„NEDOVRŠENI POSAO“ NA PRLIĆEVOM SUĐENJU
Novinar BBC-a brani dokumentarac koji je 1993. snimio u podeljenom gradu Mostaru.
„NEDOVRŠENI POSAO“ NA PRLIĆEVOM SUĐENJU
Novinar BBC-a brani dokumentarac koji je 1993. snimio u podeljenom gradu Mostaru.
Novinar BBC-a, Džeremi Bauen (Jeremy Bowen), koji je ove sedmice svedočio na suđenju šestorici bivših lidera bosanskih Hrvata, odbacio je tvrdnje odbrane po kojima je njegov dokumentarac iz 1993., pod nazivom „Nedovršeni posao“, probošnjački i jednostran.
On je rekao da mu je jedina namera bila da pokaže kako je u to vreme živelo 60,000 ljudi u Mostaru (jugozapadna Bosna), dodajući da je situacija bila toliko teška da „nije bilo potrebe da se bilo šta izmišlja“.
Bauen je danas BBC-jev urednik za Srednji Istok, a pred sudom se pojavio kao svedok optužbe na suđenju Jadranku Prliću, Bruni Stojiću, Slobodanu Praljku, Milivoju Petkoviću, Valentinu Čoriću i Berislavu Pušiću, koji se terete za zločine počinjene tokom hrvatsko-bošnjačkog sukoba u Bosni.
U optužnici protiv šestorice stoji i da su vlasti samoproklamovane Herceg-Bosne, prilikom njenog osnivanja 1991., Mostar proglasile za njenu prestonicu.
Takođe se kaže da su u maju 1993. snage Herceg-Bosne (Hrvatsko vijeće obrane, HVO) napale i u istočni Mostar proterale „stotine, ako ne i hiljade“ bošnjačkih muškaraca, žena, dece i staraca, a više stotina njih pritvorile u zatvor „Heliodrom“, u samom gradu.
Ta akcija je rezultirala time da je grad Mostar podeljen između HVO-a i bosanske vojske, pri čemu je većina bošnjačkih civila u tom gradu bila smeštena u jednoj maloj oblasti istočno od reke, dok su bosanski Hrvati i snage HVO-a – navodi se u optužnici – zauzele zapadnu obalu.
„Juna 1993., snage Herceg-Bosne/HVO-a započele su opsadu Mostara, koja je trajala do aprila 1994. i sastojala se u neprekidnom granatiranju, snajperskoj vatri, te potpunom blokiranju dotoka humanitarne pomoći i namirnica namenjenih Bošnjacima u istočnom Mostaru“, nastavlja se u optužnici.
Bauen je ove sedmice svedočio o svom filmu „Nedovršeni posao“, koji je snimljen u avgustu i septembru 1993., i koji sukob prikazuje iz perspektive bosanske vojske.
U dokumentarcu su prikazane scene evakuacije civila iz zapadnog Mostara, koju vrše snage HVO-a, te intervjui sa civilima i medicinskim osobljem jedne mostarske bolnice.
U filmu Bauen skreće pažnju i na prisilan rad koji je bosanska vojska navodno organizovala za hrvatske zatvorenike.
No, odbrana je optužila svedoka da je izneo samo jednu stranu priče.
Branioci su odbacili Bauenovu tvrdnju da mu nije bilo dozvoljeno da snima HVO-ovu okupaciju zapadnog dela Mostara.
Slobodan Praljak, koji je HVO-om komandovao potkraj 1993., predočio je nekoliko dokumenata iz kojih se vidi kako je novinarima i humanitarnim radnicima on lično, u mnogo navrata, izdavao odobrenja za boravak na teritoriji pod kontrolom HVO-a.
Među tim dokumentima je i jedna naredba iz septembra 1993., kojom se britanskom novinaru Edu Viljamiju (Ed Vulliamy) odobrava ulazak u pritvorske centre HVO-a, Gabelu i Dretelj.
Praljak tvrdi i da je „preklinjao“ Bauenovog producenta Imona Metjusa (Eamonn Matthews) da dođe na zapadnu obalu i snimi obe strane.
„Minimum novinarske etike bi od njega i zahtevao da to učini“, rekao je on.
No, Bauen tvrdi da je, koliko god to zvučalo zbunjujuće, ekipi bio dopušten prolazak kroz teritoriju pod okupacijom HVO-a, ali ne i snimanje na zapadnoj strani Neretve.
Branilac Jadranka Prlića, Majkl Karnavas (Michael Karnavas), kaže da je na snimanje svog dokumentarca Bauen stigao „tokom trećeg čina predstave iz četiri dela“.
„On je napravio čitav film sa stanovišta istočnog Mostara . . . Zar ne mislite da je podjednako značajno i ono što se dešavalo na zapadnoj strani?“, upitao je on.
