NA SASLUŠANJU JE REČENO DA SU SVI ODRASLI MUŠKARCI U HERCEG-BOSNI BILI TRETIRANI KAO VOJNICI

Jedan bosanski Hrvat, kome se u Haškom tribunalu sudi za ratne zločine, kazao je ove sedmice da su – po rečima čoveka koji je obično vodio pregovore za njihovo oslobađanje – svi Bošnjaci stari između 18 i 65 godina bili smatrani potencijalnim vojnicima koje treba pritvoriti.



Direktor bosanskog Instituta za nestale osobe, Amor Mašović, rekao je sudijama da se sa okrivljenim Berislavom Pušićem tokom devedesetih sreo pedesetak puta, kako bi pregovarao o predaji zarobljenika.



Pušić se zajedno s još petoricom bosanskih Hrvata tereti za zaveru sa ciljem proterivanja bosanskih Muslimana, ili Bošnjaka, te ostalog nehrvatskog stanovništva Herceg-Bosne, sa onih bosanskih područja koja su u periodu od 1991. do 1994. bila pod hrvatskom kontrolom. Pušić je u pomenutoj paradržavi bio nadležan za sve zatvore, dok su ostali optuženici zauzimali neke druge rukovodeće pozicije.



Okrivljenici se terete za nezakonitu deportaciju, raseljavanje i pritvaranje civila.



Mašović je opisao kako su mu bivši pritvorenici ispričali da su zatvorski logori u Herceg-Bosni bili prepuni Bošnjaka čiji je jedini zločin bio taj što su bili radno sposobni.



„Ali su, osim njih, u zatvorima boravili i mladići ispod 18, kao i pojedinci koji su imali više od 65 godina“, rekao je Mašović.



On je posvedočio i da u jednom slučaju nije insistirao na oslobađanju 13 bosanskih vojnika zarobljenih prilikom hrvatskog napada na grad Mostar u maju 1993., pošto je znao da „oni više nisu bili živi“, te da tom prilikom nije želeo da odlaže oslobađanje ostalih 1,000 ljudi iz hrvatskog pritvora.



Trinaestorica zarobljenika, koji su tužiocu prikazani na video-snimku načinjenom neposredno po njihovom hvatanju, pronađeni su nedavno u masovnoj grobnici.



Mašović je opisao kako se Pušić protivio oslobađanju Bošnjaka iako su vlasti Herceg-Bosne po Vašingtonskom mirovnom sporazumu iz 1994. bile dužne da to učine. Hrvatski predsednik Franjo Tuđman bio je prinuđen da pošalje svog predstavnika kako bi paradržavne vlasti primorao na to da oslobode pritvorenike, među kojima je bilo i onih koji su u tom trenutku štrajkovali glađu.



Branioci su, pak, pokušali da pokažu da je bosanska vlada i sama pribegavala nelegalnom pritvaranju kao sredstvu etničkog čišćenja i kontrole stanovništva.



Mašović je potvrdio da su bosanske vlasti pritvarale osobe hrvatske nacionalnosti, ali nikad ni približno u tolikoj meri. On je rekao da na području koje je kontrolisala vlada nije bilo više od 1,100 pritvorenih Hrvata. Uprkos tako malom broju, Pušić je – po rečima svedoka – javno zagovarao ideju o preseljavanju svih etničkih Hrvata na područje koje je bilo pod kontrolom hrvatskih snaga, a sa ciljem da se izbegne njihovo zarobljavanje.



Mašović je potvrdio i da je vlada – „tamo gde je procenjeno da su im životi ugroženi“ – bošnjačkim civilima dopuštala da napuste svoje domove što je praksa koju su, po njegovim rečima, odobrile i Ujedinjene nacije.



„Visoki komesar [UN-a] za izbeglice vršio je pritisak na vladu u Sarajevu da evakuiše grupe ugroženih civila, ali je moralna dilema ostala“, rekao je Mašović.



Kazao je i da vlada nije želela da učestvuje u etničkom čišćenju putem razmene civila, koju je „zagovarala srpska strana, a kasnije i gospodin Pušić“.



Branioci su Mašovića optužili za pristrasnost, dok je advokat Jadranka Prlića – bivšeg premijera Herceg-Bosne – rekao da će pokušati da prikupi dokaze koji pobijaju njegove tvrdnje.



Jedan od Pušićevih saoptuženika, Slobodan Praljak – koji je tokom rata bio general – nastavio je da kritikuje svedočenje, rekavši da su tokom opsade Sarajeva nestali i mnogi Srbi i Hrvati, te da su Bošnjaci pobili i mnoge Srbe u Srebrenici – gde će kasnije biti ubijeno 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.



Mašović je potvrdio da, prema podacima njihovih porodica, u Sarajevu još uvek ima oko 320 nestalih Srba.



Advokatica Senka Nožica – koja brani bivšeg ministra odbrane Herceg-Bosne, Brunu Stojića – predočila je Mašoviću kao protivdokaz zaključke slučaja „Hadžihasanović i Kubura“, u kojem je sud presudio da su snage bosanske vlade sudelovale u masovnom pritvaranju hrvatskih civila. Nožica je posebno izdvojila slučaj sela Mehurići, u kojem je uhapšeno 250 civila sa namerom da kasnije budu razmenjeni za zarobljenike koje su držali Hrvati.



Nakon Mašovićevog svedočenja, suđenje je nastavljeno iza zatvorenih vrata.



Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Zagreba.