Neizvesnost oko SFOR-a Ugrozava Bosnu

Donald Ramsfeld nije otkrio nikakvu veliku tajnu, ali je zagolicao znatizelju mnogih. U proslonedeljnom razgovoru za "Vasington Postom", americki sekretar odbrane potvrdio je, kako svoju odlucnost da sto je pre moguce povuce americke trupe sa Balkana, tako i svoje razmimoilazenje sa drzavnim sekretarom Kolinom Pauelom po pitanju toga da li Amerika treba da nastavi sa svojim ucescem u NATO misiji u Bosni.

Iako su kljucni ljudi Busove administracije pokazivali ocigledno protivljenje daljem zadrzavanju americkih vojnika u jugnoistocnoj Evropi, cak i pre nego sto su dosli na vlast, Pauel je od tada gledao da uveri Evropljane u dalji americki ostanak u Bosni, rekavsi sefovima NATO diplomatije u februaru: “Mi smo usli zajedno, i mi cemo i izaci zajedno”.

Ramsfeld, pak, tvrdi da je vojna misija u Bosni ‘zavrsena’ pre tri ili cetiri godine, i da, ukoliko tamo jos ima nekog posla, Evropa moze za to da se pobrine. Ovakav stav oslikava i dugogodisnje misljenje Pentagona da je odrzavanje mira za mlakonje, kao i to da je plan nove administracije da preorijentise americke odbrambene proiritete ka Zalivu, Pacifiku i svemiru. Ramsfeldu nije bitna cinjenica da su Amerikanci bili ti koji su poslednji usli u Bosnu 1995. godine. Vaznije je da oni budu ti koji ce prvi izaci.

Tokom nekoliko narednih meseci, americki sekretar odbrane i njegove pristalice ocekuju sastanke NATO sefova diplomatija i ministara odbrane u Budimpesti i Bukurestu kako bi potkrepili svoj stav da se izmedju pet i deset hiljada trupa moze slobodno povuci sa Balkana.

Posto ce NATO snage od nekih 40.000 vojnika na Kosovu, KFOR, imati pune ruke posla baveci se neprekidnim albanskim buntovnistvom duz juznih granica provincije i pripremama za izbore 17. novembra, snage u Bosni koje broje 22.000 vojnika, SFOR, jedine su iz kojih se znatan broj trupa moze brzo povuci.

Pentagon se cini odlucnim da smanji trenutan broj americkog kontigenta sa 3.300 na najmanje 2.000. U slucaju da se ovo izvrsi, to ce znaciti da je americki doprinos -prepolovljen od dolaska na vlast predsednika Busa.

Sjedinjene Drzave nisu jedini ucesnik SFOR-a koji zele da smanji broj svojih ljudi. Nemacka, Rusija i Ceska Republika su nedavno najavile smanjenje snaga, ili povlacenja. U Velikoj Britaniji, mediji i politicari izrazili su svoju zabrinutost da je vojni kapacitet zemlje prenapregnut. NATO zvanicnici u Briselu pokusali su da zaustave ovaj proces, poricuci da su im Sjedinjene Drzave saopstile da zele da napuste Bosnu, ili da je misija ma u bilo kom smislu zavrsena.

Medjutim, ukoliko Sjedinjene Drzave istraju u tome ocekuju se nova povlacenja, jer Evropljani nece hteti da budu ostavljeni sami sa bosanskom bebom u narucju. Narocito alarmantna u ovom kontekstu je cinjenica da nije bilo napretka u SFOR-ovim strateskim rezervama, obavestajnim funkcijama i mogucnostima u oblasti politike, koji su obecani prosle godine u sklopu opravdanja poslednjeg kruga smanjenja snaga sa brojke od 30.000 na 20.000 vojnika.

Ova neizvesnost oko buducnosti SFOR-a nije mogla doci u gore vreme, niti sa gore strane. Koliko god to bilo bolno za Evropljane, rat u Bosni je zaustavljen, a mir skrpljen u Dejtonu zahvaljujuci zakasneloj intervenciji Amerike 1995. godine. Od tada, Amerika je obezbedila pojedinacno najbrojniji kontigent i za snage implementacije, IFOR, i za njihovog naslednika iz 1996.godine, SFOR, kao i njihove komandire i stabove.

