Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Napustajuci Domove, U Potrazi Za Buducnoscu

Visi urednik IWPR-a je ostvario licni kontakt medju destinama hiljada izgubljenih dusa koje se prisiljene da predju preko kosovsko-albanske granice.
By IWPR Balkans

Porodicu od sedam clanova predvodio je stariji covek u svojim kasnim pedesetim preko albanske granice sa Kosovom pored Kukesa. Upitao sam na albanskom odakle su. Starac je uzdahnuo i odgovorio: "Pesacimo tri dana. Mi smo iz malog sela po imenu Janjevo."


Njegov odgovor me je iznenadio. U Janjevu sam ziveo u detinjstvu.


Janjevo se nalazi 20 kilometara juzno od glavnog grada Pristine. U proslosti je to selo bilo najvecim delom naseljeno Hrvatima i Albancima. Oko 5.000 stanovnika Janjeva bili su poznati po rucnoj radinosti.


U centru sela nalazile su se radnje i katolicka crkva. Igrali smo se na brdima oko sela, svako je drzao gvozdeni ram starog tocka od seoske prikolice, i kotrljao ga do podnozja sto je brze mogao. Jednog dana moj stariji brat je trcao sa gvozdenim tockom niz padinu i slucajno udario moju stariju sestru u levi lakat. Posle toga je takmicenje sa tockovima bilo zabranjeno.


Moja majka i otac su stigli na Kosovo iz Albanije u kojoj su rodjeni 1952. godine. U Albaniji su ostavili sa nasom bakom moje dve starije sestre, Lenu i Deilu, koje su tada imale sest i osam godina. Oni su bili deo prvog i poslednjeg talasa izbeglica koje su bezale od komunistickog rezima Enver Hodze i nadale se da ce im Kosovo biti privremeno utociste.


U Janjevu smo se nastanili 1962. godine, kada sam ja rodjen. 1968. godine moj otac je peselio celu porodicu u Ameriku preko Italije. Nastanili smo se u Bronksu, gde sam odrastao u petospratnoj zgradi na Aveniji Artur, u delu grada koji je uskoro postao dom hiljadama Albanaca.


A zatim je 1991. godine pao komunisticki sistem, i ja sam prvim avionom krenuo iz Njujorka za Tiranu. Tamo sam po prvi put sreo moje starije sestre. Proveli smo zajedno sest sedmica i upoznali se sa zivotima koje smo vodili. Janjevo je bila jedina tema o kojoj nismo razgovarali.


Nase putovanje vozom 1968. godine - preko Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sezane, Podjore Ale, Trsta, Venecije, Bolonje i Firenze - je bilo dugacko i naporno. Ali ono nije bilo nista u poredjenu sa dvesta kilometara dugim hodom kroz srpske kontrole koje je pretrpela porodica koju sam upravo sreo.


Kada je porodica iz Janjeva presla granicu, njih je sacekala paljba pitanja koje su postavljali vise od 100 novinara koji su tu bili prisutni. Ja im nisam rekao da su oni iz mog rodnog sela. Cak ih nisam pitao ni za ime. Uzimajuci u obzir okolnosti - a ocigledno je da su pesacili danima - takva pitanja sam smatrao neprimerenim.


Deca iz te porodice - tri devojcice i dva decaka - bila su starosti od pet do cetrnaest godina. Devojcice su na sebi imale haljine sa cvetnom sarom preko sirokih pantalona i ispletene dzempere braon boje. Oba decaka su imali prljave farmerke, patike i jasno plave skijaske jakne, zakopcane do brade. Lica su im bila crvena i prljava. Otac je imao prasnjavo sivo odelo, belu kosulju i raspadnute cipele braon boje. Svi su imali tamne podocnjake ispod krvavih ociju.


Otac me je pogledao u oci i pitao: "Gde mozemo da dobijemo vodu i hranu?" Mali decak je drzao oca za ruku, oci su mu bile siroko otvorene, a na njegovom licu nije bilo nikakvog izraza. Sklonio sam papir i olovku i otpratio sam starog coveka i njegovu porodicu do mesta gde su mogli da dobiju hranu i vodu.


Zahvalio se humanitarnim radnicima sa osmehom i klimanjem glave. Drzeci malog decaka za ruku, i dok ga je ostatak porodice pratio u stopu, krenuli su peske prema gradu Kukes. Posle sto metara, mali decak se okrenuo i pogledao iza sebe. Oci su nam se srele na trenutak. Nasmejao se i mahnuo.


Te noci je u Kukesu padala kisa. Kao i ostalih 30.000 izbeglica, porodica iz Janjeva je morala da spava napolju na zimi i kisi. Sledeceg jutra sam prosetao medju izbeglicama trazeci porodicu. Nasao sam ih pored glavnog trga. Mali decak je izgedao umorno i zabrinuto. Pogledao je u mom pravcu ali me nije prepoznao. Treceg dana sam pretrazio citav Kukes kako bi ih pronasao, ali nisam imao srece. Koliko li ce vremena proci dok ponovo ne ugledaju Janjevo, upitao sam se.


Fron Nazi je visi urednik IWPR-a.