Miloševićeva taktika zbunila stručnjaka za propagandu

Demonstrirajući svoju sposobnost manipulacije i pogrešne intrpretacije činjenica, Milošević je zbunio veštaka tužilaštva, stručnjaka za propagandu. Pri tome je optuženi pokazao i stepen svog nerazumevanja koncepta slobode štampe.

Renaud de la Brosse, predavač na univerzitetu u francuskoj, autor izveštaja na 97 strana o srpskoj političkoj propagandi, je nekoliko dana svedočio na suđenju Miloševiću. Naša analiza ovog izveštaja je objaveljna 24.02.2003., pod naslovom 'Rat reči: Izveštaj veštaka o Miloševićevoj propagandi.'

Milošević je napao Brossea zato što je nazvao 'oruđem propagande' direktivu koju je Ministarstvo informisanja Srbije izdalo medijima 10.03.1998. Medijima je bilo naređeno da borce Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) nazivaju 'terorističkim bandama', a da operacije srpskih snaga opisuju kao 'operacije održavanja reda i mira.' 'Šta ako je to tačno?,' bunio se Milošević. (svi citati su dvostruki prevodi, sa srpsko-hrvatskog na engleski, pa opet na s-h, prim.prev.)

Milošević ne razume da sporno nije u kojoj meri su epiteti tačni, već da direktiva pokazuje da je vlada uticala na medije da bi 'uticala na osnovna uverenja pojedinaca i u tom smislu je [direktiva] pokušaj da se utiče na javno mišljenje i ponašanje tako što se ljudi navedu da usvoje određena mišljenja i ponašanja.' Drugim rečima, direktiva savršeno odgovara definiciji propagande. U zemljama koje imaju slobodne medije, vlasti im ne diktiraju o čemu i na koji način trebaju da izveštavaju, a oprečna mišljenja se tolerišu.

Milošević je još jednom pokazao da ne razume pravilnu ulogu medija u društvu kada je pitao veštaka zašto smatra propagandom objavljivanje neproverenih činjenica, kada su one možda tačne? De la Brosse je objasnio da profesionalni novinari traže potvrdu informacija iz više od jednog izvora i oslanjaju se na izveštaje očevidaca pre nego što objave priče, kao na primer onu da su srpska deca bacana za hranu lavovima u sarajevskom zoološkom vrtu.

Optuženi je onda krenuo u ofanzivu: optužio je veštaka da demonizuje Srbe i da predstavlja stereotipno Hrvate i Muslimane. Milošević je od de la Brossa tražio da mu pokaže primer u izveštaju gde on (Milošević) ili bilo ko iz Srbije izjednačuje sve Hrvate sa Ustašama, ili sve Muslimane sa ekstremistima. Iako je mogao da citira govore Vojislava Šešelja, veštak to nije učinio, a nije ni objansio na koji način ovakva manipulacija funkcioniše. Na primer, kada mediji izveštavaju samo o hrvatskim ekstremistima a ne spominju Hrvate koji imaju drugačija mišljenja, a kada uz to stalno objavljuju priloge o ustaškim zločinima iz Drugog svetskog rata, u javnosti se stvara slika o svim Hrvatima kao Ustašama, a da pri tome niko od političara ili novinara nije trebao da kaže da su svi Hrvati Ustaše. Isto tako, kada se u medijskim izveštajima Srbi uvek prikazuju kao žrtve -- Ustaša, Turaka, kosovskih Albanaca -- u javnosti se stvara slika o Srbima kao istorijskim žrtvama. Umesto da je ovo objasnio, de la Brosse, očigledno zbunjen Miloševićevim agresivnim pitanjima, je odgovorio: 'Svestan sam da nisam stručnjak za istoriju i hronologiju ovog konflikta.'

Milošević je takođe citirao primere propagande koju su druge strane u sukobu koristile protiv Srba. U de la Brossovom izveštaju stoji da je propaganda sastavni deo svakog rata i da su se njome koristile sve strane u jugoslovenskim ratovima. To, dakako, nikoga ne opravdava. Član 20 Međunarodne konvencije o građanskim i političkim pravima zabranjuje 'svaku ratnu propagandu' i da će biti zakonski kažnjivo 'svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koji potiče diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.' SFRJ je bila potpisnica ove konvencije.

Optuženi je onda napao svedoka zbog nepoznavanja istorije Balkana, a pogotovo konflikta između Srba i Albanaca na Kosovu. U odgovoru je de la Brosse priznao da njegova studija ima ograničenja: pripremljena je u kratkom roku, nužno su bili ograničeni izvori podataka i on ne govori bosansko- hrvatsko- srpski.

Milošević je odgovorio: 'Zar ne mislite da ste upravo naveli razloge koji potpuno diskredituju ovaj Vaš izveštaj? Iz činjenice da niste pročitali neke članke.. posao je ogroman, a vreme je bilo ograničeno, drugi su priredili izvore koje ste koristili. Moj je utisak stvarno da su Vaši zaključci potpuno pogrešni; niste imali na osnovu čega da ih donesete. Upravo ste nam dali razloge zašto je to nemoguće'

Svedok je pokušao da opravda svoju analizu rekavši da su osnovni izvori vesti za većinu Srba bili list 'Politika' (tiraž 200.000), 'Politika Ekspres' (100.000) i RT Srbije, čiji je Dnevnik u pola osam gledalo 90% domaćinstava u Srbiji. Takođe je rekao da njegovo nepoznavanje jezika i kulturnih nijansi verovatno ide u prilog Miloševiću, jer da on nije mogao da 'rekonstruiše celi spektar i složenost propagande.' Uz to, svoju analizu vesti je dopunio razgovorima sa novinarima i intelektualcima u Beogradu i na drugim mestima.

