Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

N Pogresnom Mestu

Dosla su teska vremena za Albance u Beogradu. Posto ih pretuku, pitaju ih: "Zasto ne ides u Albaniju?"
By IWPR ICTY

J.R. je rodjen pre 28 godina u Beogadu. Radio je 11 godina kao auto-mehanicar u velikoji industrijskoj zoni u Rakovici, radnickom kvartu Beograda. On je Albanac.


Pre tri meseca pet nepoznatih razbojnika su usli u radnicku halu. Na ocigled njegovih kolega izvukli su J.R. u dvoriste i pretukli ga. Slomili su mu ruku, nogu i jedno rebro, dok su mu vikali: "Seli se u Albaniju. Sta cekas ovde"?


Kada se J.R. pozalio sefu, on je samo slegnuo ramenima. "To nije nista", rekao je njegov sef. "Sta se zalis?"


A onda kada je NATO bombardovanje pocelo, J.R. je poceo da prima pretece telefonske pozive u toku noci.


Tako je 31. marta, J.R. ostavio svoj stan, auto i svu ostalu imovini, i stigao u Sarajevo sa zenom i detetom.


Sada zivi u velikom izbeglickom kampu u blizini Sarajeva, koje slucajno nosi isto ime - Rakovica. Dele sator sa jos 50 ljudi. Ono malo imovine sto imaju drze pod krevetom. Njegova zena kuva rucak na malom sporetu na drva ispred satora. Njegovo dete kaslje.


J.R. je samo jedan od 300 Albanaca iz Beograda u ovom kampu. U njemu je smesteno oko 1.600 izbeglica koje su stigle iz Kosova i Sandzaka od pocetka bombardovanja.


Izvesno je da ukupan broj "beogradskih" Albanaca koji su pobegli u Bosnu daleko veci. Mnogi su se smestili kod prijatelja ili rodbine, i zato nisu sluzbeno registrovani. Procenjuje se da je pre rata bilo cak 100.000 Albanaca u Beogradu. Albanci u izbeglickim kampovima u Bosni tvrde da je tamo ostao zanemarljiv broj njih.


Patnje Albanaca iz Beograda su prosle skoro neopazeno zbog tragicne sudbine onih Albanaca koji su isterani sa Kosova. Vecina njih su bili pekari iz okoline Dragasa na Kosovu, a u Beogradu su ziveli u relativno kompaktnoj zajednici. Ostali su se bavili sitnom preprodajom na pijacama, ili radili kao cistaci ulica i djubretari. Ni proteklih godina im zivot nije bio lak. Medjutim, njihovo prisustvo je tolerisano dok je rezim vodio kampanje protiv Slovenaca, Hrvata ili Muslimana - u zavisnosti od ratova koje je vodio u to vreme.


Od marta 1998. godine i pocetka rata na Kosovu, stvari su se pogorsale. Ucestale su pretnje na ulici, na radnom mestu i preko telefona. Albanske radnje su opljackane ili unistene.


"Sta cekas ovde?", pitao je preteci glas preko telefona tridesetsedmogodisnjeg Albanca koji je radio u fabrici. "Zaklacemo te, da nam ostane tvoj stan. Zasto ne ides u Albaniju?" Sada se sa zenom i cetvoro dece nalazi u izbeglickom kampu Rakovica. "Ostavio sam sve sto sam stekao. Pobegao sam da spasim zivu glavu", kaze.


A.G., 46, je otac cetvoro dece. 26 godina je radio u Mlinsko-pekarskoj industriji u Beogradu, drzavnoj pekari u Beogradu. Od kako je pocelo bombardovanje, njegove kolege su postale agresivne. "Na poslu su mi govorili da izaberem pec u kojoj zelim da me ispeku. To se vise nije moglo podneti. Imao sam svoj stan u Beogradu. Ostavio sam sve i krenuo za Bosnu," kaze on.


Cak i oni koji su uspeli da otvore privatne pekare, i budu omiljeni u svom komsiluku, nisu bili postedjeni.


Grupa nepoznatih razbojnika je upala u poznatu pekaru vlasnika Uke Cocaja, koja se nalazi u trznom centru "Merkator" na Novom Beogradu. Pretukli su njega i radnike, radnju su potuno slomili. I on je sada negde u izbeglistvu u Sarajevu. U Zemunu, u delu Beograda gde lokalnu vlast imaju Radikali Vojislava Seselja, dogodilo se isto. Ovog puta nepoznati razbojnici su spalili i vlasnikov automobil.


Dva dana posle pocetka bombardovanja, u Sarajevskoj ulici u centru Beograda, osvanulo je 14 razbijenih radnji ciji vlasnici su Albanci. Na beogradskom trgu Slavija istu sudbinu je dozivela i poslasticarnica jednog Albanca. Vlasnik jedne privatne radnji, koji kaze da je u Beogradu proveo 30 godina, zatekao je poruku na vratima radnje, sa pogrdnim nazivom koji Srbi koriste za Albance: "Smrt Siptarima!"


Drugima su crvenom bojom obelezeni postanski sanducici na kucama. Kako je rastao strah, Albanci su prestali da govore albanski na javnim mestima.


Neki Albanci su otisli zato sto su njihove porodice, koje su zivele na Kosovu, proterane ili u Makedoniju ili u Albaniju. Muskarci starije generacije koji su radili u jugoslovenskoj prestonici su stedeli kako bi novac slali svojim porodicama. Sezdesetogodisnji Albanac koji je 39 godina radio u Gradskoj cistoci kaze da je jednog jutra cuo da je njegovo selo pored Dragasa spaljeno, i da su sve porodice proterane.


"Od tada uopste ne znam gde mi je porodica," kaze. "Upitao sam se kome cu sada slati novac? Ako oni vise ne zive tu, ni moje mesto nije u Srbiji." Dosao je u Rakovicu u nadi da ce tu naci svoju porodicu.


Mnogi Albanci iz Beograda su imali probleme i posto su napustili grad, i to na granici izmedju Jugoslavije i Republike Srpske. A.G. kaze da je sa njim u autobusu bilo jos 5 Albanaca. Bio je 3. april, i oni su stigli na granicni prelaz kod Zvornika oko 5.30 popodne. Srpska policija je uzela dokumenta samo od Albanaca. "Jednog po jednog su uvodili u sobu. Mene su tukla cetiri policajca. Tukli su me pesnicama u glavu, nogama u bubrege," kaze on.


Drugi muskarac svedoci da je 4. aprila na istom granicnom prelazu pretucen zajedno sa jos 15 drugih Albanaca.


"Terali su jednog da poljubi sliku Slobodana Milosevica, jednom starcu su razbili arkadu. Ljudi se jos uvek oporavljaju od tog batinanja," on kaze. Policija je unistila dokumente nekih Albanaca.


Albanci iz Beograda, bas kao i oni koji su stigli sa Kosova preko Crne Gore, zive u potpunoj neizvesnosti u izbeglickom kampu Rakovica. Nadali su se da ce zateci otvorena vrata zapadnih ambasada i da ce napustiti region. Sada shvataju da samo mogu da se pridruze hiljadama Bosnjaka (Muslimana) koji su prepravili Sarajevo ili Tuzlu posto su proterani iz svojih domova u toku rata 1992. ili 1993. godine, i jos uvek cekaju da se vrate.


Gordana Igric je nazavisni novinar iz Beograda.