Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Navodni nesporazum oko Lukićevog identiteta

Odbrana tvrdi da greše oni svedoci koji kažu da su okrivljenog videli na mestu zločina.
By Rachel Irwin
  • Milan Lukic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Milan Lukic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 709, 16. septembar 2011.)

Advokati osuđenog ratnog zločinca, bosanskog Srbina Milana Lukića, kazali su ove sedmice na žalbenom saslušanju kako je postupak protiv njega počivao na zameni identiteta i glasinama.

„U vreme sukoba, neke osobe postaju ozloglašene“, kazao je branilac Tomislav Višnjić. „Glasine se šire poput požara . . . stvaraju se mitovi. Neko lice biva viđeno i onda kada u stvarnosti tu ne može biti prisutno.“

Kao bivši rezervni policajac, Milan Lukić je u julu 2009. osuđen zbog toga što je u leto 1992. u istočnobosanskom gradu Višegradu lično ubio najmanje 132 bošnjačka civila, od kojih je preko 100 bilo zatvoreno u dve zabarikadirane kuće i živo spaljeno.

Osuđen je i za zlostavljanje pritvorenika u zatvorskom logoru Uzamnica, kao i ubijanje 12 Bošnjaka na obali reke Drine. Iako se o njemu uglavnom misli kao o ratnom paravojnom lideru, sudije su zaključile kako na sudu nije bilo izneto dovoljno dokaza kako bi se potkrepila ta tvrdnja.

Milan Lukić je osuđen na doživotnu robiju. Njegov rođak Sredoje Lukić proglašen je krivim za pomaganje i podsticanje ubistva prilikom spaljivanja jedne kuće, kao i za nečovečno postupanje prema zatočenicima logora Uzamnica. Izrečena mu je zatvorska kazna u trajanju od 30 godina.

„Zločini koje su počinili Milan Lukić i Sredoje Lukić se u ovom slučaju odlikuju i bezobzirnim nepoštovanjem ljudskih života“, kazale su sudije u presudi iz 2009.  Spaljivanje živih ljudi u kućama, po njihovim rečima, „predstavlja akt najveće nehumanosti koje neka osoba može počiniti“.

A kada su mu sudije ove sedmice dozvolile kratku ličnu izjavu, Milan Lukić (44) je pred sudom ostao pri tvrdnji o sopstvenoj nevinosti.

„Pred vama sede nevine osobe“, kazao je Lukić, misleći na sebe i svog rođaka Sredoja.

„Molim vas, pogledajte me u lice i oči“, sugerisao je on sudskom veću. „Ličim li ja na čudovište? Na nekoga ko je u stanju [da] ubija decu, žene i starce?“

„Nikada nisam mučio nikoga, niti su to činile moje kolege“, kazao je Lukić, tvrdeći da je tužilaštvo „izmislilo optužbe“ protiv njega.

Osim toga, Lukić tvrdi da je Bakira Hasečić – kao istaknuta predstavnica ratnih žrtava silovanja – mučila Srbe u Višegradu, da bi potom „pobegla u Sarajevo sa svojom bandom“. Hasečićeva je javno izjavila da ju je Lukić tokom rata silovao, ali te optužbe nisu bile uključene u optužnicu protiv njega.

„Kad god su tužilaštvu bili potrebni dokazi, ona bi izmislila priče“, tvrdi Lukić.

„Muslimani su moja braća“, kazao je on, nakon što je sudsko veće od njega zatražilo da zaključi svoj iskaz. „Ja ih ne mrzim.“

A kada je na njega došao red da govori, Sredoje Lukić se razljutio zbog toga što je bio pomenut u izjavi svog rođaka.

„Niko nema pravo da govori u moje ime, izuzev mene i mojih advokata“, rekao je on veću. „A da li sam kriv ili ne, to prepuštam vama da presudite.“

Pre no što su se pred sudom pojavili okrivljenici, njihovi su advokati u opširnim izlaganjima zatražili od žalbenih sudija da odbace osude po više osnova.

