Najduže suđenje u istoriji: Sud odbija da prisili Miloševića da prihvati advokata

U pisanoj odluci Pretresnog veća donetoj 4. aprila 2003., stoji da 'pod sadašnjim uslovima, optuženi [Milošević] ima pravo da lično sprovodi svoju odbranu.' Veće je zatim odbacilo zahtev tužilaca da se Miloševiću nametne advokat.

Ovom odlukom je Veće presudilo da će suđenje da se nastavi na dosadašnji način: pretresi skraćeni na po pola radnog dana, sa četiri dana vikenda svake druge nedelje, kako bi se maksimalno smanjio napor za optuženog; nepredvidive, duge pauze zbog Miloševićeve bolesti; često irelevantna i tendenciozna unakrsna ispitivanja, zbog čega se troši još više vremena kada prijatelji suda (amici curiae) dodatno ispituju svedoke; unakrsna ispitivanja koja traju maksimalno dugo koliko Sud dopušta; unakrsna ispitivanja gotovo svih svedoka 92bis (čije direktno svedočenje je izneto u pisanoj formi); odbacivanje čak i najbanalnijih, nepobitnih činjenica, koje tužioci onda moraju da dokazuju. Drugim rečima, svi su izgledi da će ovo da bude najduže suđenje u istoriji.

Sudije su procenili da Statut Međunarodnog suda daje optuženom pravo da se samostalno brani. Član 21(4) Statuta daje optuženiku 'sledeće minimalne garancije … (d) da lično prisustvuje suđenju, i da se samostalno brani, ili da angažuje advokata po svom izboru….'

Mnogi istražni pravosudni sistemi zahtevaju da osoba optužena za teške zločine mora da ima profesionalnog pravnog zastupnika, bez obzira na to da li ona to želi ili ne. Sudije u ovom predmetu su, međutim, ocenili da je pravni princip Međunarodnog suda 'u biti akuzatorni' [ili kontradiktorni, prim.prev.] Sudije su citirali presudu američkog Vrhovnog suda u predmetu Faretta protiv države Kalifornije (422 US 806 (1975)) u kojoj stoji da je nametanje advokata protivno volji optuženog prekršaj Šestog amandmana američkog Ustava. Iako Šesti amandman ne važi u Međunarodnom sudu, sudije su procenili da važe razlozi kojima su se u tom slučaju rukovodili sudije Vrhovnog suda.

Sudija Stjuart (Stewart) Vrhovnog suda je napisao: 'Radi se o gotovo univerzalnom uverenju kako laika tako i sudova da je nametanje advokata optuženiku koji to ne želi prekršaj njegovog osnovnog prava da se samostalno brani, ako je to zaista njegov izbor.' Vrhovni sud je ocenio da 'Šesti amandman drži da advokat, i druga sredstva koja su nabrojana u Amandmanu, treba da bude oruđe koga po svom izboru upotrebljava optuženi, a ne državni organ postavljen između optuženika koji ga ne želi, a koji želi da iskoristi svoje pravo da se sam brani. Nametanje advokata optuženom u tom slučaju je u suprotnosti sa smislom Šestog amandmana. U takvoj situaciji, advokat ne bi bio pomoćnik, nego gospodar…' 'Nametanje advokata optuženiku može samo da ga navede na zaključak da je pravosudni sistem protiv njega.'

Sudije Pretresnog veća Međunarodnog suda su usvojili ovu odluku Vrhovnog suda, a da nisu analizirali u kojoj je meri ona zasnovana na drugoj ustavnoj garanciji [u američkom sistemu, prim.prev.] -- da se suđenje odvija pred porotom laika, odnosno, u kojoj meri logika kojom su se rukovodili sudije Vrhovnog suda važi u slučaju kada presudu ne donosi porota, nego tim profesionlanih sudija, kao što je to slučaj u Međunarodnom sudu. Oni takođe nisu pridali važnost činjenici da je odluka Vrhovnog suda potvrdila 'neprocenjivu vrednost slobode izbora,' koju američki Ustav i sudovi stavljaju iznad pravila optuženika na fer i nepristrasno suđenje (koje, u većini slučajeva, zahteva profesionalnu pravnu zaštitu.) S obzirom na to da američki sistem pridaje izuzetnu važnost ličnoj nezavisnosti i slobodi izbora, Pretresno veće je možda trebalo da proceni u kojoj meri taj kriterijum vredi u međunarodnom pravu, pogotovo kada su u pitanju suđenja za zločine počinjene u socijalističkom, građansko-pravnom sistemu.

