Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milosevic pokazuje svoju moc u unaksrnom ispitivanju Zorana Lilica

Dan 204-205
By IWPR ICTY
Gotovo da smo mogli cuti kako sviraju violine i videti kako se prigusuju svetla dok su se optuzenik i svedok medjusobno potsecali na slavu Miloseviceve Srbije. 'Da li je tacno,' pitao je Milosevic Zorana Lilica, 'da smo Srbija, Jugoslavija i ja licno ulagali sve napore da se postigne mir u najkracem roku?' 'Da,' odgovorio je na to njegov nekada odan prijatelj. 'Rezultat je bila cela serija mirovnih planova.' [citati su dvostruki prevodi, sa srpsko-hrvatskog na engleski, i onda opet na s-h.]

Kroz sve godine pregovora i ratova, srpski predsednik Slobodan Milosevic je bio glavni pregovarac u ime svih Srba, bez obzira gde oni ziveli. Po zakonu i po protokolu, tu ulogu je trebao da igra predsednik Jugoslavije, a to je od 1992 do 1997 bio Zoran Lilic. Na pitanje tuzioca Dzefrija Najsa (Geoffrey Nice) da li su strani pregovaraci ikada trazili od njega da pregovara u ime drzave kojoj je bio na celu, Lilic je odgovorio da je njegov prethodnik, Dobrica Cosic, 'imao tu privilegiju. Posle toga je sve bilo u rukama gospodina Milosevica, i medjunarodna zajednica je to prihvatila.'

Lilic je nekoliko puta ispravio Najsa da Milosevic nije imao kontrolu nad bosanskim ni hrvatskim Srbima, vec da je imao samo 'velik uticaj.' U unakrsnom ispitivanju, Milosevic je neskromno pitao svedoka da li se seca 'ko je najvise doprineo da je Republika Srpska prihvatila i potpisala Vens-Ovenov plan?' 'Vi ste dali najveci doprinos,' poslusno je odgovorio Lilic. Zatim su se zajedno prisecali Milosevicevog ucesca na sednici skupstine RS, koja je na kraju ipak odbacila Vensov predlog. Optuzeni je potsetio svedoka da se tada dva puta obratio skupstinskim delegatima. Da, slozio se Lilic, 'skoro ste ih dobili da se sloze.' 'U drugom obracanju,' nastavio je Milosevic, 'pokusao sam da pobijem njihove razloge. Odgovorili su aplauzom.' 'Upravo to sam i ja hteo da kazem,' hitro je dodao Lilic. Bivsi kolege su se jos slozili i da je Milosevic bio toliko uverljiv, da mu delegati SDS-a nisu dozvolili da prisustvuje sastanku na kome su raspravljali o predlogu, bojeci se da ce on da ih nagovori da prihvate ono sto su unapred odlucili da odbace.

I ostatak unakrsnog isitivanja odvijao se u istom tonu, koji je sigurno bio i slika njihovog ranijeg profesionalnog odnosa. Lilic je bio odan aparatcik od svojih ranih dana u SPS-u, i kroz svoje predsednikovanje FRJ. Prevazisao je svoje nezadovoljstvo 1997-e, kada ga SPS nije kandidovao za predsednika drzave, i cak se vratio da ponudi svoje usluge Milosevicu 1998-e, u vreme kosovske krize. Kada se nije slozio sa Milosevicevom politikom oko Kosova, opet je odbacen. Mozda se zato Lilic sada pojavio u sudnici, kao svedok tuzilastva protiv svog nekadasnjeg sefa.

Nostalgicno dodvoravanje je nastavljeno kada je Milosevic procitao zabeleske sa sastanka vodja RS i Srbije, medju kojima je bio Lilic, odrzanom avgusta 1995-e, pre konferencije u Dejtonu. Milosevic je napreskokce citao odlomke zapisnika kojima je pokusavao da pokaze kako je nagovarao bosanske Srbe da prihvate Dejtonski sporazum. Povremeno je trazio od Lilica da se slozi, sto je on spremno radio. Svedok se tako slozio i da je bila teska svaka saradnja sa rukovodstvom bosanskih Srba, i da je Srbija imala 'vrlo lose odnose' sa njima. Prisecajuci se trenutka kada su vodje RS obrazlagali svoje uverenje da trebaju da se prikljuce Srbiji, Milosevic se obratio Sudu kao da svedoci: 'Rekao sam im u lice 'Ne, jer smo do sada sa vama imali samo losa iskustva.'' Lilic se, dakako, slozio.