Branilac Milana Lukića je rekao da su svedoci koji su tvrdili da su okrivljenog videli na mestu zločina pogrešili u identifikaciji, a da su sudije prihvatile njihov iskaz bez primene „ključnih pravnih principa“ koji važe pri utvrđivanju identiteta.

„Sudsko veće je prihvatilo tvrdnje o prepoznavanju koje su usledile više godina kasnije, bez preispitivanja zasnovanosti“, kazao je Višnjić.

Osim toga, odbrana osporava i način na koji je od svedoka prilikom davanja iskaza bilo traženo da identifikuju počinitelje.

„Time što je od njih bilo traženo da pokažu okrivljenog u sudnici, veštački je osnažena [ideja] da je okrivljenik koga su videli počinio zločin“, rekao je Višnjić.

Međutim, oni su ukazali i na činjenicu da ključna svedokinja tužilaštva, Zehra Turjačanin, koja je preživela požar u Pionirskoj ulici, okrivljenog nije mogla da prepozna u sudnici, iako je rekla da ga je poznavala pre rata.

„U [sudskoj presudi] se ne objašnjava zašto je ignorisano to što Zehra nije mogla da prepozna Milana u sudu“, kazao je Višnjić. „Prepušteno nam je da sami tražimo odgovor.“

Pored toga, odbrana tvrdi da je Mitar Vasiljević – kome se pred Tribunalom 2001. sudilo za iste zločine – Lukića upetljao u ubistvo sedmorice Muslimana na obali reke Drine da bi „skinuo odgovornost“ sa sebe i minimizovao vlastito učešće u tom incidentu. Vasiljević je na kraju bio osuđen na 15 godina, a u martu 2010. mu je odobreno privremeno oslobađanje.

„Časni sude, Milan i ostali su u Višegradu 1992. bili na lošem glasu zbog toga što su ratovali i u borbi ubili mnoge Bošnjake“, kazao je on.

„Bilo je još mnogo optužbi koje su ostale da lebde u vazduhu – uglavnom neproverene i neispitane“, nastavio je Višnjić. „Optužbe protiv Milana Lukića su se pretvorile u lavinu, podsticane strahovima od izbijanja etničkog sukoba. Ovim se ne smanjuje obaveza Tribunala da obezbedi da se neophodan nivo dokazivanja ravnopravno primenjuje, i da osigura da pravi ljudi budu proglašeni odgovornima za pravi zločin“.

Tužilaštvo je odbacilo ove argumente i reklo da žalba treba da bude odbačena.

„Milan Lukić u suštini tvrdi da se u njegovom slučaju radi o zameni identiteta“, rekao je tužilac Peter Kremer. „Međutim, sudsko veće je čulo uverljive dokaze po kojima je on bio prisutan na svakom mestu zločina. Među svedocima koji su ga prepoznali su i bivši školski drugovi, poznanici, kao i ostali pripadnici male zajednice iz koje on dolazi.“

Kremer je ostao i pri stavu da su sudije u svojoj presudi, protivno tvrdnjama odbrane, „detaljno obradile“ temu dokazivanja identiteta, te da su pribegle „zdravom razumu“ kako bi utvrdile da su dokazi „svedoka koji je ranije poznavao okrivljenog ili bio prisan s njim načelno pouzdaniji u odnosu na dokaze svedoka koji je okrivljenog prvi put video na mestu zločina“.

Što se tiče Sredoja Lukića – koji je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubijanja prilikom požara u Pionirskoj ulici – njegovi advokati tvrde da on nije bio tamo, te da, čak i da jeste, ono što je činio nije bilo pomaganje i podsticanje. U presudi iz 2009. jedan se sudija u tom pogledu složio s odbranom, izdvojivši mišljenje u odnosu na većinu.

Tužilaštvo je odbacilo taj argument, a ove sedmice je reklo kako odbrana „želi da poverujete da je ovo slučaj nevinog posmatrača“.

„[Sredoje Lukić] je aktivno pomagao da se žrtve skupe u kući u kojoj će biti žive spaljene“, kazao je Kremer.

Žalbena presuda će biti doneta u „najboljem mogućem trenutku“, kazao je predsedavajući sudija Mehmet Ginej (Mehmet Guney) na kraju saslušanja.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.