Most Na Vardaru
Dvojica starih kolega pokusavaju u iskrenom dijalogu da premoste etnicke podele. Slozili su se na kraju da je mir, ipak, moguc.
Most Na Vardaru
Dvojica starih kolega pokusavaju u iskrenom dijalogu da premoste etnicke podele. Slozili su se na kraju da je mir, ipak, moguc.
Kim Mehmeti je moj balkanski brat iz Grceca, sela pored Skoplja. Koscat i ostrih crta, ali veoma privlacan lik, Kim Mehmeti je ugledan albanski knjizevnik poznat i po tome sto pise i na makedonskom jeziku.
Mada je ocito veoma ponosan na svoje etnicko poreklo, dugo je bio na celu skopskog Centra za multikulturno razumevanje, a osnivac je i vodeceg nezavisnog nedeljnika na albanskom jeziku u Makedoniji, "Lobi". Tokom bezbroj javnih rasprava proteklih godina vidjao sam ga kako svojim iskrenim nastupima o znacaju mirnog suzivota smiruje nacionalisticke prepirke.
Branko Geroski je njegov prijatelj i postovani kolega iz Skoplja. On ima vikendicu na samo pet kilometara udaljenosti od Kima. S bradom i naocarima, srednje visine i s jedva primetnim suskanjem u govoru, on je lisen bombasticnosti i macizma u nastupu koji su tako tipicni za ovaj region.
Vise od pola decenije Geroski je dominirao javnim debatama u Makedoniji putem svojih kolumni u "Dnevniku", vodecem nezavisnom dnevnom listu na makedonskom jeziku ciji je urednik. Prvi put se njegovo ime pojavilo u medjunarodnim medijima kada ga je brutalno pretukla policija zbog izvestavanja sa albanskih demonstracija u Tetovu sredinom devedesetih godina, na kojima su Albanci trazili veca prava u oblasti obrazovanja.
Pre nego sto je pokrenuo list, proveo je nekoliko meseci sa IWPR-om u Londonu u okviru programa razmene, a potom je bio u odboru Kimove organizacije ciji je cilj bio pospesivanje dijaloga. Tokom svih ovih godina cesto sam ih susretao zajedno dok su obavljali razlicite funkcije.
Ove godine su dijalog, i sto je jos bitnije - njihovo prijateljstvo, netragom nestali. Dok se sukob izmedju albanskih pobunjenika i makedonskih snaga bezbednosti rasplamsavao u brdima oko Tetova, tenzije su narastale. Podela izmedju dve zajednice - sa razlicitim jezicima, kulturama, istorijama - odavno se cinila skoro zaokruzenom - kao da uopste ne zive u istoj zemlji vec u potpuno razlicitim svetovima. Ako je civilno drustvo, cak i unutar intelektalne elite sirokih shvatanja, dozivelo slom, onda je i sama drzava u ozbiljnoj opasnosti.
I tako se nesto dogodilo. Intenziviranje oruzanog sukoba pratila je uzarena nacionalisticka retorika, kako u medijima na makedonskom, tako i na albanskom jeziku. Na ulicama se u vazduhu osecala tenzija, i po prvi put tokom svih ovih godina od kada posecujem Skoplje, cuo sam ljude kako razgovaraju o Vardaru, reci koja protice kroz prestonicu, kao liniji podele izmedju starog grada naseljenog etnickim Albancima i centralnog dela naseljenog etnickim Makedoncima.
Svako ko ima bilo kakvo iskustvo sa dogadjanjima na Balkanu zna da takve price predstavljaju uvod u etnicko ciscenje. Etnicki Albanci su otvoreno izrazili svoju podrsku pobunjenicima, dok su Makedonci upirali pogled ka istoku, ka Rusiji i Ukrajini, radi nabavke oruzja.
Kasno jedne noci, zamenivsi greskom torbu sa dokumentima za futrolu od pistolja, jedan makedonski policajac uperio je pistolj na Kima dok smo on i ja napustali jedan nocni klub. "Bolje da ja tebe ubijem nego ti mene," rekao je policajac cime je u jednoj recenici savrseno sazeo samoubilacki put ka ambisu kojim je ova zemlja, naizgled, krenula. Ubrzo zatim, Kim je prestao da prelazi preko mosta na Vardaru trudeci se da se krece albanskom stranom ako bi uopste i dolazio u grad.
