Milosevic znao za 'usporeni genocid'

Navodeci pogresne informacije, prikrivanje i zadrzavanje informacija u
Ujedinjenim nacijama, stalni predstavnik Venecuele u UN-u tokom rata u Bosni
i Hercegovini, Dijego Enrike Arija, rekao je pred pretresnim vecem na
sudjenju Milosevicu da je neuspeh Ujedinjenih nacija u preduzimanju odlucnih
akcija protiv etnickog ciscenja pocinjenog od strane bosanskih Srba
proizvelo klimu nekaznjivosti koja je omogucila usporeni genocid protiv
bosanskih Muslimana u Srebrenici od 1993. pa do njegove kulminacije
1995.godine. On je svedocio da je 'kultura nekaznjivosti' zapocela kada je
potpredsednik Vlade Bosne ubijen pred ocima snaga UNPROFOR-a i kada kao
odgovor na to nije ucinjeno nista. Ta kultura je ojacavana svaki put kada su
UN dobijale izvestaje o etnickom ciscenju i zlocinima protiv bosanskih
Muslimana i kada su propustale da reaguju.
Dr Arija je izjavio da je dvostruki standard bio prihvatljiv za neke clanice
UN-a koje su podrzale intervenciju da bi se zastitio Kuvajt, a pritom nisu
cinile nista da zastite Bosnu. One su se plasile postojanja muslimanske
drzave u srcu Evrope, naveo je svedok. Kada je Muhamed Sacirbej, predstavnik
Bosne u UN-u, pisao pisma kojima se zalio UN-u, pisma su bila 'gotovo
potpuno zanemarivana'. Dr Arija je rekao da su UN delovale uz 'klimu
poricanja' onoga za sta je ceo svet znao da se dogadja.
U novembru 1991. svedok se pridruzio drugim clanovima Saveta bezbednosti
UN-a koji su glasali za embargo na uvoz oruzja za sve u Jugoslaviji. U tom
trenutku, kako je naveo svedok, informacije su bile veoma limitirane i nisu
ukljucivale cinjenicu da ce embargo jednu od strana ostaviti sa najvecim
delom naoruzanja, a drugu skoro bez icega. 'Mi smo verovali da je to bila
znacajna mera, ali nismo znali da odredjujemo ishod sukoba', rekao je Dr
Arija. 'Bosna i Hercegovina bila je jedina koja nije imala oruzje. Savet
bezbednosti to nije znao. On nije stavio sve (sukobljene strane) u isti
polozaj.'
Jedan document koji nije uspeo da stigne do clanica Saveta bezbednosti bilo
je pismo Sadako Ogate, Viskog komesara UN za izbeglice, od 18. marta 1993. u
kome je ona upozorila da ôsve ukazuje da se sprema masovna humanitarna
katastrofaö u Bosni. Gospodja Ogata je naglasila da bi vodeci lideri trebali
da budu upozoreni. Dr Arija je pred sudom rekao da je, iako je tada bio u
Savetu bezbednosti, pismo prvi put video jedanaest godina kasnije. Ono nije
bilo predato Savetu bezbednosti.
Ogata je nakon toga napisala drugo pismo generalnom sekretaru Butrosu
Butrosu Galiju. Ona je situaciju u Srebrenici opisala kao zabrinjavajucu i
predlozila da UN odmah poveca svoje prisustvo ili pruzi drugaciju pomoc u
cilju spasavanja zivota. Ogata je ponovo zamolila generalnog sekretara da u
stvar ukljuci vodece lidere. Iako je ovo pismo prosledjeno Savetu
bezbednosti, generalnom sekretaru je trebalo 12 dana da to uradi.
