Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Nasledje Devetog Marta

Srbi su ogorceni I ocajavaju na godisnjicu demonstracija koje su pre deset godina zamalo oborile Miloseviceva.
By IWPR Balkans

Za Srbe - najsrecniji, najhrabriji i najslobodniji narod na planeti, ukoliko je verovati drzavnoj televiziji - 9.mart, 1991.godine, kada su jedinstvene antirezimske demonstracije potresle Beograd, udaljen je bar koliko sazvezdje Mlecni put od planete Zemlje.


Zbog onoga sto se nije desilo, a moglo je, 9.mart je postao politicki mit, trenutak kada je Srbija imala sansu da se opredeli za drugaciju buducnost.


Pre devet godina tadasnja Socijalisticka Federalna Republika Jugoslavija bila je na izdisaju. Republike su proglasavale nezavisnost, kriminalci su ostrili nozeve, a miris rata se vec osecao u vazduhu.


Drzavni mediji u Srbiji su iz dana u dan prosirivali svoju listu neprijatelja. Uz zvuke ratnickih dobosa, Srpski pokret obnove (SPO), tadasnja najjaca opoziciona partija, najavila je velike demonstracije na Trgu Republike u Beogradu.


Devetomartovski protesti mogli su da dovedu do izmene toka istorije Balkana. Malo je nedostajalo da se ukloni Slobodan Milosevic i da se Srbija povede putem razuma, tolerancije i mira.


Sve se na nesrecu zavrsilo tragedijom, dvoje ljudi je poginulo dok je stotine ranjeno i uhapseno.


Unezverena policija, nepripremljena za dogadjaje ove vrste, reagovala je silovito: hiljade policajaca izaslo je na ulice uz pojacanje stotine oklopnih vozila i desetak specijalnih vozila.


Citav grad pretvorio se u bojno polje - policija je upotrebljavala pendreke, demonstranti su odgovorili kamenjem, unisteno je stotinak prodavnica, krv je bila na sve strane.


Slika zene u beloj majici koja je hrabro stala ispred vodenog topa, nasla se sledeceg dana na naslovnoj strani nezavisnih novina i postala simbol otpora.


Razbuktavanje protesta navelo je Milosevica da posalje tenkove na ulice Beograda. Nikada ovaj srpski vodja nije bio slabiji i uplaseniji.


Ovo je bilo ocigledno kada se pred TV kamerama obratio studentskim demonstrantima: drhtao mu je glas, obecao je da ce kazniti one sto su ih tukli, cak je i ponudio ostavku.


Tadasnja srpska opozicija ohrabrena razvojem dogadjaja i javnom podrskom s razlogom se osecala se jakom. Smatralo se da je obaranje Milosevica bilo samo pitanje trenutka.


Medjutim u toku narednih meseci, Milosevic je vesto preokrenuo situaciju u svoju korist skrenuvsi paznju javnosti od Srbije na stanje Srba u Bosni i Hrvatskoj. Opozicija se povukla posto je nacionalizmu dala prvenstvo nad demokratijom.


Dok se priblizava godisnjica 9.marta, mnogi igraci koji su ucestvovali u nemirima 1991.godine jos uvek se nalaze na politickoj sceni.


Vuk Draskovic, inicijator demonstracija, i neprikosnoveni lider Srpskog pokreta obnove, vise puta je menjao stranu, naizmenicno se pridruzujuci vlasti i opoziciji.


Studentski vodja, Zarko Jokanovic, postao je lider stranke Nova demokratija, koja je godinama bila koalicioni partner rezima.


General Momcilo Perisic, danasnji opozicionar 1991.godine je bombardovao Zadar i nesto kasnije "oslobodio" Mostar do temelja.


Trenutni vodja opozicione Demokratske alternative, Nebojsa Covic, bio je u to vreme verni clan Miloseviceve Socijalisticke partije Srbije.


Sa nama je i general u penziji, Vuk Obradovic, vodja Socijaldemokratske opozicione stranke koji je devedeset i prve u uniformi branio ostrim recima Milosevicevu viziju Jugoslavije.


Sa ovakvim ljudima na politickoj sceni, secanja na 9.mart su gorka.


Ja sam tada naivno verovao u sledece stvari: da nam sledi uclanjenje u Evropu i da mi nece trebati vize da idem u inostranstvo i da cu moci letovati na hrvatskoj obali svakog leta.


Desilo se da deset godina nisam bio u Hrvatskoj, da mi treba viza da odem bilo kuda u svetu, i da sam kao Srbin uvek krivac, dok se ne dokaze moja nevinost.


Danas, dok sedimo u Srbiji pokusavajuci da prezivimo, zaboravljamo na svet kojem smo se nekada divili. Dobijanje engleske vize isto je kao nagrada na lutriji; odlazak na svercersku turneju po Rumuniji je nesto sto izaziva uzbudjenje.


Zahvaljujuci Milosevicevom rezimu, Srbija se pretvorila u jedan ogromni koncentracioni logor, koji zajednicki nadgledaju medjunarodna zajednica i nase patriotske vlasti. Srbija je ostavljena da umre, polako.


Naravno da nece doci do proslave ovogodisnjeg 9.marta. A sta bismo uopste slavili? Nekoliko ratova, isto toliko poraza, izolaciju i sankcije?


Ili mozda redove za hleb i secer, depresiju, tisinu i strah. Ova Srbija je toliko daleko od Srbije o kojoj smo naivno mastali pre deset godina.


Pokazalo se da je taj 9. mart 1991.godine predstavljao pocetak naseg pada. Porazeni u Beogradu, porazeni smo u celoj Jugoslaviji.


Nemamo razloga da obelezavamo ovu godisnjicu. Ona je deo proslosti koju treba zakopati.


Petar Lukovic je vodeci komentator u Beogradu i urednik XZ, casopisa za kuturu koji se moze naci na sledecoj web - adresi: www.beograd.com/xz .