'Milosevica uopste nije interesovala sudbina Srba,' tvrdi americki ambasador
Dan 209
'Milosevica uopste nije interesovala sudbina Srba,' tvrdi americki ambasador
Dan 209
Ambasador Piter Galbrajt (Peter Galbraith) je prvi bivsi americki diplomata koji je sluzbeno svedocio na sudjenju protiv Slobodana Milosevica. Galbrajt je bio ambasador Amerike u Hrvatskoj od 1993 do 1998. U tom se periodu redovno saastajao, ponekad i vise puta dnevno, sa bivsim hrvatskim predsednikom Franjom Tudjmanom, a ucestvovao je i u mirovnim pregovorima koji su kulminirali potpisivanjem sporazuma u Dejtonu. Imao je sastanke i sa optuzenim.
Galbrajt je govorio o motivima i mahinacijama raznih ucesnika u periodu pre Operacije Oluja, u kojoj su hrvatske snage povratile Krajinu. Operacija Oluja bila je 'uspesna', utoliko sto je promenjena strateska situacija ucinila da je sporazum o prekidu vatre bio u interesu obe strane. Ali, kao posledica Oluje, oko 200,000 Srba su izbegli iz svojih domova, a mnogi od njih do danas, osam godina kasnije, i dalje zive u izbeglickim logorima u Srbiji.
Milosevicev cinican odnos prema krajinskim Srbima se video za vreme neuspelih mirovnih pregovora. 1994 godine su SAD, Rusija, Evropska Zajednica i Ujedinjeni Narodi poceli da razvijaju plan normalizacije zivota u delovima Hrvatske koji su bili pod upravom samo-proklamovane Republike srpska krajina (RSK). Proces je zamisljen u tri faze: 1) prekid vatre u Hrvatskoj, 2) mere ekonomskog oporavka i uspostavljanja poverenja, 3) politicko resenje. Rezultujuci plan je dobio ime Z-4. Po njemu su srpski delovi Hrvatske dobili znacajnu meru autonomije, ukljucujuci pravo da samo biraju svog predsednika, da imaju svoj drzavni simbol, valutu i 'vrlo, vrlo, znacajnu meru samouprave,' rekao je ambasador.
Iza scene, Milosevic je nastojao da minira Z-4, uprkos ociglednim prednostima koje je plan donosio krajinskim Srbima. Kao sto je rekao ambasador Galbrajt, 'Milosevica nije interesovala dobrobit Srba koji su ziveli u Krajini. Njega nije interesovalo sta Z-4 moze da donese Srbima u Krajini . . . vec kakav bi to presedan postavilo za Kosovo.' Drugim recima, da je Hrvatska dozvolila visok stepen autonomije manjinskom narodu (Srbima), onda bi bilo veoma tesko Srbiji i Jugoslaviji da ta ista prava nastave da osporavaju Albancima na Kosovu.
Neuspeh plana Z-4 je uticao na hrvatske vlasti da se odluce na vojnu akciju u Krajini. Tudjman, koji je znao Miloseviceve krajne ciljeve, je tacno procenio da Milosevic, u cijim je rukama bio kljuc svakog dogovora, nece da podrzi ovakav plan. Tudjman je mogao mirno da se zalaze za mir, znajuci da nikada nece biti primoran da ga sprovodi.
I drugi faktori su uticali na Tudjmana da naredi operaciju Oluja. Naime, na kraju jula 1995., medjunarodna zajednica nija bila raspolozena da intervenise protiv Hrvatske, so obzirom na to da je samo nekoliko sedmica ranije pobijeno gotovo 7000 Muslimana u Srebrenici, da su VRS i Armija RSK napadale drugu zasticenu zonu, Bihac, i da nisu popustali ni pritisak na trecu zasticenu enklavu, Zepu. Bilo je jasno da su srpske snage podivljale. Medjunarodna zajednica je bila spremna da dozvoli da Hrvatska uradi sta je bilo potrebno.