Milosevic je jos istakao da je tom prilikom predlozio da njegov glas bude odlucujuci u sestoclanoj delegaciji, 'jer sam ja bio najvestiji i najiskusniji pregovarac.' Nakon dugog monologa, okrenuo se opet Lilicu: 'Pitam Vas da li bi Dejton bio moguc da ovaj korak nije ucinjen?' (pitanje se donosilo na sastanak u Dejtonu, na njegovo insistiranje kod bosanskih Srba da prisustvuju sastanku i da se vodja delegacije pismeno obaveze da ce doci [u Dejton].) Lilic je odgovorio: 'Samo jedno je sigurno, i to sam mnogo puta ponovio: ne bi bilo sporazuma u Dejtonu da Vi niste izvrsili toliki pritisak.' Kada je Milosevic istakao da je Lilic predlozen za vodju delegacije, ovaj je poslusno odgovorio: 'Moje ime je bilo prvo samo de jure, i to cete se sloziti.' 'Slazem se,' rekao je optuzeni. 'Kljucni su bili moji napori.'

Milosevic je dao svedoku priliku da ponovni svoju tvrdnju da Milosevic nije imao nikakvu ulogu u masakru u Srebrenici. Lilic je dodao: 'Ja sam jos utvrdio da niko iz rukovodstva Srbije i SRJ nije mogao da izda takvo naredjenje i mi nismo o njemu nista znali. Ja sam svoj stav Vama izneo posle nekoliko dana. Vi ste bili vise nego ljuti, potreseni.' Lilic tvrdi da je Milosevic tada rekao: 'Ti ludaci sa Pala, ne mogu da verujem da su ovako nesto uradili!' Svedok je dodao: 'Niko na nasoj strani o ovome nije bio obavesten, osim mozda u privatnom razgovoru... izvan nasih svakonevnih sastanaka.' Indirektno potvrdjujuci da je u Srebrenici zaista doslo do masakra, zakljucio je: 'Slucaj Srebrenice je zaista tragican. To su uradili pojedinci. Nije bilo organizovanog ucesca ni SRJ ni [njenog] rukovodstva.' Milosevic je dodao da su i rukovodioci RS tvrdili da o tome nisu nista znali.

U zurbi da pokazu da Milosevic, srpsko i jugoslavensko rukovodstvo nisu ucestvovali u planiranju masakra u Srebrenici, ni svedok ni optuzeni nisu shvatili da su nehotice utvrdili da je optuzeni znao za pokolj neposredno nakon sto se on desio. Ako su snage MUP-a Srbije ucestvovale u masakru (a postoje dokazi da su ucestvovali u borbama,) onda je Milosevic bio obavezan da naredi istragu i da pokrene disciplinske mere (tuzioci tek kasnije na sudjenju treba da iznesu dokaze koji se odnose na Srebrenicu.)

Niko nije bio iznenadjen sto je gospodin Lilic, koji je bio odan Milosevicu i SPS-u, svedocio da je cilj stranke bio da se svi Srbi zadrze u jednoj drzavi, i da je ta drzava bila SFRJ. On se slozio da je platforma SPS ukljucivala pruzanje podrske i pomoci RS i RSK. Na direktnom ispitivanju je Lilic potvrdio i da je vlada SRJ isplacivala plate i beneficije pripadnicima armija RS i RSK, u ukupnom godisnjem iznosu od oko osam miliona Eura. Svedok je objasnio da je to trajalo do 28. marta 2001., kada je konacno prestala humanitarna pomoc za vojnike i oficire JNA koji su ostali u Bosni i u Hrvatskoj nakon povlacenja JNA.

Govoreci o raspadu i transormaciji JNA 1992-e godine, Lilic je ponovio isti stav koji je izneo i Milosevic: da je SFRJ prestala da postoji kada se JNA povukla iz Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine po Vensovom Planu 1992-e, i da je tada JNA postala vojska nove Federativne Republike Jugoslavije (koja se sastojala od Srbije i Crne Gore.) Pripadnici JNA koji nisu bili Srbi ili Crogorci nisu mogli da pripadaju novoj Vojsci Jugoslavije, rekao je svedok. Vratili su se u svoje drzave (Bosnu i Hrvatsku) i tamo su nastavili da primaju beneficije. Premda ovo objasnjenje zvuci logicno, novac su dobijali samo bosanski i hrvatski Srbi. Nije se radilo o opstoj distibuciji beneficija svim bivsim oficirima JNA.