Clanice Pokreta nesvrstanih, cijem je osnivanju pomogao bivsi jugoslovenski
predsednik Josip Broz Tito, iznele su bosansko pitanje pred Savet
bezbednosti. Kada je Bosna podnela zalbu trazeci od Medjunarodnog suda
pravde da od Savezne Republike Jugoslavije zatrazi da preduzme hitne mere
shodno svojim obavezama prema Konvenciji o sprecavanju i kaznjavanju zlocina
genocida da spreci zlocin genocida u Bosni i da obezbedi da snage koje
usmerava ili podrzava, ili su pod njenom kontrolom ili uticajem ne pocine
genocid ili podsticanje na genocid, nesvrstane zemlje su se zalagale da to
bude zapisano i primljeno na znanje od strane UN-a. One su predlozile nacrt
rezolucije kojom bi se osudilo etnicko ciscenje i potvrdile sankcije protiv
SRJ. Posto nije usledila nikakva akcija, dr Arija je nakon nekoliko dana
poslao pismo u kome je naglaseno da Pokret nesvrstanih smatra da je
odlaganje razmatranja nacrta rezolucije veoma ozbiljno, posebno zbog toga
sto bosanski Srbi nisu bili voljni da preduzmu napore ka uspostavljanju
mira. Uprkos tome sto su dr. Arija i nesvrstane zemlje nastavili sa svojim
naporima, rezolucija nije nikada usvojena.
Tuzilac Dzefri Najs je pitao dr Ariju da li je informacija o odsustvu akcije
UN-a u vezi sa prijavljenim etnickim ciscenjem i potencijalnim genocidom
bila dostupna okrivljenom. Svedok je odgovorio da jeste. On je objasnio da
je okrivljeni znao jer je jugoslovesnki ambasador slao izvestaje Venecueli i
äti njegovi izvestaji su sadrzali vise informacija od mojihô. Ovo je dokaz
da je Milosevic imao saznanja da bosanski Srbi koje je on podrzavao cine
zlocine koji mogu ukljuciti genocid ili voditi ka genocidu. Nastavljak
pruzanja masovne vojne pomoci, kao sto dokazi pokazuju, zajedno sa ovim
saznanjem bi mogao da ustanovi njegovo saucesnistvo u genocidu.
Nakon pritiska, UN su poslale misiju u Srebrenicu, koju je predvodio dr
Arija. Medjutim, nije celokupno osoblje UNPROFOR-a gajilo dobro raspolozenje
prema misiji. Dr Arija je rekao da brigadir Ver Hejs, komadir UNPROFOR-a,
änije saradjivao u bilo kom obliku kojim bi nam pomogao da obavimo misijuô.
Naprotiv, on je cinio sve sto je mogao da je blokira. Tokom dodatnog
ispitivanja, svedok je odao priznanje vecini UNPROFOR-ovih zena i muskaraca,
koji su bili u nemogucoj situaciji sa nedovoljnim sredstvima, i od kojih se
ocekivalo da budu neutralni u odnosima izmedju agresora i njihovih zrtava.
To je neutralnost koju je Kofi Anan kasnije kritikovao, nazivajuci je
politikom źmoralne jednakostiô, odnosno jednakim tretiranjem zrtve i
agresora u nameri da se zadrzi neutralnost.
Kada je konacno stigao u Srebrenicu, svedoka je sokiralo i uzasnulo ono sto
je video na terenu. On je izjavio da su pripadnici srpskih paravojnih
jedinica krstarili po enklavi zajedno sa osobljem UN-a. Bilo je jasno da su
srpske snage, a ne UN, imale kontrolu, rekao je svedok. Vojska bosanskih
Srba (VRS) okruzila je enklavu teskim naoruzanjem, dok su njeni pripadnici
setali naokolo kako su hteli. (Tokom dodatnog ispitivanja, Dzefri Najs je
pitao svedoka da li se i jedan jedini vojnik VRS-a njemu pozalio da je bio
pogodjen od strane vojske bosanske Vlade (ABiH) iz enklave. Svedok je
odgovorio da nije.)