Ambasador Galbrajt se sastao sa Tudjmanom i dao mu je zeleno svetlo za ratne operacije, barem sto se tice SAD. Amerika je sve vreme igrala dugu i zamornu diplomatsku igru izmedju Zagreba i RSK. Samo nekoliko nedelja posle Srebrenice, s tim sto je izgledalo da ce isto da bude ponovljeno u Bihacu, Galbrajt je rekao hrvatskom predsedniku da ce SAD da se drze po strani. 'Mi smo izrazili razumevanje za situaciju u kojoj su se nasli, i za cinjenicu da su oni bili spremni da daju krv i novac da spase Bihac. Bojali smo se da bi, ako bi pao, [Bihac] postao druga Srebrenica, ali sa cetiri puta vise ljudi. Nismo se slagali sa vojnim resenjima, i upozorili smo da uvek postoji rizik, i da Hrvatska ne moze da racuna na nasu pomoc ako se nadje u nevolji. Upozorio sam Predsednika Tudjmana na najostriji nacin da ce on licno da bude odgovoran za zastitu srpskih civila i osoblja UNPROFOR-a.'
Amerika je ucinila i poslednji pokusaj da se nadje sporazumno resenje dan pre nego sto je rat poceo. U dogovoru sa Tudjmanom, Galbrajt je kontaktirao Milana Babica, premijera RSK i vodju najvece stranke u njihovoj skupstini, i zatrazio je sastanak. Sreli su se u Beogradu, i Babic se na sastanku slozio da ce sutradan u Zenevi javno da prihvati autonomiju po poslednjem predlogu mirovnog plana. Babic je bio siguran da ce da dobije podrsku svoje partije, ali i da ce predsednik RSK Milan Martic da uradi upravo ono sto mu naredi Milosevic. Milosevic je, medjutim, cutao.
Galbrajt je pozurio u Zagreb da moli Tudjama da saceka jos par dana dok se krajisnici ne dogovore. Tudjman, medjutim, nije verovao da Babic ima dovoljnu politicku moc za to, i naredio je pocetak Operacija Oluja 3. avgusta 1995. Uprkos americkim upozorenjima, hrvatske snage su pocinile mnogo nelegalnih dela i zlocina, ukljucujuci paljenje kuca, i ubistva nekoliko stotina srpskih civila kji nisu mogli ili hteli da beze pred hrvatskim snagama. Uprkos tome, ambasador Glabrajt je ustrajao u svom misljenju, koje je vec obrazlagao u stampi, da u pitanju nije bilo etnicko ciscenje. Na Milosevicevo pitanje, obajsnio je da pod etnickim ciscenjem podrazumeva 'kombinacuju vojnih akcija. Moze da ukljucuje granatiranje, ulazak trupa u selo, ubijanje, premlacivanje, mucenje, silovanje civila, paljenje kuca – sve sa ciljem da se stanovnistvo terorise i natera da bezi.' Kako su ljudi pobegli pre napada, u strahu od onoga sto ih ocekuje, nije bilo mnogo ljudi koje je trebalo terorisati. Zato se Oluja ne moze smatrati operacijom etnickog ciscenja, smatra ambasador.
Treba napomenuti da je ovo zakljucak bivseg americkog ambasadora, a ne opste-usvojeno pravno misljenje. Ne moze se zakljuciti da do etnickog ciscenja ne moze doci ako jedan narod pobegne od straha pred armijom drugog naroda. Prvo, takav beg nije stvar slobodnog izbora. Okolnosti su same po sebi takve da se podrazumeva prisila. Drugo, ako je rezultat etnicki cista teritorija, i ni jednom od naroda koji su tu ranije ziveli nije dozvoljeno da se vrati, onda se cini da je etnicko ciscenje, cak i ako nije bilo prvobitno planirano, prihvaceno kao posledica. Ali, po Statutu Tribunala, nije ni bitno da li je Operacija Oluja ukljucivala etnicko ciscenje, ili ne, i to nema uticaja na krivicnu odgovornost. To je sasvim nebitno za Milosevicev slucaj, i cak nije odraz pozicije tuzilaca, koji su podigli optuznicu protiv hrvatskog generala Ante Gotovine za ratne zlocine pocinjene pod njegovom komandom u Oluji.
