Milosevic pokusao da diskredituje svedokinje koja je prezivela masakr u Visegradu

Neshvatljivo brutalnim unakrsnim ispitivanjem, Milosevic je pokusao da ospori kredibilitet svedoka B-1054, zene koja je preziveli ocevidac spaljivanja oko 75 ljudi u kuci u Visegradu. Na pocetku nije bio jasan njegov razlog za neprestane napade na njen kredibilitet, kojima je ukazivao na protivrecnosti u detaljima izmedju njenih prethodnih izjava i svedocenja. Ali, kada je prijatelj suda Branislav Tapuskovic nastavio u istom stilu, Sudija Mej ga je prekinuo i upitao: 'Od kakve su nam pomoci te protivrecnosti? Njeno svedocenje nije u celini osporeno od strane optuzenog. Ljudi su bili u kuci. Vatra je zapaljena i oni su spaljeni. Precizni detalji nisu toliko vazni'. Milosevic je uporno prigovorao, izjavljujuci da on u stvari osporava da se taj dogadjaj odigrao. 'Niko u Srbiji nikada nije cuo za to', rekao je, insistirajuci da bi tuzilastvo to trebalo da dokaze.

Tuzilac je upravo to i ucinio u drugom slucaju pred tribunalom, u slucaju protiv Mitra Vasiljevica. Iako je pretresno vece naslo da su dokazi koji bi povezali Vasiljevica sa masakrom nedovoljni, ono je utvrdilo da se masakr zaista dogodio – umnogome onako kako je svedok B-1054 svedocila. Zapisnik sa njenim svedocenjem u slucaju Vasiljevic je prihvacen kao dokaz na sudjenju Milosevicu u skladu sa pravilom 92 bis D. Ona se pojavila na sudjenju Milosevicu zbog unakrsnog ispitivanja jer je tvrdila da je Uzicki korpus JNA bio u oblasti Visegrada kada su se dogadjaji odigrali. Pretresno vece je odlucilo da, kada se god u zapisnik ili pisanoj izjavi pominje JNA, izvor mora biti podvrgnut unakrsnom ispitivanju. Tuzilac Dermot Grum procitao je kratak pregled svedocenja B-1054 i postavio je nekoliko pitanja kao uvod.

Na muslimansko selo Koritnik, pored Visegrada, 10.juna 1992. godine je otvorena vatra, a mestanima je receno da ga napuste. To je bio deo etnickog ciscenja. Sledeceg dana stanovnici sela su, noseci malo stvari sa sobom, krenuli prema Visegradu, gde su skloniste nasli u napustenoj kuci u Pionirskoj ulici u koju ih je uputio jedan policajac. Mokri od kise, oni su promenili odecu i podelili caj i kafu. Tada su neki od njihovih srpskih komsija, Milan Lukic, Sredoje Lukic, Milan Susnjar i (prema svedoku) Mitar Vasiljevic dosli i naredili im da stave sav svoj novac i nakit na carsav na stolu. Pored toga, oni su odveli zene u drugu sobu gde su ih naterali da se skinu gole i da igraju. Dve zene su odvedene i vracene kasnije. Jedna je imala znake ujeda po telu. Vece je u slucaju Vasiljevic utvrdilo da su one silovane.

Mestani sela (zene, deca i stariji muskarci) prebaceni su u drugu kucu. Vrata su bila zakljucana. Cilim je bio natopljen gorivom. Zapaljiva naprava je ubacena i soba je buknula u plamen. Svedok je bila blizu prozora i uspela je da kroz njega gurne svog 13-godisnjeg sina i da ga sledi. Bila je ranjena u levu ruku i u levu nogu. Skrivajuci se u obliznjem kanalizacionom sahtu, nekoliko sati je slusala krike i pozive za pomoc. 'Nepodnosljivo mi je kada mislim o tome', rekla je pred sudom. 'Osecam se jadno, strasno, bolno'. Nakon tri dana i noci u sahtu, uspela je da ode na sigurno. Sest clanova njene blize familije umrlo je u vatri. Pet godina nakon dogadjaja nije videla sina, niti je znala da li je preziveo.

Da bi pokazao protivrecnosti u njenoj prici, Milosevic je upotrebio tri ranije izjave koje je ona dala (1995., 1998. i 2000.), kao i zapisnik sa njenim svedocenjem na sudjenju Vasiljevicu. U jednoj izjavi ona je propustila da pomene da je uzela nakit kada je napustala kucu, dok je u drugoj rekla da je predala novac i nakit u Visegradu. Prema otpusnoj listi iz bolnice ona je tamo provela deset dana, dok je prema njenim recima bila 22 dana. Svedok je svedocila da je bila ranjena u ruku i nogu, dok je u otpusnoj listi navedeno da je pogodjena u rame i da ima nekoliko fraktura na ruci (svedok je ponudila Milosevicu da mu pokaze svoje rane u sudnici). Ona nije mogla da identifikuje odakle je stigao metak ili srapnel koji ju je pogodio. Milosevic je insistirao na tome da je iz njenih prethodnih izjava nejasno sta je prouzrokovalo vatru – tepih koji je bio natopljen gorivom, zapaljiva naprava ili neko ko je pucao u sobu. Ona je precizirala da je zapaljiva naprava ubacena u sobu sa upaljenim fitiljom koji je zapalio tepih, a da je Lukic pucao na ulaz da bi sprecio bilo koga da izadje. Nijedna od ovih protivrecnosti, ukoliko uopste postoje, ne dotice se sustine njene price.

