Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

NAJSOVA OCENA RADA TUŽILAŠTVA

Bivši zamenik glavne tužiteljke otvoreno govori o kontroverzama koje prate politiku tužilaštva Tribunala.
By IWPR ICTY
Ser Džefri Najs (Geoffrey Nice), istaknuti britanski advokat i bivši tužilac na suđenju nekadašnjem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću, verovatno nije očekivao da će se naći na naslovnici prošlosedmičnog specijalnog izdanja hrvatskog političkog nedeljnika Globus, u kojem je izdvojeno deset najznačajnijih ličnosti koje su tokom 2007. dobile najviše publiciteta – pri čemu jedino on na toj listi nije Hrvat.



Međutim, oni koji redovno čitaju regionalnu štampu nisu bili iznenađeni time što se pokazalo da je Najs toliko popularan. Nedavno mu je tamo – kao i u ostatku bivše Jugoslavije – bila poklonjena velika medijska pažnja, i to zbog njegove otvorene kritike bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala, Karle del Ponte (Carla Del Ponte), i ustupaka koje je ona navodno dala srpskim vlastima kako bi ih ubedila da sarađuju s Kancelarijom tužilaštva.



Sa Najsom sam se jednog hladnog decembarskog jutra srela u Sarajevu, u foajeu hotela u kojem je boravio. Delovao je umorno i rekao mi je da prethodne noći nije mogao da spava zbog bučne božićne zabave održane u hotelskom restoranu. Na buku se i požalio, ali su njegovi zahtevi ignorisani. Izgledalo je, međutim, kao da je tek neznatno uznemiren tim incidentom, pokazavši istu vrstu strpljenja i smirensoti koji su mu koristili i u Tribunalu. Kao kraljevski savetnik i jedan od vodećih britanskih advokata, on je prošle godine za svoj rad u sudu odlikovan titulom viteza.



U Kancelariju tužioca (Office for the Prosecutor, OTP), Najs (62) je stupio 1998., da bi potom radio na nekoliko važnih slučajeva, ali najviše je ostao upamćen kao zamenik tužioca na suđenju Miloševiću.



Kada je Milošević umro u martu 2006. – svega nekoliko meseci pre okončanja mamutskog sudskog procesa – neki posmatrači su za to što on nije osuđen delimično odgovornima proglasili i tužioce. Tvrdilo se kako bi suđenje bilo znatno kraće da optužnica protiv Miloševića nije bila toliko ambiciozna, to jest da se nije odnosila na tri rata i da nije zahvatala period od skoro deset godina.



No, Najs se ne slaže sa takvom procenom.



„Pitanje o tome da li je [optužnica protiv Miloševića] bila preambiciozna često proističe iz pitanja o tome da li je suđenje bilo predugo. A dužina suđenja je, pored ostalog, bila posledica i Miloševićevog narušenog zdravlja, kao i njegove odluke da lično upravlja svim aspektima vlastite odbrane, te toga da su se sudije osećale obaveznima ili prinuđenima da se na ovaj ili onaj način povinuju tim faktorima“, rekao je on.



Najs tvrdi kako bi, da je postupak vođen pet dana sedmično i da su radni dani trajali uobičajenih pet sati, čitav slučaj verovatno trajao svega dve godine, što po njegovim rečima nije previše.



„Sastavljene su opsežne optužnice jer se – po pom mišljenju opravdano – smatralo prikladnim da se ispita celokupno Miloševićevo ponašanje, te postepen razvoj njegovog kriminalnog delovanja – ukoliko je to bilo kriminalno delovanje; njegova odgovornost za zločine koji su tokom vremena činjeni. A to je ono zbog čega je međunarodni krivični Tribunal i osnovan“, dodao je.



Sudski postupak protiv Miloševića je verovatno najveće međunarodno suđenje koje je ikada održano, pri čemu je Najs rukovodio svim aspektima istrage, kao i iznošenjem slučaja u sudu.



Najs je saglasan sa tezom da je odluka tadašnje glavne tužiteljke, Karle del Ponte, da čitav slučaj bude usmeren isključivo ka Miloševiću, bila velika greška, pošto je – kada je on umro – slučaj okončan. Da su pak zajedno sa njim bili optuženi i ostali srpski vojni i politički lideri, onda – po njegovim rečima – „sudski proces ne bi bio okončan Miloševićevom smrću, jer bi tu bili drugi, protiv kojih bi se nastavio.