Milosevic je ulozio dosta truda u unakrsnom ispitivanju da uveri sagovornika i slusaoce da on nije znao da se sprema rat u Krajini. Dok su bili u toku poslednji napori da se pronadje mirno resenje, Milosevic je bio nedohvatljiv, ispricao je ambasador. Kada je postalo jasno da Milosevic mora odobri sporazum da bi ga Martic potpisao, Ambasador Galbrajt je zatrazio od otpravnika poslova u americkoj ambasadi u Beogradu da se sastane sa Milosevicam. Ali, njemu je bilo receno da sa Milosevicem nije moguce uspostaviti kontakt. Ambasador je rekao u Sudu da je to bilo neverovatno: 'Milosevic mora da je bio otsecen negde na vrhu planine. U avgustu 1995-e je svima na svetu bilo jasno da ce u Evropi da se odigra najveca bitka nakon Drugog svetskog rata. Kao je jedan vodja drzave mogao da bude na odmoru dok je sudbina tolikiih ljudi, Srba, bila u pitanju .. to ne mogu da shvatim.. Nije moguce da nije znao.'
U unakrsnom ispitivanju, Milosevic je pokazao da je Babic uspeo da sa njim stupi u kontakt, iako je Babic ambasadoru Galbrajtu u to doba rekao da nisu razgovarali. Babic je i sam u svedocenju prosle jeseni, otkrio da je tada ipak razgovarao sa Milosevicem. Time sto je to potvrdio, Milosevic je pogorsao svoju poziciju. Pokazao je da je znao da rat samo sto nije poceo, i da je od njega trazeno da se angazuje da ga spreci, a da on nije ucinio nista.
Iz Milosevicevog unakrsnog ispitivanja smo saznali vise o americkoj 'neutralsnoti' u vezi naoruzavanja Bosne i Hercegovine, uprkos tada jos vazecem embargu na uvoz oruzja. Premda je kategoricno tvrdio da SAD nisu ni na koji nacin ucestvovale u naoruzavanju B-H, Glabrajt je spremno priznao da je njegova zemlja gledala na drugu stranu dok su u Bosnu stizale posiljke oruzja. '28. aprila 1994., Predsednik Tudjman me pitao kako bi SAD reagovale ako bi Hrvatska udovoljila zahtevu Bosne i Hercegovine da im dozvoli uvoz oruzja iz Irana i drugih zemalja preko njhove teritorije. Po instrukcijama sam rekao da nemam instrukcije, sto je Tudjman umeo da protumaci da SAD nemaju primedbi, i oruzje je krenulo.'
Ambasador je jos objasnio da Klintonova administacija nije podrzavala Rezoluciju 713 Ujedinjenih Naroda, koja je nametnula Jugoslaviji embargo na uvoz oruzja, jer je time agresor stavljen u bolji polozaj. 'Srbija je imala naoruzanje JNA, a zrtve, vlada Bosne i Hercegovinem, nisu imali cime da se brane. SAD nisu krsile embargo. Smatrali smo da Rezolucija 713 ne treba da biude jedina rezolucija koja se postuje, kada su, uglavnom od strane Srba, bile krsene sve ostale, pogotovo one koje su zahtevale zastitu civila.'
Iz ambasadorovih reci se videlo da Milosevic nije mario za sudbine civila, pa makar oni bili Srbi. On je mogao da nadmudri Tudjmana i pristine na autonomiju RSK unutar Hrvatske, ali to nije ucinio. Kada je mogao da naredi Marticu da se vrati za pregovaracki sto da sperci Oluju, opet nije uradio nista. Kada je 200,000 Srba izbeglo iz Krajine u Srbiju, konacno je reagovao, o cemu je pricao jedan od prezivelih: neke je poslao na Kosovo da poboljsaju etnicku ravnotezu (i gde su morali da izdrze jos jedan rat), a mnoge muskarce je poslao u logore, gde su bili premlacivani i prisiljeni da se vrate na front. S obzirom na sve to, cini se opravdanim ambasadorov stav: 'Milosevica uopste nisu interesovali Srbi koji su ziveli u Krajini.' Mnogi od njegovih sunarodnika koji su ga zbacili sa vlasti u oktobru 2000 godine, bi mozda hteli da dodaju toj izjavi.
