Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Neutralnost u situaciji koja nije neutralna: Problem Ujedinjenih Naroda u Bosni

Dan 141
By IWPR ICTY
Drugog dana svedočenja, gospodin Čarls Kiruđa, bivši služebenik Ujedinjenih Naroda, je objasnio u čemu je bila osnovna greška UN-a u odnosu na jugoslavensku krizu: u tome što su UN insistirali na svojoj neutralnosti u situaciji koja nije bila neutralna, t.j., što su se odnosili jednako prema agresorima i prema žrtvama, kao da su bili podjednako krivi.

Kiruđa je ispričao o depešama koje je slao svojim šefovima rane 1992-e godine, u kojima ih je izveštavao o etničkom čišćenju delova Bosne koje su sprovodile srpske snage. U jednom izveštaju je napisao da je od izbeglica dobio informacije o postojanju koncentracionih logora u Keratermu, Prijedoru, Trnopolju, Omarskoj i Manjači, u kojima su zatvorenici bili držani pod 'strašnim' uslovima, premlaćivani i mučeni glađu i žeđu. General Satiš Nambijar, tadašnji komandant UNPROFOR-s za bivšu Jugoslaviju, je tada u telefonskom razgovoru sa Kiruđom izrazio zabrinutost zbog ovih navoda. General ga je sa velikim uvažavanjem pitao: 'Čarls, da li zaista veruješ da su to koncentracioni logori?' Kada je Kiruđa odgovorio potvrdno, general je predložio da su 'to možda ipak prihvatni centri.' Iako je Kiruđa insistirao na tačnosti svojih navoda, Ujedinjeni Narodi nisu tada reagovali. Nedugo posle toga, gledaoci širom sveta bili su užasnuti snimcima izgladnelih zarobljenika iza bodljikave žice. Britanska televizijska ekipa je uspela da uđe u jedan od logora i o tome obavesti javnost.

U pismenom odgovoru na njegove izveštaje o prilivu izbeglica iz Bosne u njegov sektor (Severni Sektor u Hrvatskoj,) Kiruđini šefovi su mu naredili da se ne petlja u ono šta se dešava u Bosni. On je za Sud opisao njihov odgovor kao 'tužan, ali ne i neočekivan.' Kiruđa je ipak naložio svom osoblju da nastave da pomažu ljudima, a svojim šefovima je nastavio da šalje izveštaje. U međuvremenu, lokalni srpski moćnici su nastavili da traže pomoć od UN-a u iseljavanju hiljada bosanskih Muslimana.
Pri unakrsnom ispitivanju, Milošević je pročitao odlomak Nambijarove nedavne izjave, u kojoj je on navodno rekao da 'nije bilo genocida, nego su sve strane činile ubistva i masakre, kao što je tipično za ovakve sukobe.' Njegov izaslanik na terenu se, međutim, usprotivio toj proceni. 'Videli smo da su sve tri grupe činile nasilje, ali ne podjednako ni po brojevima žrtava ni po posledicama,' rekao je Kiruđa. Milošević je zatim prikazao video snimak Nambijara koji je tvrdio: 'Niko od pripadnika mojih snaga me nije nikada izvestio o genocidu … Drugi su iznosili te navode, ali niko od mojih vojnika nije tako nešto video, i niko mene o tome nije izvestio.' U odgovoru je Kiruđa upozorio da je general pažljivo ograničio odgovor na 'snage,' što se odnosiolo na vojnike UN-a, dok su Kiruđa i njegovi kolege bili civili. Generalova izjava, rekao je Kiruđa, je možda tehnički istinita ali nije i tačna.

Mnoge analize su napisane i mnoge reči kritike izrečene o ulozi UN-a u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Neke od ovih kritika su potekle iz same organizacije. Današnja drama u sudnici je dobar primer kako su visoki službenici UN-a zanemarivali izveštaje svojih ljudi na terenu. Pri tom su uporno pokušavali da uklope događaje u svoju misiju, umesto da prilagode misiju realnosti. Etničko čišćenje Bosne koje su sprovodile srpske snage sredinom 1992-e godine se nije uklapalo u radni plan UN-a. Njihova misija je bila da posmatraju demilitarizaciju snaga u Hrvatskoj, dok je paralelan diplomatski proces trebao da nađe političko rešenje. Izveštaji o etničkom čišćenju i o koncentracionim logorima su bili nezgodni, pogotovo što su se odnosili na Bosnu i Hercegovinu, zemlju koja u tom momentu nije bila obuhvaćena UN mandatom. Možda, ako se prave da nisu primetili (i ako koncentracione logore nazovu 'sabirnim centrima',) možda će onda oni da nestanu. Ali, opet se videlo da izbegavanje problema ništa ne rešava.


U odbranu UN-a treba reći da je organizacija samo onoliko efikasna koliko to dozvoljavaju njeni članovi i struktura. U slučaju Balkana, članovi su pre svega hteli da zadrže konflikt u okviru granica bivše Jugoslavije, a mnogo im je manje bilo stalo da nađu rešenje, a pogotovo ako bi ono zahtevalo od njih aktivniji angažman. Barem su trebali da nađu neko ime za svoju misiju, a ne 'Zaštitne snage UN-a', jer oni nisu bili sposobni niti spremni da ikoga štite. Imenom su samo zavaravali nesrećne ljude, a to je neoprostivo.

Dok su oficiri UN-a nastojali da ignorišu krizu, lokalni srpski gradonačelnici su od njih tražili da im pomognu pri etničkom čišćenju. Gospodin Kiruđa je svedočio da je bio šokiran kada je od jednog od njih dobio kompjuterski ispis sa više od 7700 imena bosanskih Muslimana za čije preseljenje su tražili asistenciju od UN-a.

'[Taj pedantno sastavljen spisak ljudi koji su trebali da budu preseljeni] me je podsetio na Drugi svetski rat,' rekao je. Kada se sukobio s lokalnim moćnicima zbog toga šta su radili sa civilima, oni kao da nisu razumeli zašto je bio gnjevan a pri tom su pokazali su apsolutnu odlučnost da nastave po planu. Jedan od sprskih funkcionera sa kojima je Kiruđa razgovarao nije bio ni malo naivan, što se videlo iz njegove reakcije na Kiruđin negativan odgovor na zahtev da pošalje snage UN-a da sprovode Muslimane koje su Srbi proterivali iz Bosne. Kiruđa je tada u svom dnevniku zapisao odgovor ovog čoveka: 'Ako srspka strana ne bude poštovana, moglo bi da bude masovnih žrtava sa obe strane. Ako se ostavi nama da rešimo ovaj problem, rešićemo ga vrlo brzo.'

Kiruđa i njegovi ljudi su se našli u strašnoj dilemi. S jedne strane su bili njihovi šefovi u Organizaciji Ujedinjenih Naroda koji nisu hteli da znaju o etničkom čišćenju i koncentracionim logorima. Sa druge strane su bili lokalni srpski političari koji su pokušavali da ih uvuku u svoje operacije etničkog čišćenja. U sredini su bili izbegli bosanski Muslimani, bez domova i bez nade. Pomoći izbeglicama da dođu na bezbednost bi značilo pomoći I Srbima u etničkom čišćenju Bosne od Muslimana. U toj situaciji, Kiruđa je odabrao jedino humano rešenje: pomoći izbeglicama, suprotstaviti se Srbima, a pri tome uporno izveštavati svoje šefove o tragediji koja je bila u toku. Za razliku od mnogih, Kiruđa ima čistu savest.