Veće je takođe spomenulo 'dodatni, praktičan razlog' da se optuženom da pravo na samo-reprezentaciju. U akuzatornom pravnom sistemu, tužilaštvo i odbrana iznose dokaze pred sudiju. Kroz taj sukob suprotnih stanovništa, donosilac presude (obično su to porotnici, premda su u Međunarodnom sudu to profesionalni sudije) treba ta otkrije istinu. U istražnom pravnom sistemu, sudija je istražitelj koji lično ispituje stranke i svedoke, da bi otkrio istinu.

Pretresno veće u suđenju Miloševiću je napisalo u obrazloženju svoje odluke da bi 'u akuzatornom sistemu, nametanje advokata branioca optuženiku protiv njegove volje onemogućilo optuženom da iznosi odbranu.' Sudije nisu objasnili zašto je to tako, nego su prešli na diskusiju o 'obavezi optuženog … da iznese u svojoj odbrani verziju činjenica koja se razlikuje od verzije koju iznose svedoci' optužbe. Sudije su zaključili da ova 'obaveza' ne bi bila zadovoljena ako optuženi ne bi svom advokatu davao informacije relevantne za odbranu.

Ovaj opis akuzatornog pravnog sistema, u kome optuženi govori svom advokatu koje dokaze i argumente da iznese, ne odgovara do kraja realnosti mnogih sudskih sistema. Na primer, u američkim sudovima, strateške odluke, uključujući koji svedoci trebaju da budu pozvani, su u domenu advokata odbrane. On ili ona nemaju obavezu da konsultuju o vome svog klijenta, i mogu da donesu odluke sa kojima se klijent ne slaže. Optuženi potpuno samostalno donosi neke druge odluke: da li da prizna krivicu, da li da se opredeli sa suđenje bez porote i da li da lično svedoči. Takođe u Americi, optuženi nema 'obavezu' da se brani; samo tužilaštvo ima obavezu da iznese dokaze u predmetu.

Po jednoj interpretaciji, i Pravilnik Međunarodnog suda dopušta optuženom da se ne brani, ili da angažuje lošeg advokata. Pravila 84-86, koja opisuju dokazni postupak i ponašanje optuženog, su vrlo permisivna. Na primer, 'Svaka stranka IMA PRAVO da poziva svedoke i iznosi dokaze.' 'Svaka stranka MOŽE da održi uvodnu reč.' I: 'Odbrana MOŽE da održi zaključnu reč.'

Pretresno veće je uzelo u obzir prava koje optuženima u krivičnim predmetima garantuju neke međunarodne i regionalne konvencije. Na primer, Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima, koju je potpisalo 146 zemalja, garantuje optuženom pravo da prisustvuje svom suđenju i da se brani samostalno, ili uz pravnu pomoć po svom izboru. U novom Statutu Međunarodnog krivičnog suda se takođe garantuje optuženom pravo da lično prisustvuje suđenju, da iznosi lično svoju odbranu, ili da angažuje advokata po vlastitom izboru, pod pretpostavkom da optuženi time ne ometa rad Suda.

Pretresno veće je navelo i da je Evropska komisija za ljudska prava ocenila da pravo na samo-obranu nije apsolutno, već da 'sudovi treba da odluće da li interes pravde zahteva da optuženog zastupa advokat koga sud angažuje. Kada se optuženom nameće advokat, nacionalni sudovi moraju da uzmu u obzir želje optuženog […] Međutim, oni mogu da zanemare ove želje kada postoje relevantni i jaki razlozi zašto je ovo neophodno, i u interesu pravde.'

Sudije su ipak smatrali da je predmet na koji se odnosila ta odluka Evropske komisije za ljudska prava različita od predmeta protiv Miloševića, i da ona nije obavezujuća.* Umesto toga su se opredelili za način na koji je Komisija za ljudska Prava Ujedinjenih naroda interpretirala Međunarodnu konvenciju za građanska i politička prava. Pretresno veće je smatralo da je ova sažeta odluka 'vrlo relevantna za ispravnu interpretaciju Člana 21 (4) (a) Statuta [Međunarodnog suda], pogotovo s obzirom na to da je on gotovo identičan Članu 14 (3) (d) Međunarodne konvencije za građanska i politička prava. Miloševićevo Pretresno veće smatra da odluka Komisija za ljudska prava 'potvrđuje pravo na samo-odbranu i isključuje mogućnost nametanja advokata optuženiku koji to ne želi.'