Druge teme koje je ambasador Galbrajt otvorio u svom svedocenju bice obradjene u drugom izvestaju.
Galbrajt je govorio o motivima i mahinacijama raznih ucesnika u periodu pre Operacije Oluja, u kojoj su hrvatske snage povratile Krajinu. Operacija Oluja bila je 'uspesna', utoliko sto je promenjena strateska situacija ucinila da je sporazum o prekidu vatre bio u interesu obe strane. Ali, kao posledica Oluje, oko 200,000 Srba su izbegli iz svojih domova, a mnogi od njih do danas, osam godina kasnije, i dalje zive u izbeglickim logorima u Srbiji.
Milosevicev cinican odnos prema krajinskim Srbima se video za vreme neuspelih mirovnih pregovora. 1994 godine su SAD, Rusija, Evropska Zajednica i Ujedinjeni Narodi poceli da razvijaju plan normalizacije zivota u delovima Hrvatske koji su bili pod upravom samo-proklamovane Republike srpska krajina (RSK). Proces je zamisljen u tri faze: 1) prekid vatre u Hrvatskoj, 2) mere ekonomskog oporavka i uspostavljanja poverenja, 3) politicko resenje. Rezultujuci plan je dobio ime Z-4. Po njemu su srpski delovi Hrvatske dobili znacajnu meru autonomije, ukljucujuci pravo da samo biraju svog predsednika, da imaju svoj drzavni simbol, valutu i 'vrlo, vrlo, znacajnu meru samouprave,' rekao je ambasador.
Iza scene, Milosevic je nastojao da minira Z-4, uprkos ociglednim prednostima koje je plan donosio krajinskim Srbima. Kao sto je rekao ambasador Galbrajt, 'Milosevica nije interesovala dobrobit Srba koji su ziveli u Krajini. Njega nije interesovalo sta Z-4 moze da donese Srbima u Krajini . . . vec kakav bi to presedan postavilo za Kosovo.' Drugim recima, da je Hrvatska dozvolila visok stepen autonomije manjinskom narodu (Srbima), onda bi bilo veoma tesko Srbiji i Jugoslaviji da ta ista prava nastave da osporavaju Albancima na Kosovu.
Neuspeh plana Z-4 je uticao na hrvatske vlasti da se odluce na vojnu akciju u Krajini. Tudjman, koji je znao Miloseviceve krajne ciljeve, je tacno procenio da Milosevic, u cijim je rukama bio kljuc svakog dogovora, nece da podrzi ovakav plan. Tudjman je mogao mirno da se zalaze za mir, znajuci da nikada nece biti primoran da ga sprovodi.
I drugi faktori su uticali na Tudjmana da naredi operaciju Oluja. Naime, na kraju jula 1995., medjunarodna zajednica nija bila raspolozena da intervenise protiv Hrvatske, so obzirom na to da je samo nekoliko sedmica ranije pobijeno gotovo 7000 Muslimana u Srebrenici, da su VRS i Armija RSK napadale drugu zasticenu zonu, Bihac, i da nisu popustali ni pritisak na trecu zasticenu enklavu, Zepu. Bilo je jasno da su srpske snage podivljale. Medjunarodna zajednica je bila spremna da dozvoli da Hrvatska uradi sta je bilo potrebno.
