaciju”, izjavio je Ismajili. “Trebalo je da bude obratno.”

Kao i mnogi ekonomski analiticari, on je veoma kritican prema nacinu na koji administracija Ujedinjenih nacija, UNMIK, vodi ekonomsku politiku.

“Oni Kosovom upravljaju na pogresan nacin. Vise ih zanima da odrze status quo nego da razvijaju privredu. Ali, Vladi Kosova takodje nedostaje razvojna strategija”, tvrdi Ismajili. U medjuvremenu, Bajraktari i mnogi drugi spremni su da iskoriste neki od ilegalnih kanala da bi izasli iz zemlje, ukoliko to ne mogu uraditi zakonitim putem.

“Zelim posao, makar to bilo i ciscenje toaleta, koji ce mi omoguciti da zivim od plate”, izjavio je Barjaktari. “Na Kosovu u ovom trenutku ne mogu pronaci cak ni to.”

Krenare Kurtisi i Mevlide Salihu su polaznici osnovnog novinarskog kursa koji IWPR organizuje na Kosovu.