Stavise, Sjedinjene Drzave (i Velika Britanija) preuzele su glavnu ulogu u procesu jacanja snage Visokog predstavnika u njegovim nastojanjima u poslednjih 18 meseci da realizuje potencijal Dejtonskog ustava Bosne u procesu integracije podeljene zemlje. Podrska ovoj politici agresivne implementacije bila je poduprta americkom (i britanskom) spremnoscu da upotrebi SFOR-ovu vojnu pomoc, cak iako je bila potkopavana od strane americkog (i francuskog) otpora prema gonjenju optuzenih za ratne zlocince u njihovim pojedinacnim sektorima razdvajanja.

Promene rezima u Hrvatskoj i Srbiji i nicanje multietnickih, prodejtonovskih koalicionih vlada na nivou drzave i Federacije u Bosni nakon novembarskih izbora 2000. godine pojacali su nameru sada iskazanu od strane medjunarodne zajednice da ospori vlast i privilegije bosanske usancene ratne elite.

Ovo znaci da perspektiva za uspostavljanje funkcionalne bosanske drzave i samopoduprtog mira nikada nije bila bolja. Ipak, bitka je daleko od dobijene. Energicnija primena Dejtona je neophodna kako bi se izgradile institucije sirom drzave koje bi bile u stanju da, u krajnjoj instanci, zamene uzas u vidu dva entiteta - nasledstvo Dejtonskog sporazuma.

Ali, ovo moze biti ucinjeno samo ako SFOR obezbedi sigurnu i bezbednu sredinu, popunjavajuci bezbednosnu prazninu koja uporno koci povratak izbeglica, podsticuci strana ulaganja, eliminisuci paralelne strukture vlasti, paravojne formacije i uticaj ratnih zlocinaca koji su i dalje na slobodi.

Nedavni nemiri bosanskih Srba i hrvatskih sovinista u Banja Luci, Trebinju, Mostaru i drugim delovima ‘Herceg-Bosne’, i rastuci broj napada na izbeglice koje pokusavaju da se vrate svojim kucama u oblastima iz kojih su isterane za vreme rata - pokazuju da, kako stara garda polako gubi i politicku i ekonomsku vlast, ona postaje sve ocajnija i sve opasnija.

SFOR je pomogao da se u mnogim sredinama obezbede uslovi za povratak izbeglica, ali je i dalje nerad da preuzme policijske funkcije sirom teritorije. Ipak, i u uslovima stalnog manjka adekvatnog broja vojno-policijskih snaga obucenih za slucajeve gradjanske neposlusnosti, puka demonstracija snage je lako mogla da odvrati nemire u Trebinju 5. maja i u Banja Luci 7. maja.

Podatak da nije doslo do ozbiljnog otpora drugom OHR-ovom aprilskom pohodu na filijale Hercegovacke banke, jer je bio podrzan od strane americkih, britanskih, kanadskih i danskih jedinica SFOR-a, dokazuje ovu cinjenicu.

Nasuprot tome, pohodi u francuskom sektoru bili su neadekvatno obezbedjivani sacicom italijanskih karabinjera i isfrustrirani nasijem mafije.

Ovo nije trenutak da NATO stavi vise od pet godina napora u Bosni na kocku. Niti je zamislivo da Sjedinjene Drzave mogu da pozele da ugroze koheziju i svrhu samog saveza u koji su usle ne bi li spasle Bosnu.

Na kraju bosanskog tunela konacno se nazire svetlost. Ali, da bi ta svetlost prevladala, NATO mora da odrzava pouzdano vojno prisustvo u Bosni. On bi trebalo da javno prihvati obavezu svojih snaga da podrze civilne zadatke implementacije sve dok zemlja ne bude spremna da vrsi svoje duznosti i preuzme odgovornosti koje su trenutno poverene medjunarodnoj zajednici.

Mark Wheeler je direktor bosanskog projekta Medjunarodne krizne grupe i bivsi sef IWPR-ovog projekta za pracenje medija u Bosni i Hercegovini. Ovaj clanak je zasnovan na najnovijem izvestaju Medjunarodne krizne grupe, "Nema ranijeg izlaska: NATO-ov trajni izazov u Bosni" (Maj 22, 2001), koji je dostupan na adresi www.crisisweb.org.