„A lako je dokazati da je trebalo suditi i drugima, pošto su – koliko god neko želeo da istakne da je Milošević bio najmoćnija od svih ličnosti u to vreme – operacije bile realizovane posredstvom vladinih mehanizama za koje bi i drugi trebalo da u većoj meri snose odgovornost.“



U nekoliko intervjua koje je tokom poslednjih meseci dao medijima u Hrvatskoj i Bosni, Najs je izrazio snažno neslaganje sa tužbenom politikom Del Ponteove, rekavši kako je ona isuviše nastojala da dokaže kako Tribunal nije anti-srpski, te kako je takva politika rezultirala nekim veoma slabim optužnicama, pogotovo onima koje su podignute protiv bivših oficira bosanske vojske, kao i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).



Vraćajući se naravi i statusu samog Tribunala, Najs je rekao da se radi o „očigledno političkom sudu“, te da su tužioci koji u njemu rade u drugačijoj poziciji, jer „ovaj sud mora služiti političkim ciljevima koje je prilikom njegovog osnivanja utvrdio UN.“



„Ali ostvarivanje tih političkih ciljeva je jedna stvar, dok je unapređenje samih standarda na temelju kojih donosite odluku o tome da li nekoga treba optužiti, pri čemu je ulog njegova sloboda – nešto sasvim drugo. Politički razlozi nikada i ni pod kojim uslovima ne bi trebali da bude važniji od odgovornosti za primenu slova zakona pri odlučivanju da li nekoga optužiti ili ne.“



Sledeća stvar koju Najsa često pitaju tiče se fame oko transkripata srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), koje je Tribunal pribavio pod kontroverznim okolnostima. On je jedan od malobrojnih koji su bili u prilici da pročitaju neredigovanu verziju dokumenata koji bi, po verovanju mnogih posmatrača, mogli dokazati navodnu umešanost Srbije u ratove koji su u Bosni i Hrvatskoj vođeni početkom devedesetih.



Premda je, kao što se moglo i očekivati, pažljivo izbegavao pitanja o sadržaju tih dokumenata, Najs je ipak potvrdio da je ono što se u njima nalazi veoma važno.



Srbija je pre nekoliko godina znatan deo transkripata VSO-a predala Tribunalu na korišćenje u postupku protiv Miloševića. Ali je srbijanska vlada zahtevala i da ti dokumenti, najvećim delom, ostanu tajna.



Najs nikada nije krio neslaganje sa odlukom Del Ponteove da udovolji tom zahtevu Srbije.



„Ne vidim nikakvo pravno opravdanje za to da ti dokumenti podležu zaštiti koja im je pružena, iz čega sledi da ne vidim nikakvo opravdanje ni za to da i dalje budu zaštićeni. Izuzetno je važno da oni postanu u potpunosti dostupni“, kazao je on.



„Ali, dopustite mi jedno nužno upozorenje – ti dokumenti ni u kom smislu ne daju jednostavan odgovor ni na jedno otvoreno pitanje. Oni uglavnom nude kontekst, nude mnogo više detalja, nude više dokaza o načinu na koji je razmišljao ne samo Milošević, nego i ostali koji su sedeli u tom savetu, pa bi onima koji tragaju za činjenicama i donose odluke omogućili da načine bolje i potpunije ocene o onome što se dešavalo.“



U aprilu prošle godine, Najs se u Internešenel Herald Tribjunu (International Herald Tribune) i hrvatskom Jutarnjem listu oglasio otvorenim pismima u kojima odlučno negira da je ikada podržavao odluku Del Ponteove da udovolji zahtevu Srbije da transkripti VSO-a ostanu pod velom tajne.



Takođe je konstatovao i kako nije postojao „nikakav razumljiv razlog za nagodbu sa Jugoslavijom. To je služilo samo jednoj svrsi: da se odgovornost Beograda prikrije od javnosti i, što je još važnije, od Međunarodnog suda pravde (MSP)“.



U Hrvatskoj su mu ova pisma pribavila veliki broj pristalica. Objašnjavajući svoju odluku da Najsa uvrste na hrvatsku listu najznačajnijih osoba za 2007., urednici Globusa napominju kako je u svojim otvorenim pismima on „razotkrio, onoliko koliko je mogao, delovanje Del Ponteove i njene političke odluke, koje su dovele do ustupaka srpskoj vladi koje nije moguće razumeti“.



Merdijana Sadović je voditeljica Programa za Haški tribunal IWPR-a.