Smatrajuci da mu se etnicki Makedonci rugaju time sto neprestano od njega traze da se ogradi od "albanskog terorizma", Kim, knjizevnik koji pise na vise jezika, u jednom trenutku se prelomio i objavio otvoreno pismo u kome je zahtevao da mu se sve makedonske kolege od sada obracaju preko prevodioca. Ako odbijaju da nauce njegov jezik (pripadnici vecinskog naroda retko kada nauce jezike manjina), on takodje odbija da govori njihov maternji jezik. Ubrzo zatim, napustio je posao i najveci deo vremena provodi u svom selu. "Ne postoji multikulturno razumevanje", kaze Kim.
Branko je, u medjuvremenu, krenuo u suprotnom smeru energicno tvrdeci da su problemi Albanaca preuvelicani i da Makedonija nikada nece moci da pregovara sa pobunjenicima. Na zaprepascenje mnogih medjunarodnih donatora i drugih koji su podrzali njegove napore pri osnivanju nezavisnog liberalnog dnevnog lista, upravo ovaj dnevnik se znatno priblizio oficijelnom stavu makedonskih stranaka.
Neposredno pre okoncanja pregovarackog procesa u Ohridu, upravo u trenutku kada se ucinilo da je mir na dohvat ruke, covek koji je pretucen zbog izvestavanja o albanskim pravima otvoreno je zagovarao vojno resenje sukoba. "Nema nicega o cemu se moze razgovarati ili pregovarati," pisalo je u uvodniku njegovog lista. "Zahtevamo od vrhovnog komandanta [predsednika] Borisa Trajkovskog da obuce maskirnu uniformu i poseti svoje vojnike u Tetovu."
S obzirom da se NATO operacija "Sustinska zetva" ciji je cilj razoruzanje pobunjenika priblizava kraju, ostaju strahovanja od obnavljanja sukoba. Branko je sa nekoliko drugih medija organizovao demonstracije tokom kojih je jedan kombajn upotrebljen pri "zetvi" plasticnih pistolja i slicnog "oruzja" ispred zgrade Sobranja, cime su zeleli da ismeju ono sto oni smatraju laznim procesom razoruzanja.
Makedonci strahuju da NATO nikada nece napustiti zemlju, te da ce fakticki uspostaviti protektorat cime ce se stecene pozicije pobunjenika uciniti legitimnim, a podela zemlje de facto ozvaniciti. Oni su zabrinuti zbog izvestaja radikalnih albanskih gerilskih frakcija koje bi mogle obnoviti sukob bez obzira na mirovni sporazum.
Sto se Albanaca tice, oni veruju da ce etnicki Makedonci, cim NATO ode, pokrenuti novu vojnu ofanzivu protiv oslabljenih gerilskih jedinica. Zabrinuti su zbog izvestaja o makedonskim paravojnim grupacijama i sumnjaju da odredbe sporazuma iz Ohrida mozda nikada nece biti sprovedene.
U prvim svezim danima balkanske jeseni, ambis jos uvek preti ovoj zemlji. Ipak se ukazuje tracak nade. Pobunjenici i dalje predaju oruzje kao sto je predvidjeno mirovnim sporazumom. Cini se, takodje, da su etnicke makedonske stranke spremne da prihvate predlog zapadnih sila da se u izvesnom obliku produzi prisustvo stabilizacionih snaga pod vodjstvom NATO-a. Trajkovski je poslao pismo generalnom sekretaru NATO-a, Dzordzu Robertsonu, u kome je zvanicno zatrazio prisustvo Alijanse u Makedoniji.
Mladi ljudi iz svih etnickih grupa kazu da ni najmanje ne zele sukobe. Rasprava se sve vise usredsredjuje na teme ko ce pobediti na izborima, a ne na rat. Bez obzira da li ce se oruzani sukobi okoncati ili se ponovo rasplamsati, sustinski je vazna cinjenica sto se otvorio vitalni prostor za makedonske gradjane iz svih etnickih grupa koji im omogucava da ulazu u svoju buducnost.
Stoga sam zamolio moja dva prijatelja, Branka i Kima, da sednu zajedno i rasprave svoje razlike. Po prvi put su se, od pocetka sukoba, ukljucili u dijalog; po prvi put su ova dvojica starih kolega, nakon toliko meseci, seli za isti sto i razgovarali.
