Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Miloseviceva logika iz druge galaksije

By IWPR ICTY
Na raspravi odrzanoj 11.06.2002., tuzilac je pitao americkog ambasadora Vilijama Vokera kakav je utisak o Milosevicu stekao tokom njihovih susreta 1997 i 1998 godine. Vokerov odgovor: 'Moj je utisak bio da se radi o osobi kojoj se cini da sve ono sto izgovori postaje istina.' Isti utisak su stekli i mnogi posmatraci sudjenja. Milosevic, na primer, cesto pokusava da
obori izjavu svedoka time sto kaze da je neistinita ili netacna, premda je mnogo puta bio
upozoren da takve njegove izjave nisu priznate kao dokazi i da sudije nece da odbace
necije svedocanstvo samo zato sto Milosevic kaze da ono nije istinito. Osim toga,
Milosevic zna da ce u sledecoj fazi sudjenja njemu biti data prilika da predstavi svoje
svedoke i iznese svoje dokaze. Ipak, on i dalje izrazava cudjenje na izjave svedoka
tuzilastva tokom unakrsnog ispitivanja. Pri tom je ocigledna njegova cudna, kruzna
logika: on inisistira da srpske snage nisu mogle da urade nista ilegalno na Kosovu, jer
nista ilegalno nije moglo da bude naredjeno, a oni nisu mogli da dejstvuju bez naredjenja.

Petog juna je pred Sudom svedocio Sukri Buja, komandant Oslobodilacke Vojske
Kosova (OVK) sa podrucja sela Racak. Buja je, kao i brojni drugi svedoci, govorio o
ubistvima 45 albanskih civila 15.01.1999., kada su srpska vojska i policija napale Racak.
Ignorisuci obimnu dokumentaciju koja navodi na suprotan zakljucak, Milosevic je tvrdio
da su svi koji su tog dana poginuli u Racku bili borci OVK. Buja je naveo imena svih
boraca OVK-a koji su poginuli u borbama oko Racka tih dana (on tvrdi da ih je bilo
ukupno devet,) i time je ojacao tvrdnju tuzilaca da su u Racku pogubljeni civili.

U odgovoru na tu tvrdnju svedoka, Milosevic je na glas procitao odlomke iz sluzbenog
policijskog izvestaja o incidentu u Racku, u kojem se navodi da je u operaciji ubijeno
“60 terorista”. Ovaj su izvestaj, inace, sudijama predocili tuzioci kao dokaz kako je
srpska policija falsifikovala podatke, a Milosevic je pokusao da ga upotrebi kao
dokument ciji su navodi apsolutno istiniti. Buja je odgovorio da su autori izvestaja
uvelicali broj poginulih, a da su poginule civile i borce svrstali pod rubriku “teroristi.”
Miloseviceva reakcija je bila iznenadjujuca: upozorio je Buju da on cita iz “sluzbenog
izvestaja”, koji je bio podnet kroz “uobicajene kanale,” i da je, prema tome, izvestaj
sigurno tacan. Zatim je objavio da su srpske snage imale naredjenje da stite civile, i da su
imale obavezu da tacno izvestavaju o civilnim zrtvama. “Ako oni tvrde da civili nisu
stradali, onda to tvrdim i ja.”

Iz ovoga se vide tri karakteristike Miloseviceve odbrane: Prva je da on smatra da su
sluzbeni dokumenti (iz vremena njegove vladavine,) neoborivi dokazi; druga je da je on,
cini se, uveren da policija i vojska nikada nisu prekrsili naredjenja ili zakon, i treca, da
on, navodno, nikada nije, sluzbeno ili nesluzbeno, odobrio odstupanje od zakona. Na
osnovu ovoga, Milosevic tvrdi da njegove snage nisu mogle da pocine ratne zlocine ili
zlocine protiv covecnosti. Ova logika nije nova: bivsi General NATO-a, Klaus Nauman,
je posvedocio da je u razgovoru sa Milosevicem 19.01.1999., nekoliko dana posle
incidenta u Racku, ovaj ljutito odbacio izvestaje o ubistvima civila recima da srpski
policajci i vojnici ne bi nikada prekrsili srpske zakone.
Ali, diskusija sa Naumanom u sudnici je iznela na videlo i drugo Milosevicevo vidjenje
komandnog lanca. Nakon sto je opisao srpske vojnike kao veoma disciplinovane, koji
apsolutno postuju naredbe nadredjenih, Milosevic je pitao Naumana kako bi i jedan
komandant, “a pogotovo vrhovni komandant” mogao da zna detalje o svakom incidentu u
kome su ucestvovale njegove snage? Ovde je Milosevic oslikao birokratsku strukturu u
kojoj nadredjeni nisu informisani o akcijama podredjenih, pa nisu ni odgovorni za
njihove postupke. Ova interpretacija mozda vise pogduje Milosevicu, koji bi inace
mogao da upadne u zamku koju sam postavlja tvrdeci da njegove snage nisu uradile nista
bez naredjenja. Ako se dokaze da su zlocini pocinjeni, a sam Milosevic insistira da nista
nije uradjeno mimo naredjenja, onda je on sam sebe osudio.

