NA SUĐENJU PETKOVIĆU O PORASTU ETNIČKIH TENZIJA U KONJICU

Odbrana tvrdi da su događaji iz 1993. ključni za razumevanje sukoba između HVO-a i bosanske vojske.

NA SUĐENJU PETKOVIĆU O PORASTU ETNIČKIH TENZIJA U KONJICU

Odbrana tvrdi da su događaji iz 1993. ključni za razumevanje sukoba između HVO-a i bosanske vojske.

Saturday, 28 November, 2009
Bivši pripadnik Hrvatskog vijeća obrane (HVO) izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom – na suđenju zvaničniku bosanskih Hrvata, Milivoju Petkoviću – da su se etničke podele u gradu Konjicu produbile tokom 1992.



Petkoviću se sudi zajedno s još petoricom zvaničnika bosanskih Hrvata – Jadrankom Prlićem, Brunom Stojićem, Slobodanom Praljkom, Valentinom Ćorićem i Berislavom Pušićem.



Njima šestorici se pripisuje odgovornost za proterivanje, silovanje, mučenje i ubijanje Bošnjaka (bosanskih Muslimana) i ostalih ne-Hrvata u periodu od kraja 1991. do početka 1994. godine – a u sklopu navodnog plana da se etnički očiste neki delovi Bosne kako bi ih se kasnije priključilo takozvanoj Velikoj Hrvatskoj.



Kao bivšem vojnom komandantu HVO-a za separatističku Hrvatsku Republiku Herceg-Bosnu, Petkoviću se pripisuje komandna odgovornost za ratne zločine počinjene tokom 1992. i 1993. u severozapadnoj i srednjoj Bosni.



U optužnici se najviše govori o zločinima protiv čovečnosti počinjenim na području opština Prozor, Gornji Vakuf, Jablanica, Mostar, Ljubuški, Stolac, Čapljina i Vareš.



Premda opština Konjic nije obuhvaćena optužnicom protiv šestorice bivših lidera bosanskih Hrvata, odbrana tvrdi kako je ono što se na tom području dešavalo u martu i aprilu 1993. od presudne važnosti za razumevanje sukoba između HVO-a i Armije Bosne i Hercegovine (ABiH).



Kao bivši pripadnik brigade Herceg Stjepan pri HVO-u, jedan svedok odbrane se pred sudom pojavio uz mere zaštite identiteta i lika.



Petkovićeva odbrana je pokušala da ukaže na važnost grada Konjica i toga što se on nalazi u blizini auto-puta Sarajevo-Mostar, koji Bosnu povezuje sa jadranskom obalom.



„Grad Konjic je bio od posebne važnosti za planove odbrane bivše Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), pošto su vojni kapaciteti JNA bili locirani u tom gradu. Upravo su se u Konjicu nalazili fabrika municije, kao i bunker visoke bezbednosti namenjen najvišim zvaničnicima – takozvana Atomska ratna komanda (ARK)“, kazao je svedok.



„Taj bunker je sagrađen kao sklonište za najviše rukovodstvo bivše JNA, ukoliko mu ikad zatreba. Tokom 1992. bio je povezan sa centrom za vezu i fabrikom municije Igman.“



Svedok je izjavio da je ARK „bila uređena tako da je u njoj 150 ljudi bez izlaženja moglo da provede više od godinu dana. Bila je to višespratna zgrada ukopana u brdo, baš kao i fabrika municije na istom mestu“.



Svedok je potom opisao kako je ta zgrada bila pošteđena uprkos tome što je iz nje naređenja izdavao komandant tadašnje Sedme armijske oblasti JNA, general Milutin Kukanjac.



Na pitanje braniteljke Vesne Alaburić o razlozima zbog kojih bi JNA želela da ta zgrada bude srušena, svedok je odgovorio: „Mislim da je njihova namera bila da unište sve zgrade koje su im bile veoma važne.



„Prema naredbi JNA, u slučaju da ne može da bude zadržana, ARK treba da bude srušena. Čitava zgrada je bila povezana sa skladištem municije i eksplozivnom napravom koja se nalazila sa druge strane brda.“



Svedok je ukazao i na to da JNA „nije mogla da ostvari te planove, jer je tu bio i jedan civil, Rajko, koji je radio kao balistički tehničar pri postrojenju, a po nacionalnosti je bio Hrvat. Prilikom odlaska vojske, on je žice pomenute bombe pregrizao vlastitim zubima“.



Svedok je rekao da se radilo o zgradi od strateške važnosti, pošto je postojao plan da se u nju smeste generalštab i vrhovna komanda ABiH iz Sarajeva, koje je bilo pod opsadom.



„Ta zgrada je bila od strateškog interesa za generalštab ABiH, pošto su tokom 1992. pripadnici vojnog rukovodstva – na čijem je čelu bio Vehbija Karić – dolazili i obilazili je. On je bio neko ko je pokušao da organizuje prelazak vrhovne komande iz Sarajeva u ARK“, kazao je svedok, koji je zapazio da je i tadašnji predsednik Alija Izetbegović u više navrata posetio dotični objekat.



Svedok je precizirao kako pri tom na umu ima dešavanja iz aprila i maja 1992. godine: „Bilo je to vreme kada je u Bosni počinjao rat. Strane u sukobu bile su JNA i srpski dobrovoljci s jedne, odnosno Teritorijalna odbrana (TO) muslimanskog i hrvatskog naroda, s druge strane.



„Sukob između Hrvata i Muslimana je u Konjicu započeo 5. maja 1992., nakon združene vojne akcije Hrvata i Muslimana u kojoj su zajedno oslobodili selo Bradina na planini Ivanovo sedlo. Ta akcija nam je omogućila da otvorimo put ka Sarajevu. Otkako su pripadnici generalštaba ABiH počeli da dolaze u Konjic, i hrvatsko-muslimanski odnosi su počeli da se menjaju.“



Odbrana je ukazala i na postojanje odluke bosanskog ratnog predsedništva da se u opštinama koje su bile pod kontrolom ABiH izvrši regrutacija izbeglica koje su se vraćale iz Hrvatske.



Svedok je izjavio da je ta mobilizacija bila „izvedena tajno, bez znanja hrvatske strane, što je pokazivalo da ABiH očito ima neke tajne namere“.



ABiH je u to vreme, po rečima svedoka, regrutovala i šesnaestogodišnjake koji su se pridružili lokalnim „ekstremistima“ u odbijanju saradnje s Hrvatima.



Svedok je kao primer pomenuo jedinicu ABiH pod nazivom „Muderiz“, na čijem je čelu bio Nezim Halilović. Po rečima svedoka, ti „ekstremisti“ su bili zaduženi upravo za to da u Konjicu izazovu sukobe.



Svedok je rekao da su Hrvati iz Konjica bili prestrašeni, jer su Muslimani koji su u drugim mestima bili isterani iz svojih kuća postajali „daleko ekstremniji od lokalnih“.



Dodao je: „Postojale su velike razlike između lokalnih Musliamana i onih koji su došli sa raznih strana. Sa prvima smo se zajednički branili, dok su ostali upadali na srpsku teritoriju i stvarali sopstvene jedinice.“



Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) umešao se tako što je postavio sledeće pitanje svedoku: da li su, s obzirom na to da je rekao kako su „postojali ekstremisti u ABiH“, po njegovom mišljenju postojali i „ekstremisti u redovima HVO-a“?



„Ne mogu da kažem da li su postojali ili nisu, ali na području na kojem sam se ja kretao – nije ih bilo“, odgovorio je svedok.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
Frontline Updates
Support local journalists