Atmosfera je bila suvise usiljena za susret dvojice starih prijatelja, bez sala i srdacnog caskanja. Nije bilo cak ni pica. Utvrdili smo osnovna pravila, ukljucili kameru i odmah krenuli. Branko je sedeo u svojoj spartanski opremljenoj kancelariji, ukrasenoj jedino uramljenim jubilarnim naslovnim stranama "Dnevnika". Govorio je uzdrzano, pritom, formalno insistirajuci na svom pravu na repliku. Kim je u vecoj meri iskazivao svoje osecanja dok je pusio i gestikulirao, a oci su mu naizmenicno odavale cas istinski bes, cas dobro raspolozenje.
Tokom povremeno uzavrele rasprave, sagovornici su se cvrsto drzali svojih osnovnih stavova. Branko je izazivanje oruzanog sukoba nazivao "velikim grehom" albanskih pobunjenika. Kim je neuspeh makedonskih zvanicnika i drzavnih institucija da zastupaju sve gradjane nazivao "varvarskim". Jaz koji zjapi izmedju njih je ocito jos uvek dubok.
Ipak, ovaj razgovor je bio nesto vise od "paralelnih monologa", sto je, inace, predvidjao jedan urednik iz skopskih medija koji obojicu dobro poznaje. Bilo je trenutaka kada se u sadrzajnom razgovoru nazirala mogucnost novog razumevanja i novog pocetka.
Branko je tvrdio da su etnicki Albanci zapoceli rat protiv drzave i da se to ne moze tolerisati. Insistirao je da bi za neku godinu etnicki Albanci svakako uzivali znacajna dodatna prava. Tvrdio je da je njegov apel za vojnim resenjem sukoba predstavljao jedino reakciju na napade etnickih Albanaca koji su usledili posle potpisivanja sporazuma u Ohridu. Uvodnik je, medjutim, objavljen 9. avgusta, a razgovori u Ohridu su poceli istoga dana i okoncani potpisivanjem sporazuma 13. avgusta.
Kim je priznao da su etnicki Albanci pokrenuli lavinu nasilja, ali je tvrdio da nisu napadali samu zemlju vec drzavne institucije koje, inace, ne bi nikada bile reformisane. U svom emotivnom izlaganju Kim je izjavio da makedonski zvanicnici cak i sada govore samo o nastradalima iz redova etnickih Makedonaca, a ne i o albanskim zrtvama sto dokazuje cinjenicu, kako tvrdi, da nikada nece moci da zastupaju celokupno stanovnistvo.
Ipak su se slozili o sustinski vaznim, fundamentalnim pitanjima sto je unekoliko bilo iznenadjujuce. Sve vreme je Kim, govoreci na makedonskom jeziku, ponavljao termin "tatkovina", domovina, koji je koristio Branko pri pominjanju svoje zemlje. Obojica su insistirali na tome da njihove etnicke zajednice ne zele rat, te da je ekonomski razvoj najbolja garancija mira i stabilnosti. I jedan i drugi su u potpunosti prihvatali odredbe iz Ohridskog mirovnog sporazuma.
Tokom razgovara uoblicila se kao najizrazenija potreba za necim sto je jako tesko postici, ali je ipak, mozda, na dohvat ruke. To je medjusobno postovanje, ili, kako je to Branko nazvao, "opsta ljudska iskrenost". Obojica smatraju da mirovni sporazum predvidja kljucne korake ka uspostavljanju medjusobnog poverenja. Po prvi put, etnicki Makedonci su pristali na sustinske reforme, a etnicki Albanci su potvrdili svoju podrsku ustavnom poretku zemlje.
Ako je samo dobra volja u pitanju, onda bar vec postoji mehanizam u okviru koga obe zajednice mogu zadovoljiti svoje sustinske zahteve. Ulozi su odvec veliki: obnavljanje oruzanog sukoba i slom drzave su i dalje sasvim moguci, mozda i verovatni. Ali, moguce je, takodje, uspostaviti odrziv mir.
Rasprava se zavrsila ponesto uzurbanim rukovanjem. Obojica su rekli da imaju puno posla.
Nazalost, nije postignut dogovor o novom sastanku, ali je Branko rekao da se nada skorom vidjenju. Kim je takodje naglasio da je optimista, te da se dve zajednice nece vise nikad okrenuti jedna protiv druge, pre nego sto je ubrzo zamakao, s druge strane mosta.
Anthony Borden je izvrsni direktor Instituta za izvestavanje o ratu i miru.