Milosevic je izneo obe svoje vizije birokratije -- jedne disciplinovane i transparentne, a
druge tajanstvene -- i u diskusiji sa zasticenim svedokom K-6, na raspravi 10.06. K-6 je
kosovski Albanac koji je saradjivao sa srskom sluzbom drzvne bezbednosti (SDB) na
otkrivanju i pracenju aktivnosti OVK-a. Kada je K-6 posvedocio da su snage bezbednosti
ubijale ljude na Kosovu, Milosevic ga je pitao da li je svestan da zakon ne dozvoljava
takve zlocine. Milosevic se isto potrudio da svedoka potseti da bi bio zlocin da
komandant naredi svom potcinjenom da pocini zlocin. Iz ovoga se jasno vidi ne samo da
optuzeni potpuno razume tip krivicne odgovornosti za koji je optuzen, nego i da je uveren
u snagu svojih reci. On kao da je od svedoka ocekivao da prizna da je lagao, ili da je,
sada vidi, imao pogresno misljenje o ljudima iz sluzbe bezbednosti sa kojima je
saradjivao.

Kada je K-6 ponovio da su ljudi zaista bili ubijani, Milosevic je promenio smer i pitao ga
je zasto onda nije prijavio svojim komandantima sta je video, ili zasto nije trazio sastanak
sa Jovicom Stanisicem, koji je tada bio sef SDB-a? Svedok je odgovorio da je on bio
uveren da je Stanisic znao sve sta se desavalo na Kosovu, s obzirom na zategnutost
situacije i na ucestalost Stanisicevih susreta sa njegovim sefovima koji su u tom periodu
cesto putovali sa Kosova za Beograd. Milosevic je onda pitao svedoka da li moze da
zamisli “koliki je posao da se proveri savki izvestaj koji stigne na sto iz cele zemlje”?!

Milosevic je zatim jos jednom promenio smer i opet insistirao da srpske snage nisu
mogle da urade nista za sta nisu imale naredjenje. Onda je svedoka pitao o tome sta zna o
srpskoj sutkinji Danici Markovic, koja je otputovala u Racak u pratnji naoruzanih srpskih
policajaca i vojnika, navodno da istrazi incident. K-6 je u svojoj pisanoj izjavi naveo da
je cuo kada su u njenoj kancelariji premlacivali jednog osumnjicenog, i da je cuo
sutkinju da toj osobi preti da ce premlacivanje da se nastavi ako ne potpise odredjeni
dokument. K-6 je jos dodao da je ovo bila uobicajena praksa.

Kao odgovor na ovu izjavu svedoka, koja upucuje na zakljucak da je sudstvo bilo
potpuno kompromitovanao, Milosevic ga je samo potsetio da zakon ne dozvoljava da se
pritvorenici uvode u kancelarije sudije. Po Milosevicu, sve sto zakon ne dozvoljava i sto
nije bilo sluzbeno naredjeno se nije ni desilo.

U toku ove diskusije sa K-6, Milosevic je izneo obe svoje vizije birokratije, jednom
tvrdeci da se nista protuzakonito nije desilo na Kosovu zato sto to niko nije odobrio, a
zatim govoreci da najvisi oficiri nisu mogli da znaju sve sto se desava na terenu. Videlo
se sta o ovome misli Ambasador Voker, kada je rekao Milosevicu da ne moze da veruje
da je i jedan podredjeni “uradio ista sto bi bilo u suprotnosti sa Vasim planom i
naredjenjima.” Milosevic je na to objavio da su srpske snage imale stroga naredjenja da
stite civile bez obzira na etnicku pripadnost. “Ako je to bilo naredjenje,” odgovorio je
Voker, “onda su ge neki od vasih potcinjenih sistematski krsili.”

Milosevic mora da se opredeli koju ce od svojih vidjenja vlastite birokracije iz vremena
svoje vladavine da predoci Sudu. Pri tome bi treao da ima u vidu da vise nije u poziciji
gde je svaka njegova izjava, bez obzira koliko ona bila kontradiktorna, odmah prihvacena
kao apsolutna istina.