Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

NEVLADINE ORGANIZACIJE TRAŽE KOMISIJU ZA RATNE ZLOČINE

Tvrdi se da bi takvo regionalno telo pomoglo da se ustanove istorijske činjenice i ubrza proces pomirenja.
By IWPR ICTY
Nevladine organizacije na Balkanu žele da osnuju specijalnu regionalnu komisiju koja bi bila u stanju da pruži koherentno objašnjenje ratnih zločina počinjenih tokom devedesetih na području bivše Jugoslavije.



Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) iz Sarajeva, Documenta iz Zagreba i beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP) se nadaju da će iza te njihove inicijative do kraja godine svojim potpisom stati milion ljudi.



Po njihovim rečima, tu ideju je do sada već podržalo pedesetak udruženja žrtava.



Izvršna direktorica FHP-a, Nataša Kandić, izjavila je kako suđenja za ratne zločine nisu dovoljna da bi se ustanovila istorijska istina o onome što se dešavalo u vreme trajanja sukoba, niti za unapređenje procesa pomirenja.



„Do kraja 2020., sudovi u regionu bi mogli da procesuiraju barem 1,200 počinitelja ratnih zločina, ali nam to ne pruža tačnu sliku o ratnim zločinima, kao što ne vraća ni ljudsko dostojanstvo žrtvama, niti uspostavlja poverenje među narodima“, rekla je Kandićeva na konferenciji koja je u Beogradu održana 17. juna.



„Regionalna komisija bi obezbedila nedvosmislene dokaze o tome kako državne institucije u prošlosti nisu branile ljudska prava.“



Tokom ratova koji su u Bosni i Hrvatskoj vođeni početkom devedesetih, te rata koji se 1999. odigrao na Kosovu, oko 120,000 ljudi je ubijeno, dok ih se 17,000 još uvek vodi kao nestalo.



Kandićeva je rekla da bi pomenuta komisija omogućila da se čuju glasovi žrtava.



„Osnovna ideja je da ova komisija ustanovi činjenice o ratnim zločinima, pošto sve strane imaju različita objašnjenja“, izjavio je za IWPR izvor koji je sudelovao u formulisanju ovog predloga, ali je želeo da ostane anoniman.



Nevladine organizacije bi, kako je dodao izvor, želele da ta komisija radi dve ili tri godine, bez ikakvog uticaja vlasti – te da, nakon što posao privede kraju, izvesti o onome što se zaista desilo i preporuči zakone koji bi najviše pomogli žrtvama.



Na pomenutoj konferenciji se raspravljalo i o sudbini ogromnih arhiva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).



Do kraja godine bi i bivši glavni tužilac MKSJ-a, Ričard Goldstoun (Richard Goldstone), trebalo da izvesti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) o tome u koje svrhe bi te arhive trebalo da budu korišćene nakon što 2010. sud bude zatvoren, ko bi trebalo da ima pravo da im pristupa i gde bi ih trebalo smestiti.



Te arhive će poslužiti kao veoma vredan izvor informacija – kako tužiocima, tako i istoričarima – pa se već uveliko vodi polemika o tome gde ih treba preseliti.



Svi – i Bosna, i Hrvatska, i Srbija – smatraju da bi arhiv trebalo smestiti kod njih, pri čemu državni zvaničnici svih zemalja strahuju da bi tajna dokumenta, koja se Tribunalu predaju uz mere zaštite, mogla biti zloupotrebljena od strane ostalih.



I predstavnici triju nevladinih organizacija su mišljenja da bi arhiv trebalo da bude vraćen u region, jer bi to pomoglo pri istragama ratnih zločina i ubrzalo proces pomirenja.



Sa time je saglasna i bivša predstavnica za štampu haškog tužilaštva, Florans Hartman (Florence Hartmann), koja je takođe sudelovala na konferenciji.



„Do objektivnih činjenica o zločinima možemo doći samo pažljivim uvidom u arhiv Tribunala. A to može dovesti i do pomirenja među narodima i prihvatanja nedavne istorije“, kazala je ona.



Novi predsednik izvršnog odbora FHP-a, Zoran Pajić, rekao je na konferenciji da bi Savet Evrope mogao da ohrabri balkanske zemlje u ponovnom pisanju onih udžbenika iz istorije koji se bave ratovima.



Međutim, Pajić – inače profesor prava na londonskom Kings koledžu – kaže i da su trenutnim stanjem stvari zadovoljniji oni koji u pritvorskoj jedinici čekaju na suđenje, nego žrtve i njihove porodice.



Žrtve ratova su nezadovoljne kako domaćim, tako i inostranim sudovima; a budući da osećaju manjak državne podrške, oslanjaju se – po njegovim rečima – na nevladine organizacije.



„Optuženici uživaju podršku vlastitih zemalja, kao i svojih porodica, dok je žrtvama sve to uskraćeno. Žrtvama je potrebna nadoknada – ne samo novac, nego i socijalna i medicinska pomoć“, kaže Pajić.



„Mnogo novca i truda potrošeno je proteklih godina na nacionalne i međunarodne sudove za ratne zločine. Ali na kraju, oni radi kojih je sve to činjeno – nisu zadovoljni.“



Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.