Kao sto je sud objasnio u presudi Vasiljevicu, manje protivrecnosti ne diskredituju svedokov iskaz 'ukoliko je taj svedok ispricao dovoljno detaljno sustinu dogadjaja'. Sud smatra da protek vremena utice na secanje --- pomracujuci davno upamcene detalje ili izvodeci na svetlo one zaboravljene. Izjave svedoka takodje odrazavaju pitanja koja su im postavljena ili nisu postavljena, kao i nacin na koji su ta pitanja postavljena.

Traume prouzrokovane dogadjajima takodje imaju ulogu. Kada je gospodin Tapuskovic zahtevao da sazna zasto njena izjava iz 1998. ne ukljucuje incident obuhvacen njenom izjavom iz 1995., gde je ona izjavila da je bradati 'cetnik' ubijao zene i decu dok su ih ostali bacali u vodu, ona je odgovorila: 'Sve se to dogodilo. Ja nemam vise snage da pricam o tome. Reka je bila crvena od krvi'. Tapuskovic je prokomentarisao: 'Jednostavno je nemoguce da se ste propustili da to pomenete', na sta je ona odgovorila: 'Ja sam izostavila mnogo stvari. Jednostavno ne mogu da podnesem da vise pricam o njima. Ophrvana sam bolom i jadom'. Iako dozvoljeni tokom obracanja sudu, komentari zastupnika na iskaze svedoka su neodgovarajuci tokom ispitivanja.

U zavrsnoj analizi, ono sto je vazno jeste konzistentnost sa kojom svedok prikaze srz dogadjaja. Ni optuzeni ni prijatelj suda nisu diskreditovali sustinske elemente svedocenja B-1054. U stvari, izgleda neverovatnim da bi neko isfabrikovao takvu pricu i pricao je iznova pod izuzetno stresnim okolnostima.

Na kraju njenog svedocenja, sudija Robinson uputio je okrivljenog i gospodina Tapuskovica da, kada ispituju svedoka o navodnim protivrecnostima u njenim izjavama i kada sugerisu da je ona isfabrikovala dogadjaj, onda to moraju svedoku postaviti direktno i mora joj se omoguciti da na to odgovori. Mogao je i da doda da grubo i ponavljano ispitivanje o perifernim stvarima moze biti shvaceno kao maltretiranje svedoka, sto sud ne bi smeo da dozvoli.

Iako je agresivno unakrsno ispitivanje dozvoljeno u anglosaksonskom sistemu, ono nije bez ogranicenja. Na primer, standardi Americkog udruzenja pravnika, koji predstavljaju model za standarde drzava u celoj SAD, predvidjaju: 'Ispitivanje svedoka trebalo bi biti preduzeto fer, objektivno i uz postovanje ugleda i legitimne privatnosti svedoka, i bez nepotrebnog zastrasivanja i ponizavanja svedoka'. Neki bi otisli i dalje, zabranjujuci zastrasivanje i ponizavanje u potpunosti.

Oni koji podrzavaju agresivno unakrsno ispitivanje smatraju da ono otkriva svedoke koji lazu. Iako to ponekad moze biti slucaj, lako se moze vratiti kao bumerang ukoliko prouzrokuje da porota ili sudija pocnu da saosecaju sa svedokom i postanu neprijateljski raspolozeni prema zastupniku. Postoje oni koji tvrde da ovakav nacin unakrsnog ispitivanja nije neophodan da bi se otkrilo laganje – i da predstavlja samo element u javnoj osudi pravne profesije. Takodje, ne sluzi ni ispunjenju pravde, posto strah od takvog tretmana moze spreciti zrtve-svedoke da istupe i svedoce pred sudom u kome mogu biti maltretirani.

U slucaju svedoka B-1054, agresivno i promaseno unakrsno ispitivanje nije uspelo da je diskredituje niti da naskodi njenom svedocenju. Nije pomoglo sudu, niti je pomoglo gospodinu Milosevicu. Postiglo je jedino to da je ovu hrabru zenu, koja ocigledno veruje u vladavinu prava i mogucnost ispunjenja pravde, nepotrebno izlozilo dodatnoj patnji. Za nadati se je samo da njeno iskustvo nece odvratiti ostale svedoke od svedocenja.