Snage bosanskih Srba su sprecavale prolaz konvoja humanitarne pomoci (u
enklavu), ukjljucujuci i one koji su nosili ocajnicki potrebnu medicinsku
pomoc. Da bi pogorsali situaciju, Srbi su iskljucili vodu, elektricnu
energiju i gas. Desetine hiljada ljudi -- mestana i mnogo onih koji su
trazili utociste -- ziveli su u nehumanim uslovima. U to vreme, dr Arija je
dao izjavu medijima u kojoj je rekao da Srbi drze koncentracioni logor u
kome red odrzava UNPROFOR. Odsecajuci svu humanitarnu pomoc, oni su bili u
otvorenom sukobu sa medjunarodnom zajednicom, rekao je svedok. To je bio
trenutak kada je dr. Arija smislio frazu 'usporeni genocid'. Tada on nije
znao da ce genocidu trebati dve godine do zavrsetka. Paznja medija i
rezolucija UN-a mozda su usporili proces genocida, ali ga nisu zaustavili.
Bosanski Srbi su, bas kao i Milosevic, obecavali da ce postovati rezolucije
UN-a i sporazume, ali to nikada nisu cinili. Dr Arija je izjavio da se
susreo sa Radovanom Karadzicem na beogradskom aerodromu, na koji je dosao
neposredno nakon razgovara sa Milosevicem. Karadzic je obecao da ce odmah
omoguciti dotok vode u enklavu. To nikada nije ucinio. Neuspeh UN-a da
srpske lidere drze odgovornim proizveo je kulturu nekaznjavanja koja je
neumitno dovela do masakra u Srebrenici.
Jednoglasno usvojeni izvestaj misije UN-a o uzasu u Srebrenici doveo je na
kraju do toga da UN usvoji rezoluciju kojom je detaljno opisana situacija na
terenu, ukljucujuci cinjenicu da je Srebrenica bila pod opsadom, okruzena
tenkovima i teskom artiljerijom, da su ljudi ziveli u nehumanim uslovima, da
su bosanski Srbi blokirali humanitarnu pomoc i medicinsko snabdevanje za
enklavu, da je potencijal za masakr 25.000 ljudi postojao, i da se usporeni
genocid odvijao. Rezolucija je podeljena u Generalnoj skupstini i prilicno
siroko medijima. Drugim recima, Milosevic je takodje imao informaciju o
tome.
Medjutim, Bosna i Srebrenica su dovoljno brzo ispali iz zize interesovanja
UN-a. Pokret nesvrstanih je nastavio da vrsi pritisak za resavanje situacije
u Bosni. Pokret je usvojio dokument kojim se tvrdilo da je Bosna sa 100.000
mrtvih postala simbol genocida. Njime je zlokobno upozoreno 'da niko ne moze
tvrditi da nije znao'. Nakon toga Pokret nesvrstanih je sacinio predlog
rezolucije kojom bi se podigao embargo na oruzje tako da bi Bosna mogla da
se brani, posto je bilo ocigledno da joj je medjunarodna zajednica to pravo
negirala. Svaka drzava, naglasili su nesvrstani, ima pravo na samoodbranu
prema Povelji UN-a. Samo su SAD od stalnih clanica Saveta bezbednosti
podrzali predlog rezolucije.
Dr Arija je smatrao situaciju toliko ozbiljnom da je, kada se obratio Savetu
bezbednosti u vezi sa nacrtom rezolucije, uporedio poziciju Bosne sa
pozicijom u kojoj se 1938.godine nasla Cehoslovacka. Predsednik Alija
Izetbegovic je nazivan nepopustivim, bas kao i predsednik Edvard Benes.
Bosna je takodje bila primorana da ustupi 90% svoje teritorije, kao sto je
bila i Cehoslovacka.
Uprkos tvrdnji da je i dalje bolestan nakon vise od nedelju dana pauze,
Milosevic je pristupio jednom od svojih boljih ispitivanja. On je prvo
suocio svedoka sa tim da je izjavio da su informacije bile skrivane od njega
i ostalih privremenih clanova Saveta bezbednosti, a da je sa druge strane
rekao da je on znao sta se dogadjalo u Bosni. Dr Arija je odgovorio da je
bilo mnogo nezvanicnih izvora informacija, ukljucujuci i stalne clanove
Saveta bezbednosti sa kojima se neformalno razgovaralo. Svedok je rekao da
se nalazio u privilegovanom polozaju. Problem je bio u tome sto je
nedostatak informacija iz zvanicnih izvora bio neophodan da bi se obezbedila
osnova za akciju.