No, Bauen je insistirao na tome da se njegov producent zaista potrudio da dobije dozvolu vlasti Herceg-Bosne da snima u zapadnom Mostaru. Međutim, to je, po njegovim rečima, bilo odbijeno.
Praljak je svedoka unakrsno ispitivao i o 14 britanskih plaćenika koji su se, kako tvrdi, za platu u hrvatskim dinarima borili na strani jedinica bosanske vojske.
Bauen je rekao kako nije znao da je na bošnjačkoj strani bilo britanskih plaćenika.
„Voleo bih da jesam“, rekao je on. „To bi bio zanimljiv momenat i – čak i danas – snažna priča.“
Advokat Božidar Kovačević, Praljkov zastupnik, osporavao je Bauenove tvrdnje iz filma da je na prvoj liniji fronta HVO-a putem zvučnika po nekoliko sati dnevno emitovana ratna propagandu.
On je ukazao na to da zvučna oglašavanja prikazana u dokumentarcu nemaju nikakve veze sa propagandom.
Iako nije poricao da oglašavanja koja se čuju u dokumentarcu nisu najilustrativnija, te da su upotrebljena samo zbog visokog kvaliteta zvuka, Bauen je insistirao na tome da su se zvučnici na frontu HVO-a nalazili s razlogom – da se „prenesu političke poruke samo jedne strane“.
U jednom trenutku, svedok je postao vidno iznerviran pitanjima odbrane, koja je doživeo kao napad na svoj profesionalizam.
„Ja ne izmišljam stvari!“, rekao je on, dodavši da u Mostaru tada nije bilo ni potrebe da se bilo šta izmišlja.
„Ono što se tamo dešavalo bilo je izuzetno dramatično – zato i govorimo o tome 14 godina kasnije“, rekao je on.
Tokom ponovnog ispitivanja svedoka, tužilac Kenet Skot (Kenneth Scott) pokušao je da ilustruje njegovu novinarsku objektivnost.
On je Bauena pitao zbog čega je u film uključio i podatke o hrvatskim zatvorenicima koje su Bošnjaci upućivali na prinudni rad.
„Bio sam svestan da prisilan rad na frontu predstavlja ratni zločin. Jasno sam naglasio da to ne treba raditi“, rekao je on.
On je rekao kako „nije težio da bosansku vojsku prikaže kao dobre momke“, već da su ga naprosto „interesovali pritisak i nevolje kojima su bili izloženi civili u Mostaru“.
Isti novinar je već svedočio na suđenju Mladenu Naletiliću i Vinku Martinoviću, poznatima po nadimcima Tuta i Štela, tokom 2001.
Tuta i Štela su 2003. osuđeni na 20, odnosno 18 godina, za ratne zločine počinjene početkom devedesetih, u vreme dok su u Bosni komandovali paravojnom jedinicom Kažnjenička bojna.
Caroline Tosh izveštava za IWPR iz Haga.
On je rekao da mu je jedina namera bila da pokaže kako je u to vreme živelo 60,000 ljudi u Mostaru (jugozapadna Bosna), dodajući da je situacija bila toliko teška da „nije bilo potrebe da se bilo šta izmišlja“.
Bauen je danas BBC-jev urednik za Srednji Istok, a pred sudom se pojavio kao svedok optužbe na suđenju Jadranku Prliću, Bruni Stojiću, Slobodanu Praljku, Milivoju Petkoviću, Valentinu Čoriću i Berislavu Pušiću, koji se terete za zločine počinjene tokom hrvatsko-bošnjačkog sukoba u Bosni.
U optužnici protiv šestorice stoji i da su vlasti samoproklamovane Herceg-Bosne, prilikom njenog osnivanja 1991., Mostar proglasile za njenu prestonicu.
Takođe se kaže da su u maju 1993. snage Herceg-Bosne (Hrvatsko vijeće obrane, HVO) napale i u istočni Mostar proterale „stotine, ako ne i hiljade“ bošnjačkih muškaraca, žena, dece i staraca, a više stotina njih pritvorile u zatvor „Heliodrom“, u samom gradu.
Ta akcija je rezultirala time da je grad Mostar podeljen između HVO-a i bosanske vojske, pri čemu je većina bošnjačkih civila u tom gradu bila smeštena u jednoj maloj oblasti istočno od reke, dok su bosanski Hrvati i snage HVO-a – navodi se u optužnici – zauzele zapadnu obalu.
„Juna 1993., snage Herceg-Bosne/HVO-a započele su opsadu Mostara, koja je trajala do aprila 1994. i sastojala se u neprekidnom granatiranju, snajperskoj vatri, te potpunom blokiranju dotoka humanitarne pomoći i namirnica namenjenih Bošnjacima u istočnom Mostaru“, nastavlja se u optužnici.
Bauen je ove sedmice svedočio o svom filmu „Nedovršeni posao“, koji je snimljen u avgustu i septembru 1993., i koji sukob prikazuje iz perspektive bosanske vojske.