Ambasador Galbrajt se sastao sa Tudjmanom i dao mu je zeleno svetlo za ratne operacije, barem sto se tice SAD. Amerika je sve vreme igrala dugu i zamornu diplomatsku igru izmedju Zagreba i RSK. Samo nekoliko nedelja posle Srebrenice, s tim sto je izgledalo da ce isto da bude ponovljeno u Bihacu, Galbrajt je rekao hrvatskom predsedniku da ce SAD da se drze po strani. 'Mi smo izrazili razumevanje za situaciju u kojoj su se nasli, i za cinjenicu da su oni bili spremni da daju krv i novac da spase Bihac. Bojali smo se da bi, ako bi pao, [Bihac] postao druga Srebrenica, ali sa cetiri puta vise ljudi. Nismo se slagali sa vojnim resenjima, i upozorili smo da uvek postoji rizik, i da Hrvatska ne moze da racuna na nasu pomoc ako se nadje u nevolji. Upozorio sam Predsednika Tudjmana na najostriji nacin da ce on licno da bude odgovoran za zastitu srpskih civila i osoblja UNPROFOR-a.'
Amerika je ucinila i poslednji pokusaj da se nadje sporazumno resenje dan pre nego sto je rat poceo. U dogovoru sa Tudjmanom, Galbrajt je kontaktirao Milana Babica, premijera RSK i vodju najvece stranke u njihovoj skupstini, i zatrazio je sastanak. Sreli su se u Beogradu, i Babic se na sastanku slozio da ce sutradan u Zenevi javno da prihvati autonomiju po poslednjem predlogu mirovnog plana. Babic je bio siguran da ce da dobije podrsku svoje partije, ali i da ce predsednik RSK Milan Martic da uradi upravo ono sto mu naredi Milosevic. Milosevic je, medjutim, cutao.
Galbrajt je pozurio u Zagreb da moli Tudjama da saceka jos par dana dok se krajisnici ne dogovore. Tudjman, medjutim, nije verovao da Babic ima dovoljnu politicku moc za to, i naredio je pocetak Operacija Oluja 3. avgusta 1995. Uprkos americkim upozorenjima, hrvatske snage su pocinile mnogo nelegalnih dela i zlocina, ukljucujuci paljenje kuca, i ubistva nekoliko stotina srpskih civila kji nisu mogli ili hteli da beze pred hrvatskim snagama. Uprkos tome, ambasador Glabrajt je ustrajao u svom misljenju, koje je vec obrazlagao u stampi, da u pitanju nije bilo etnicko ciscenje. Na Milosevicevo pitanje, obajsnio je da pod etnickim ciscenjem podrazumeva 'kombinacuju vojnih akcija. Moze da ukljucuje granatiranje, ulazak trupa u selo, ubijanje, premlacivanje, mucenje, silovanje civila, paljenje kuca – sve sa ciljem da se stanovnistvo terorise i natera da bezi.' Kako su ljudi pobegli pre napada, u strahu od onoga sto ih ocekuje, nije bilo mnogo ljudi koje je trebalo terorisati. Zato se Oluja ne moze smatrati operacijom etnickog ciscenja, smatra ambasador.
Treba napomenuti da je ovo zakljucak bivseg americkog ambasadora, a ne opste-usvojeno pravno misljenje. Ne moze se zakljuciti da do etnickog ciscenja ne moze doci ako jedan narod pobegne od straha pred armijom drugog naroda. Prvo, takav beg nije stvar slobodnog izbora. Okolnosti su same po sebi takve da se podrazumeva prisila. Drugo, ako je rezultat etnicki cista teritorija, i ni jednom od naroda koji su tu ranije ziveli nije dozvoljeno da se vrati, onda se cini da je etnicko ciscenje, cak i ako nije bilo prvobitno planirano, prihvaceno kao posledica. Ali, po Statutu Tribunala, nije ni bitno da li je Operacija Oluja ukljucivala etnicko ciscenje, ili ne, i to nema uticaja na krivicnu odgovornost. To je sasvim nebitno za Milosevicev slucaj, i cak nije odraz pozicije tuzilaca, koji su podigli optuznicu protiv hrvatskog generala Ante Gotovine za ratne zlocine pocinjene pod njegovom komandom u Oluji.