Milosevic je izazvao svedoka zbog kritika da je Butros Gali prikrivao
cinjenice i davao pogresne informacije. U svom odgovoru dr Arija je
uzvratio: 'Vi ste jedini optuzeni ovde. Ja ne optuzujem druge.' Svedok je
naglasio da je bio veoma kritican prema tadasnjem generalnom sekretaru zbog
njegove neutralne pozicije, i sto je odbijao da prisustvuje na zatvorenim
debatama o Bosni. Milosevic je bio uporan, sugerisuci da je dr Arija optuzio
Butrosa Galija za krivicno delo kada je napisao da je filter za informacije
generalnog sekretara sprecavao da informacije stignu do Saveta bezbednosti,
i time uticao na ljudske zivote. Iako je negirao ovu optuzbu, svedok je
izjavio da je generalni sekretar znao za pad Srebrenice mesec dana pre
Saveta bezbednosti i dodao: 'Sumnjam da bi Savet bezbednosti ucinio vise i
da je znao'.
Optuzeni se vratio na izjavu svedoka da su medjunarnosni posrednici Sajrus
Vens i lord Dejvid Oven, zajedno sa Milosevicem, predlagali neku vrstu
ôaparthejdaö u onom sto je postalo poznato kao Vens-Ovenov mirovni plan. To
nije bio aparthejd, izjavio je Milosevic, zbog toga sto predlozena
kantonizacija Bosne nije isla u potpunosti po etnickim linijama. Dr Arija je
odgovorio da je to upravo razlog zbog koga su bosanski Srbi, pomognuti od
Milosevica, zeleli Srebrenicu. Sa srpskom Srebrenicom to bi bila potpuna
etnicka podela. Milosevic je suocio svedoka sa drugim delom njegove izjave u
kome svedok tvrdi da je Srebrenica bila neophodna za Srbe i za UN da bi
obezbedili mirovnu nagodbu. 'Po Vasem misljenju, Oven, Vens i Savet
bezbednosti su, zajedno sa mnom, stvorili osnovu za Veliku Srbiju. To je
malo neozbiljno', rekao je Milosevic. Dr Arija se nije slozio: 'Rezultat
reflektuje ono sto je nameravano: etnicku podelu.'
Milosevic je upitao da li svedok zna da su mape kojima je Bosna podeljena
bile rezultat zavrsnih pregovora u Dejtonu, i da su se bazirale na predlogu
Kontakt grupe. Ono sto je dr Arija medjutim bilo je to da je 'trenutak
Dejtona' bila situacija kreirana zverstvima pocinjenim od strane Srba.
Bosnjaci nisu imali izbora i niko nije zeleo da ucini nista povodom toga.
'Ljudi su bili pobijeni, zemlja unistena, podvrgnuta genocidu i zlocinima
protiv covecnosti. Beograd je to ucinio mogucim. Nije bilo drugih mogucnosti
osim da Bosna i Hercegovina potpise. Na kraju, Bosna i Hercegovina je
podeljena na etncikim kriterijumina. Ostajem pri tome.'
Kada je Milosevic insistirao da je bilo opste poznato da su svi njegovi
napori bili usmereni ka ostvarenju mira -- 'i da to niko ne moze da ospori',
dr Arija je rekao pred sudom da 'smo mi bili nacisto sa tim da je srpska
strana usvojila dvostruki pristup. S jedne strane, Milosevic je izvodio
beskrajne pregovore, a s druge su njegovi ljudi izvrsavali prljave poslove...'
To je dovelo do toga da UN cekaju godinama pre nego sto ce zaustaviti
sukob -- sa preko 200.000 mrtvih. Nakon sto je Milosevic cirtirao jedan
intervju koji je dao 1992.godine u kome je stajalo da Srbija i on licno
osudjuju etnicko ciscenje, Dr. Arija je odgovorio: 'Zeleo bih da je gospodin
Milosevic mogao da prezivi deo onoga o cemu je govorio'.