Ali, de la Brosse je ipak popustio pod Miloševićevim konstantnim pritiskom. Govoreći o srpskim medijima, složio se sa optuženim da je 'bila potrebna kompletna analiza'. Takođe se izvinio zato što se oslonio na izveštaj organizacije Izveštači bez granica, u kome je, Milošević tvrdi, pogrešno citirana njegova supruga, Mira Marković. 'Ja sam sa poverenjem upotrebio informacije iz ovog izveštaja. Očigledno je to bilo pogrešno. Mislim da su pogrešili moji asistenti. . . . Ja se izvinjavam ako je citat izvađen iz konteksta, I [u tom slučaju bi ga] trebalo staviti u kontekst ostalih Markovićkinih izjava.'
Jedna od Miloševićevih izenađujućih izjava bila je u odgovoru na de la Brosseov komentar da se propaganda na različite načine koristi u demokraciji i u totalitarnim režimima. Optuženi je na to odgovorio: 'Prirodno je da svi političari i sve vlade nastoje da osiguraju svoj legitimitet, da pridobiju narod za svoje ideje i da dobiju podršku maksimalnog broja ljudi. Politička propaganda se svugde upotrebljava u ove svrhe, bez obzira na politički sistem. Propaganda postaje štetna i treba biti osuđena kada se koristi u totalitarnom režimu da promoviše političke ciljeve koji su protivni poštovanju ljudskih prava i međunarodnog prava.' Milošević je zahtevao da mu veštak objasni kako je mogao da Srbiju nazove totalitarinom državom? 'Kako možete to da kažeteza višepartijski sistem sa demokrastkim pravima, glasanjem i odličnim izborima svake dve godine?' Čitaoci će biti iznenađeni da čuju da je pri tome mislio na Srbiju za vreme svoje vladavine.

Milošević je zatim dao priliku svedoku da detaljnije objasni svoje zaključke postavivši mu pitanje o tome da li je i jedna nacija ocrnjena u citatima koji su navedeni u izveštaju. De la Brosse je istakao nekoliko članaka u Politici u kojima se govori o visokom natalitetu Albdanca na Kosovu, što su novinari tumačili kao deo njihove političke strategije stvaranje Velike Albanije. U jednom članku novinar Đorđe Janković piše da visoku stopu nataliteta treba razumeti kao čin nasilja protiv društva. U drugom, Dr Gavro Marjkanović opisuje natalitet kao 'pakleni plan pokoravanja teritorije južnih Slavena…' U ovim člancima se o kosovskim Albancima piše kao o grupi koja svesno i planski radi protiv Srba; dapače, njihovi postupci su opisani kao genocid protv Srba.

Gospodin de la Brosse se osvrnuo i na pisanja psihijatra Dr. Jovana Raškovića, Srbina iz Hrvatske, koji je zagovarao teoriju da Hrvati imaju genocidnu prirodu. Rašković je često gostovao na srpskoj televiziji i njegove teorije su citirali i zagovarali i drugi, uključujući Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja.

Milošević je skretao unakrsno ispitivanje na nebitne ili na samo marginalno relevantne teme. Na primer, pitao je veštaka zašto je stavio reč 'genocid' pod navodnike kada je govorio o ustaškim ubistvima stitina hiljada Srba za vreme Drugog svetskog rata. De la Brosse je rekao da je hteo na taj način da naznači da je broj žrtava još neutvrđen. U tom je času Sudija Robinson intervenisao da prekori svedoka: 'Možda bi Vaš izveštaj bio jači da ste ovo objašnjenje uključili u tekst.' U odgovoru je de la Brosse ponovo demonstrirao svoju spremnost da prihvati kritiku.. 'Da, trebao sam [to da učinim.] Kada sam pripremao izveštaj, cilj je bio opisati propagandne mehanizme. Istina je da nisam bio svestan potrebe ni značaja osvrtanja na neke istorijske činjenice za koje ja nisam stručan. To je bilo nepažljivo sa moje strane. Ako bi radio ponovi, svakako bih [imao to objašnjenje u fusnoti].' Spremnost da se saslušaju oprečna mišljenja i da se posluša kritičan savet su vrlina svakog istraživača, ali sudski veštak mora da ima više sigurnosti u svoje rezultate i treba da bude spreman da stoji iza njih.

Iako se de la Brosse nije pokazao sjajnim kao sudki veštak, posledice više od decenije srpske propagande su se videle u sudnici kada mu je pitanje postavio Branisalv Tapušković, jedan od prijatelja suda: '1996. godine je dokazano da je [za masakr na pijaci Markale] bila odgovorna muslimanska strana,' izjavio je Tapušković. Ovo se odnosilo na mit koji je širila srpska strana da su Muslimani sami bombardovali svoje civile da bi stvorili podršku za vojnu intervenciju. Tapušković je sugerisao da je bosanska strana odgovorna i za granatiranje 17 civila koji su čekali u redu za hleb u Sarajevu, i da su izmišljene priče o silovanjima Muslimanki od strane srpskih vojnika.

Nema dokaza da je i jedna od njegovih tvrdnji isitnita. Naprotiv, postoje jaki dokazi, uključujući izveštaje stručnjaka UN-a, koji potvrđuju srpsku odgovornost za sve ove zločine. Činjenica da gospodin Tapušković iskreno veruje u nevinost svoje srpske je pokazatelj uspešnosti njihove propagande.