I opet su sudije naveli praktične razloge u prilog svoje odluke: ako se Miloševiću nametne advokat, oni smatraju, optuženi bi mogao da odbije saradnju sa njim (ili njom), i time bi ga učinili nesposobnim da iznosi odbranu. Alternativa bi bila, napisao je Sudija Mej u ime Veća, da se Miloševiću dozvoli da iznosi predloge i ispituje svedoke, u kom slučaju bi se uloga njegovog advokata svela na ulogu prijatelja suda (amici curiae.) Kao što smo napomenuli, Međunarodni sud do sada nije odredio u kojoj meri advokat može da sprovodi odbranu u protivnosti sa željama optuženog.

Veće smatra da, s obzirom na to da je Milošević mentalno kompetentan, i da je odbio savet Suda da je u njegovom interesu da prihvati pravnu pomoć advokata, njegovo pravo da 'samostalno sprovodi svoju odbranu.' Možda zato što su pretpostavili kako bi Milošević mogao da interpretira ovu odluku, sudije su dodali da pravo na samo-odbranu nije apsolutno. Naveli su Pravilo 80 (b) koje kaže da optuženi koji uporno ometa rad suda može da bude udaljen iz sudnice, ako je prethodno bio upozoren, i da pretres može da bude nastavljen bez njega. Veće je istaklo da je jasno 'da je optuženi koji je zbog svog ponašanja udaljen iz sudnice po Pravilu 89 (b) Pravilnika, time takođe izgubio pravo da se samostalno brani.'

Iako su predmeti u mnogo čemu različiti, Veče je navelo i odluku (Barayagwiza) svoje sestrinske institucije, Međunarodnog suda za zločine u Ruandi, gdje je Pretresno veće odlučilo da je u nekim situacijama 'u interesu pravde da se optuženom nametne advokat [protiv njegove volje.]' Ostavljajući sebi ovo kao izlaz za nuždu, Veće je objavilo da 'za sada, takvi uslovi ne postoje u ovom suđenju.' U nastavku odluke stoji i da će Veće kroz dalji toku suđenja Miloševiću stalno da procenjuje valjanost ove svoje odluke.

Postoji još jedno pitanje na koje se sudije nisu osvrnuli, možda zato što svi živimo sa saznanjem da su prava barem delomično uslovljena platežnom sposobnošću. U zemljama Common law, kao što su Sjedinjene američke države, pravo na advokata je zagarantovano, i država plaća njegove usluge ako optuženi nema sredstava za to. Ali, američki Ustavni sud i Kongres su zaključili da ako država plaća, država može i da bira. Međunarodni sud je takođe za sebe zadržao ovo pravo.

Nije sasvim jasno zašto su sudije Pretresnog veća u predmetu protiv Miloševića odbili zahtev tužilaca da se optuženom nametne advokat. Čini se da su se rukovodili američkim pravnim pravilima, premda su ona zasnovana na američkom Ustavu. Sa druge strane, sudije su sebi ostavili mogućnost da, pod nekim okolnostima koje još nisu nastupile, objave da u interesu pravde oduzimaju optuženom pravo na samo-odbranu. S obzirom na to da još jedan optuženi čije suđenje još nije počelo (Vojislav Šešelj) insistira na pravu da se samostalno zastupa, i na to da je tim tužilaca u tom slučaju takođe apelovao na drugo Pretresno veće ovog suda da se optuženog prisili na prihvati usluge advokata, verovatno je da će o ovome da odlučuje Žalbeno veće. U međuvremenu, suđenje Miloševiću se nastavlja kako je teklo i u prethodnih 14 meseci -- i raste verovatnoća da će da postane najduže suđenje u istoriji.

*Odluke drugim međunarodnih institucija nisu obavezujuće, nego služe kao putokazi sudijama Međunarodnog suda za ratne zločine z aodluke u pravnim problemima.