MOŽE LI BRZO SUĐENJE BITI PRAVIČNO?

Na suđenju šestorici bivših zvaničnika bosanskih Hrvata, tužilaštvo i odbrana protestuju protiv strogih vremenskih ograničenja koja su uvele sudije Tribunala, i tvrde kako nastojanje da se ispune rokovi koji proističu iz izlazne strategije suda postaje važnije od pravičnosti samih postupaka.



Tribunal bi trebalo da bude zatvoren 2010., a sva prvostepena suđenja moraju biti okončana do 2008.



Šestorica bosanskih Hrvata – Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – terete se, kao politički i vojni lideri nepriznatog hrvatskog entiteta pod nazivom „Herceg-Bosna“ po 26 tačaka za ratne zločine proterivanja i ubistava Bošnjaka u Bosni i Hercegovini, počinjene tokom 1993., u vreme hrvatsko-bošnjačkog sukoba.



Vremenska ograničenja su stalna tema ovog suđenja od njegovog početka, odnosno otkako je 26. aprila 2006. predsedavajući sudija Žan-Klod Antoaneti (Jean-Claude Antonetti) naložio tužilaštvu da svoj dokazni postupak svede na 400, umesto traženih 450 sati.



Potom je 8. maja sudija odlučio da će za unakrsno ispitivanje svakog svedoka timovi odbrane na raspolaganju imati jednu šestinu od ukupnog vremena koje je tužilaštvo potrošilo za vlastito glavno ispitivanje – osim ukoliko ne postignu međusobni sporazum o drugačijoj raspodeli tog vremena.



A 13. novembra, uprkos snažnom protivljenju obeju strana, sudije su vreme kojim je tužilaštvo raspolagalo skratile za još 107 sati, kako bi omogućile da se dokazni postupak okonča do letnje pauze, tj. jula 2007. – što je odluka zbog koje će trpeti i odbrana.



Tužilaštvo se na tu odluku žalilo 30. novembra, tvrdeći da se njome krši „osnovno pravo žrtava, tužilaštva i međunarodne zajednice na pravično suđenje“.



Žalbu tužilaštva podržali su i branioci Jadranka Prlića, Slobodana Praljka i Berislava Pušića, tvrdeći da su skraćenja rokova „diktirana izlaznom strategijom Saveta bezbednosti“.



„Nije na sudijama Tribunala da se obaziru na političke odluke Saveta bezbednosti, a još manje da ih implementiraju “, kaže se u njihovom odgovoru.



Otkako je UN u julu 2002. podržao izlaznu strategiju Tribunala, sudije su preuzele veću kontrolu i sprovele reforme kako bi ubrzale suđenja, a neki posmatrači tvrde da je to prouzrokovalo najviše problema timovima odbrane.



Bivši sudija Tribunala, Dejvid Hant (David Hunt) usprotivio se 30. septembra 2003. odluci žalbenog veća u slučaju bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, rekavši kako je izlaznoj strategiji „dat prioritet u odnosu na prava optuženika“.



Odlukom je, po njegovim rečima, omogućeno podnošenje pismenih izjava umesto usmenih svedočenja, kod kojih se postupci okrivljenog dokazuju izvođenjem svedoka pred sud – što je promena koja je u međuvremenu ugrađena u pravilnik Tribunala.



Hant tvrdi kako – pošto činjenica da se u Tribunalu primenjuje adversarni (akuzatorni) pravni sistem znači da izjave priprema jedna od strana u sporu, a ne neutralni sudski zvaničnik – postoji rizik od toga da se izjavom „akcenat stavlja na dokaz koji odgovara toj strani“.



Prlićev advokat i predsednik Udruženja branilaca, Mihael Karnavas (Michael Karnavas), deli tu zabrinutost.



„Oni se sve više okreću inkvizitornom sistemu tako što pokušavaju da uvedu pismene izjave umesto usmenih svedočenja. Što u nekim slučajevima može biti dobro, dok u drugim – po mom mišljenju – nije ispravno, jer imate pravo da osporavate iskaze svedoka“, rekao je on.



Ukoliko sudijama date više kontrole u sistemu u kojem one nemaju pristup svim činjenicama, to može dovesti do nerešivih problema – rekao je on.



„Ovdje se ne radi o inkvizitornom sistemu u kojem sudije raspolažu dosijeom sa svim činjenicama. Umesto toga, imamo adversarijalni sistem u kojem tužioci nisu u obavezi da tragaju za oslobađajućim dokazima – već samo da ih predaju, ukoliko do njih dođu“, kaže on.