Milosevic je ulozio dosta truda u unakrsnom ispitivanju da uveri sagovornika i slusaoce da on nije znao da se sprema rat u Krajini. Dok su bili u toku poslednji napori da se pronadje mirno resenje, Milosevic je bio nedohvatljiv, ispricao je ambasador. Kada je postalo jasno da Milosevic mora odobri sporazum da bi ga Martic potpisao, Ambasador Galbrajt je zatrazio od otpravnika poslova u americkoj ambasadi u Beogradu da se sastane sa Milosevicam. Ali, njemu je bilo receno da sa Milosevicem nije moguce uspostaviti kontakt. Ambasador je rekao u Sudu da je to bilo neverovatno: 'Milosevic mora da je bio otsecen negde na vrhu planine. U avgustu 1995-e je svima na svetu bilo jasno da ce u Evropi da se odigra najveca bitka nakon Drugog svetskog rata. Kao je jedan vodja drzave mogao da bude na odmoru dok je sudbina tolikiih ljudi, Srba, bila u pitanju .. to ne mogu da shvatim.. Nije moguce da nije znao.'
U unakrsnom ispitivanju, Milosevic je pokazao da je Babic uspeo da sa njim stupi u kontakt, iako je Babic ambasadoru Galbrajtu u to doba rekao da nisu razgovarali. Babic je i sam u svedocenju prosle jeseni, otkrio da je tada ipak razgovarao sa Milosevicem. Time sto je to potvrdio, Milosevic je pogorsao svoju poziciju. Pokazao je da je znao da rat samo sto nije poceo, i da je od njega trazeno da se angazuje da ga spreci, a da on nije ucinio nista.
Iz Milosevicevog unakrsnog ispitivanja smo saznali vise o americkoj 'neutralsnoti' u vezi naoruzavanja Bosne i Hercegovine, uprkos tada jos vazecem embargu na uvoz oruzja. Premda je kategoricno tvrdio da SAD nisu ni na koji nacin ucestvovale u naoruzavanju B-H, Glabrajt je spremno priznao da je njegova zemlja gledala na drugu stranu dok su u Bosnu stizale posiljke oruzja. '28. aprila 1994., Predsednik Tudjman me pitao kako bi SAD reagovale ako bi Hrvatska udovoljila zahtevu Bosne i Hercegovine da im dozvoli uvoz oruzja iz Irana i drugih zemalja preko njhove teritorije. Po instrukcijama sam rekao da nemam instrukcije, sto je Tudjman umeo da protumaci da SAD nemaju primedbi, i oruzje je krenulo.'
Ambasador je jos objasnio da Klintonova administacija nije podrzavala Rezoluciju 713 Ujedinjenih Naroda, koja je nametnula Jugoslaviji embargo na uvoz oruzja, jer je time agresor stavljen u bolji polozaj. 'Srbija je imala naoruzanje JNA, a zrtve, vlada Bosne i Hercegovinem, nisu imali cime da se brane. SAD nisu krsile embargo. Smatrali smo da Rezolucija 713 ne treba da biude jedina rezolucija koja se postuje, kada su, uglavnom od strane Srba, bile krsene sve ostale, pogotovo one koje su zahtevale zastitu civila.'
Iz ambasadorovih reci se videlo da Milosevic nije mario za sudbine civila, pa makar oni bili Srbi. On je mogao da nadmudri Tudjmana i pristine na autonomiju RSK unutar Hrvatske, ali to nije ucinio. Kada je mogao da naredi Marticu da se vrati za pregovaracki sto da sperci Oluju, opet nije uradio nista. Kada je 200,000 Srba izbeglo iz Krajine u Srbiju, konacno je reagovao, o cemu je pricao jedan od prezivelih: neke je poslao na Kosovo da poboljsaju etnicku ravnotezu (i gde su morali da izdrze jos jedan rat), a mnoge muskarce je poslao u logore, gde su bili premlacivani i prisiljeni da se vrate na front. S obzirom na sve to, cini se opravdanim ambasadorov stav: 'Milosevica uopste nisu interesovali Srbi koji su ziveli u Krajini.' Mnogi od njegovih sunarodnika koji su ga zbacili sa vlasti u oktobru 2000 godine, bi mozda hteli da dodaju toj izjavi.
Druge teme koje je ambasador Galbrajt otvorio u svom svedocenju bice obradjene u drugom izvestaju.
