Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Napustiti Kosovo?

Zahtevi etnickih Albanaca za nezavisnoscu i nepresalne odmazde protiv Srba slabe moral u redovima medjunarodnih organizacija koje rade na Kosovu.
By IWPR

Postoje znaci nezadovoljstva medju zvanicnicima medjunarodne misije na Kosovu zbog sve vecih tuzbi na racun zajednice etnickih Albanaca.


"Oni se samo zale i pokazuju prstom na strance i ne pokazuju postovanje za ono sto smo ucinili za njih", rekao je nedavno jedan medjunarodni zvanicnik. "Ukoliko nastave da se ovako ponasaju, moracemo da napustimo Kosovo!"


Neprestani zahtevi za nezavisnoscu i osvetnicki napadi na Srbe isprovocirali su clanove medjunarodne zajednice, narocito one koji se ne slazu sa intervencijom NATO na Kosovu, da pokazu neku vrstu antipatije prema kosovskim Albancima.


Zapad se sada nalazi pred novom dilemom: posto se umesao na Kosovu da bi sprecio etnicko ciscenje Albanaca koje su sprovodili Srbi, oni sada rizikuju da budu upleteni u etnicko ciscenje Srba koje sprovode Albanci. Kriticari intervencije Zapada postavljaju pitanje: zasto se mesamo u etnicke sukobe na Balkanu, gde je svima jasno da gotovo sve etnicke grupe slede istu politiku redefinicije etnickih odnosa, krseci sve demokratske standarde?


Niko ne pokusava da umanji realnost albanske osvete. Uticajni politicari i intelektualci sa Kosova priznaju postojanje ovog problema. Medjutim ovoj raspravi ne pomazu izjave nekih komentatora koje izazivaju uzbunu.


Uzmimo, na primer, Vetona Surroia, vlasnika i izdavaca dnevnih novina u Pristimi "Koha Ditore". Surroi je bio u pravu kada je osudio napade na stare ljude, zene i decu kao jasne prekrsaje tradicionalnog moralnog pravila ponasanja Albanaca. Medjutim, on je nastavio da nabraja argumente po kojima ovi napadi ilustruju pocetak albanskog fasizma i predstavljaju stvarnu opasnost stvaranju demokratskog drustva na Kosovu.


Dok su medjunarodni posmatraci pohvalili hrabrost Surroia sto je javno osudio ovakve osvetnicke napade, politicki krugovi na Kosovu reagovali su s ljutnjom na njegov istup. Izuzev ekstremnih licnih pretnji koje su usledile, Surroiu nije nikad bilo zabranjeno da osudi ove napade. Ali su bar dve njegove izjave diskutabilne. Surroi pise u njegovom clanku da "se ovde desava najsvirepiji, organizovani sistem nasilja protiv Srba" i da "se ovaj sistem...naziva fasizmom". [Clanak je objavljen u "Koha Ditore" pod nazivom "Zrtve zrtava". Pogledajte verziju koju je objavio IWPR pod nazivom "Fasizam na Kosovu, sramota Albanaca", Veton Surroi, Izvestaj o balkanskoj krizi broj 69, 25.avgust, 1999.godina. Takodje mozete pogledati "Govor mrznje u Pristini", Anthony Borden, Izvestaj o balkanskoj krizi broj 82, 8.oktobar, 1999.godina]


Surroi ne govori odredjeno ko "stoji iza ovog sistema organizovanog zlocina". Medjutim, na Kosovu, postoje samo dve "organizovane" snage na koje se ove optuzbe mogu voditi: Kosovska demokratska liga (LDK) Ibrahima Rugove, vodje otpora mirnim putem na Kosovu od 1990.godine, i Kosovska oslobodilacka vojska (OVK), kojom je komandovao Hashim Thaci, lider prelazne vlade na Kosovu. Optuziti Rugovu, ciji LDK pokret vec duze vreme vodi odbrambenu politiku bilo bi smesno.


Surroi je stoga mogao to pripisivati snagama OVK koje su se kasnije transformisale u snage Kosovskog odbrambenog korpusa (KOC) i prelaznoj Thacijevoj vladi. Ali nema mnogo dokaza koji bi potvrdili ove optuzbe. Thaci je javno osudio nasilje protiv Srba i drugih nacionalnih manjina i upozorio da se neki kriminalci mogu pokusati predstaviti kao clanovi OVK.


Umesto sto se sire panicne glasine o "organizovanom nasilju" i "fasizmu", trebalo bi razmisliti o boljem objasnjenju za nasilje koje Albanci ispoljavaju prema Srbima. Jedno objasnjenje koje uzima u obzir spontane reakcije licnosti i grupa koje su preziveli traumaticna iskustva u toku rata, vodjeni osecanjima mrznje i osvete za sve gubitke koje su ih zadesili.


Bez sumnje, neke licnosti ce nastojati da izvuku korist iz situacije i upotrebe je u kriminalne svrhe, pljackajuci i ubijajuci pripadnike nacionalnih manjina. Medjutim, treba se setiti da je unisteno za vreme rata nekih sto hiljada kuca, vecinom na selima, i da je polovina stanovnistva Kosova ostala bez krova nad glavom.


Dok se zima priblizava ovi ljudi se ocajnicki bore za neko skloniste i donekle je razumljivo sto zele da Srbi, koje smatraju pristalicama rezima iz Beograda, odu.


Posle odlaska srpskih snaga i dolaska KFOR trupa, veliki deo Kosova ostao je bez ijednog policajca. Nije bilo ni traga od reda i zakona. Potpuni nedostatak organizacije doprineo je povecanju nasilja.


Kljucni problem na Kosovu nije prevladavanje osvetnickih napada na manjine, vec nedostatak jasnog koncepta protektorata. Situacija na Kosovu je jedinstvena. Ne postoji model koji bi mogle slediti Ujedinjene nacije ili medjunarodna zajednica. Vojni stratezi i generali mozda imaju predstavu o pitanjima osnovne bezbednosti, ali je na politicarima da postignu sporazum o politickoj buducnosti Kosova.


Iako nezavisnost izgleda kao nezaobilazni krajnji ishod, medjunarodna zajednica se jos uvek bori sa nacinom na koji bi to opravdala. Posledice za ostala potencijalno krizna mesta svuda po svetu ce biti velike.


UN i Organizacija za bezbednost i kooperaciju u Evropi (OSCE) su medjuvladine organizacije i potreban je konsenzus pre nego sto mogu nesto preduzeti. Bice veoma tesko postici konsenzus o nezavisnosti Kosova. Dugorocni protektorat nece biti popularan kod lokalnog stanovnistva i bice izuzetno skup da bi se uspostavio.


Jasno je da kosovski Albanci nece prihvatiti nedefinisan status zbog nekih ciljeva koji su im nejasni kao sto je vracanje Kosova reformisanoj i demokratskoj Jugoslaviji.


Medjunarodna misija na Kosovu se suocava sa cinjenicom da pokrajina predstavlja mnogo veci problem nego sto se to u pocetku predvidjalo. U stvari, medjunarodna zajednica je jos daleko od toga da napusti Kosovo i bice najverovatnije opterecena ovim problemom neko duze vreme.


Shkelzen Maliqi je pisac u Pristini.