U dokumentarcu su prikazane scene evakuacije civila iz zapadnog Mostara, koju vrše snage HVO-a, te intervjui sa civilima i medicinskim osobljem jedne mostarske bolnice.
U filmu Bauen skreće pažnju i na prisilan rad koji je bosanska vojska navodno organizovala za hrvatske zatvorenike.
No, odbrana je optužila svedoka da je izneo samo jednu stranu priče.
Branioci su odbacili Bauenovu tvrdnju da mu nije bilo dozvoljeno da snima HVO-ovu okupaciju zapadnog dela Mostara.
Slobodan Praljak, koji je HVO-om komandovao potkraj 1993., predočio je nekoliko dokumenata iz kojih se vidi kako je novinarima i humanitarnim radnicima on lično, u mnogo navrata, izdavao odobrenja za boravak na teritoriji pod kontrolom HVO-a.
Među tim dokumentima je i jedna naredba iz septembra 1993., kojom se britanskom novinaru Edu Viljamiju (Ed Vulliamy) odobrava ulazak u pritvorske centre HVO-a, Gabelu i Dretelj.
Praljak tvrdi i da je „preklinjao“ Bauenovog producenta Imona Metjusa (Eamonn Matthews) da dođe na zapadnu obalu i snimi obe strane.
„Minimum novinarske etike bi od njega i zahtevao da to učini“, rekao je on.
No, Bauen tvrdi da je, koliko god to zvučalo zbunjujuće, ekipi bio dopušten prolazak kroz teritoriju pod okupacijom HVO-a, ali ne i snimanje na zapadnoj strani Neretve.
Branilac Jadranka Prlića, Majkl Karnavas (Michael Karnavas), kaže da je na snimanje svog dokumentarca Bauen stigao „tokom trećeg čina predstave iz četiri dela“.
„On je napravio čitav film sa stanovišta istočnog Mostara . . . Zar ne mislite da je podjednako značajno i ono što se dešavalo na zapadnoj strani?“, upitao je on.
No, Bauen je insistirao na tome da se njegov producent zaista potrudio da dobije dozvolu vlasti Herceg-Bosne da snima u zapadnom Mostaru. Međutim, to je, po njegovim rečima, bilo odbijeno.
Praljak je svedoka unakrsno ispitivao i o 14 britanskih plaćenika koji su se, kako tvrdi, za platu u hrvatskim dinarima borili na strani jedinica bosanske vojske.
Bauen je rekao kako nije znao da je na bošnjačkoj strani bilo britanskih plaćenika.
„Voleo bih da jesam“, rekao je on. „To bi bio zanimljiv momenat i – čak i danas – snažna priča.“
Advokat Božidar Kovačević, Praljkov zastupnik, osporavao je Bauenove tvrdnje iz filma da je na prvoj liniji fronta HVO-a putem zvučnika po nekoliko sati dnevno emitovana ratna propagandu.
On je ukazao na to da zvučna oglašavanja prikazana u dokumentarcu nemaju nikakve veze sa propagandom.
Iako nije poricao da oglašavanja koja se čuju u dokumentarcu nisu najilustrativnija, te da su upotrebljena samo zbog visokog kvaliteta zvuka, Bauen je insistirao na tome da su se zvučnici na frontu HVO-a nalazili s razlogom – da se „prenesu političke poruke samo jedne strane“.
U jednom trenutku, svedok je postao vidno iznerviran pitanjima odbrane, koja je doživeo kao napad na svoj profesionalizam.
„Ja ne izmišljam stvari!“, rekao je on, dodavši da u Mostaru tada nije bilo ni potrebe da se bilo šta izmišlja.
„Ono što se tamo dešavalo bilo je izuzetno dramatično – zato i govorimo o tome 14 godina kasnije“, rekao je on.
Tokom ponovnog ispitivanja svedoka, tužilac Kenet Skot (Kenneth Scott) pokušao je da ilustruje njegovu novinarsku objektivnost.
On je Bauena pitao zbog čega je u film uključio i podatke o hrvatskim zatvorenicima koje su Bošnjaci upućivali na prinudni rad.
„Bio sam svestan da prisilan rad na frontu predstavlja ratni zločin. Jasno sam naglasio da to ne treba raditi“, rekao je on.
On je rekao kako „nije težio da bosansku vojsku prikaže kao dobre momke“, već da su ga naprosto „interesovali pritisak i nevolje kojima su bili izloženi civili u Mostaru“.
Isti novinar je već svedočio na suđenju Mladenu Naletiliću i Vinku Martinoviću, poznatima po nadimcima Tuta i Štela, tokom 2001.
Tuta i Štela su 2003. osuđeni na 20, odnosno 18 godina, za ratne zločine počinjene početkom devedesetih, u vreme dok su u Bosni komandovali paravojnom jedinicom Kažnjenička bojna.
Caroline Tosh izveštava za IWPR iz Haga.