Prijatelj suda, Stiven Kej je izveo svoje uobicajeno dobro usnmereno
ispitivanje svedoka. On je sugerisao da su problemi u zasticenoj zoni
Srebrenica prouzrokovani time sto se broj stanovnika usedmostrucio kada su
ljudi iz okolnih sela nasli tu utociste nakon sto su sela unistena.
Infrastruktura gradica je prosto bila nesposobna da to podnese. Dr Arija je
rekao pred sudom da lokalna gradska infrastruktura (razorena od opsade,
blokade dotoka humanitarne pomoci i zatvaranja vode, gasa i elektricne
energije od strane bosanskih Srba) nije bila dovoljna da obezbedi ni 500
ljudi. Normalna populacija je bila oko 10.000 ljudi.
Srpske snage, sugerisao je gospodin Kej, su odgovarale na napade bosnjackih
snaga iz unutrasnjosti enclave. Arija je odgovorio da su, kada je on bio
tamo sa misijom UN-a, Bosnjaci bili veoma slabo naoruzani, dok su Srbi ľ sa
teskim naoruzanjem koje je okruzivalo zasticenu zonu -- imali apsolutnu
kontrolu.
Tokom dodatnog ispitivanja svedok je izjavio da je situacija na terenu u
Srebrenici kada ju je on posetio 1993.godine bila gora od onoga sto su
mediji izvestavali. To je bilo 'nezamislivo', toliko lose da je on svom
ruskom kolegi rekao da je to podsecanje na Lenjingrad, samo sto je obim bio
manji. Kada je to video Arija je odlucio da nece stajati po strani.
Dr. Arija je pojasnio da je njegova misija u Bosni predlozila sustinsku
promenu u politici prema zasticenim zonama. Prvo i najvaznije bilo je da se
njihov cilj izgradi kao zastita civila. To nije ucinjeno niti su tzv.
Zastitne snage povecane od strane UN-a. Dve godine kasnije, kada je
Srebrenica napadnuta od strane snaga bosanskih Srba, mandat UN-a bio je da
zastiti svoje ljudstvo, a ne civile koji su trazili 'sigurno utociste'. Niti
su to mogle da ucine sa nedovoljno sredstava koliko je UNPROFOR imao.
Svedocenje Dr. Arije je bitno zbog toga sto pokazuje da je Milosevic bio
svestan nadolazece tragedije u Srebrenici jos od 1993.godine, da je on imao
poverljiva upozorenja da situacija moze dovesti do genocida, kao i
informacije da je situacija u tom trenutku bila nehumana. To je bila
situacija koju su proizveli bosanski Srbi na koje je on navodno imao uticaj
ili nad kojima je imao kontrolu.
Iako dokazi o ulozi UN-a u Srebrenici ne moraju biti direktno relevantni za
ovo sudjenje, svedocenje dr Arije o tome je znacajna optuzba za medjunarodnu
zajednicu koja je operisala kroz svoju organizaciju - UN. Dr Arija je
govorio o namerno pogresnim direktivama kao i o nezainteresovanosti najvisih
zvanicnika UN-a (i nekih zemalja clanica) u odnosu na nadolazecu tragediju u
Bosni, koju je on nazvao 'usporenim genocidom'. Uprkos gordim izjavama tipa
ônikada viseö i usvajanju konvencije koja obavezuje drzave da zaustave
genocid, suocena sa masovnim zlocinima protiv bosanskih Muslimana,
institucija stvorena da spreci ponavljanje masovnih ubistava je namerno
gledala na drugu stranu. Kao jedan od onih koji nisu gledali na drugu
stranu, dr Arija zasluzuje pocasti. I sto je jos vaznije, njegove optuzbe bi
trebalo da se cuju svuda -- ne da bi se unistila institucija stvorena iz
ocajnickih nada da se izbegnu uzasi rata i genocida, nego da se ona unapredi
da bi jednog dana mogla da ispuni vizije onih koji su je osnovali.