Karnavas smatra kako je odluka da se svakom okrivljeniku na suđenju Prliću i ostalima dodeli samo jedna šestina od vremena kojim je za ispitivanje svakog svedoka raspolagalo tužilaštvo – nerazumna i nepravična, te da znači da dokazi neće biti osporeni.



„Doslovce je nemoguće imati dovoljno vremena za unakrsno ispitivanje nekog važnog svedoka, jer ga delite sa još petoricom optuženih. Ideja da odbranu treba tretirati kao jedinstvenu je nerazumna, jer su optužbe pojedinačne, a ne kolektivne“, rekao je on.



Rekao je i da je impresioniran sposobnošću sudija da probleme u sudnici rešavaju uprkos teškim okolnostima i da smatra da oni teže uspostavljanju balansa između pravičnog i brzog suđenja, ali da bi i pored toga želeo da vidi fleksibilniji pristup.



„Oni moraju da utvrde da li su teme kojih se advokati žele dotaći za vreme unakrsnog ispitivanja beznačajne ili se ponavljaju. Ukoliko nisu, imate pravo na njih“, rekao je on.



Sa ovim stavovima je saglasan i Božidar Kovačić – branilac Prlićevog saoptuženika, Slobodana Praljka.



„Sudije treba da obezbede da se postupci temelje na relevantnim pitanjima. Postoji šest optuženika – ukoliko drugi optuženik postavi isto pitanje, treba ga odbiti“, kaže Kovačić.



On tvrdi da „apsurdna“ praksa podele ukupnog vremena između šestorice okrivljenih, od kojih svako ima sopstvenu strategiju odbrane, dovodi do ogromnog pritiska, usled kojeg su advokati prinuđeni da se pogađaju.



„Ukoliko dobijete više vremena za jednog svedoka, onda ste idući put obavezni da se odužite za to. Svi vode evidenciju“, rekao je on.



Zahtev za brzinom dovodi do stresne situacije u kojoj advokati nerado podnose prigovore, kaže on.



„To u sudnici stvara strašan naboj. Ponekad biste po svim normalnim pravilima trebali da intervenišete, ali se ipak obuzdavate“, rekao je on.



Kovačić smatra da, ukoliko dođe do izbora između brzog i poštenog suđenja, ovo drugo treba da ima prioritet.



„Za okrivljene je bolje da provedu godinu dana više na sudu, nego da posle presude odu na doživotnu robiju“, rekao je on.



Branilac koji je tokom 1999. i 2000. zastupao Marija Čerkeza nedavno je pogledao zapisnik unakrsnog ispitivanja jednog od svedoka u tom slučaju.



„Išao sam korak po korak, da bih na kraju dobio odgovor. Ovde je to nezamislivo. Sada nastupate direktno i za to plaćate“, rekao je on.



Kovačić smatra da su sudije Tribunala dužne da se odupru spoljašnjim političkim pritiscima.



Ukoliko se nastavi sa ubrzanim suđenjima, prilika će – po njegovim rečima – biti propuštena.



„Jedan od osnovnih ciljeva Tribunala bilo je razvijanje međunarodnog krivičnog prava – što nije rađeno od Nirnberga – ali na njegov rad toliko utiče izlazna strategija da ćemo imati loše rezultate. Šteta, zaista šteta“, rekao je on.



Međutim, sa ovakvim stavom se ne slaže profesor međunarodnog prava sa Amsterdamskog Univerziteta, Goran Sluiter.



„Uopšteno govoreći, sudije u Tribunalu postižu pravičnu ravnotežu između obezbeđivanja efikasnosti suđenja i prava optuženika“, rekao je on.



Sluiter ne vidi nikakav problem u tome što se zbog efikasnosti dozvoljava veća upotreba pisanih izjava i svedočenja, te ističe kako su za podnošenje pisanih dokaza u Tribunalu uvedena izvesna ograničenja.



On se poziva na suđenje nižerazrednom političaru bosanskih Srba, Dušku Tadiću, koje je održano 1996. – na kojem je sudsko veće odobrilo i iznošenje dokaza iz druge ruke - i tvrdi da tako nešto sada ne bi bilo dozvoljeno.



Sluiter takođe smatra da je odbrani dato dovoljno mogućnosti da ospori iznete dokaze.



„Pravo na unakrsno ispitivanje svedoka je u Tribunalu adekvatno zaštićeno – mnogo više nego u izvesnim sistemima građanskog prava, poput holandskog“, rekao je on.



Caroline Tosh izveštava za IWPR iz Haga.