U nekim se slucajevima svedok nije do kraja slagao sa svojim ispitivacem. Kada ga je Milosevic pitao da li je Generalstab VJ imao kontrolu nad komandama armija RS i RSK, Lilic je odgovorio da to 'prosto nije mogucno,' a onda se ogradio, 'pod pretpostavkom da su bile postovana sva pravila i pravne odluke.' Takodje je insistirao na tvrdnji da je srpski MUP imao komandu nad VJ, i da su im bila na raspolaganju veca sredstva nego armiji, ali se nije slagao sa tuziocem Najsom da je MUP bio militarizovan. Liliceva odanost Armiji ga je, medjutim, dovodila u sukob sa Milosevicem i SPS-om, i to se cak videlo danas u sudnici. Upravo je ova njegova podeljena lojalnost dovela do njegovog politickog pada. [Vidi CIJ izvestaj o Lilicevom svedocenju o Kosovu.]

Gospodin Lilic je bio u sve vecoj dilemi, sto je vise Milosevic prebacivao sredstva i moc od JNA na MUP Srbije. 1993 godine je Sluzba bezbednosti dobila ekskluzivno pravo da tajno prisluskuje telefone (ranije su informacije delili sa Kontra-obavestajnom sluzbom JNA.) Te godine su smenjeni i generali. Na tuziocevo pitanje da li se Milosevic sa time slozio, svedok je odgovorio da jeste. 'Da se nije slozio, ne bi bili postavljeni. On je smatrao da u slucaju bilo kakvog nesporazuma sa VJ uvek mogu da budu smenjeni generali.' 1998-e godine je upravo to uradio – smenio je one generale, ukljucujuci sefa Generalstaba Momcila Perisica, koji se nisu slagali sa njegovom politikom prema Kosovu.

Svedok je potvrdio ranije svedocenje Dr. Budimira Babovica koji je rekao da je Milosevic delio cinove unutar Sektora javne bezbednosti u MUP-u, i da je sefu te sluzbe dodelio cin ekvivalentan najvisem vojnom cinu. Iako je Lilic rekao da smatra da Milosvic nije imao sakriveni motiv da to radi, priznao je ta njegova odluka naisla na negodovanje u VJ.

Lilic je takodje potvrdio Babovicevu tvrdnju da su sefovi MUP-ove Sluzbe bezbednosti (Radovan Stojicic Badza) i Sluzbe drzavne bezbednosti (Jovica Stanisic) izvestavali direktno Milosevicu, a ne Ministru unutrasnjih poslova. Kasnije je u unakrsnom ispitivanju pokusao da pomogne Milosevicu slozivsi se sa njim da su sva trojica prisustvovala tim sastancima.

Lilic se nije potpuno slozio ni sa Milosevicevom interpretacijom uloge JUL-a, partije koju je vodila njegova zena, Mirjana Markovic. U direktnom ispitivanju, svedok je potvrdio da su JUL i Markoviceva uticali na vlast preko Milosevica i SPS-a. O odnosu dve stranke, Lilic je rekao : 'Stvarno bih voleo kada bi mogao da napravim razliku izmedju njihovih uticaja. JUL je skoro preuzeo sve vaznije funkcije u Srbiji i, kasnije, u SRJ.' Rekao je da je JUL kontrolisao medije i protok novca u Srbiji, i da su vodeci clanovi JUL-a drzali sve vazne funkcije u SRJ.

Milosevic je pazljivo otvorio temu JUL-a sa svedokom, nakon sto je procitao partijski program (na to je potrosio gotovo jednako vremena koliko i na citanje u sudu svojih govora iz tog vremena.) Kada su sudije zatrazili kopiju, optuzeni je spremno ponudio povezane kopije, na srpsko-hrvatskom i na engleskom. Svedoku koji je tvrdio da je JUL imao neuporedivo veci uticaj nego sto je to bilo opravdano brojem glasaca, rekao je: 'Imam utisak da ne govorite namerno nesto sto nije tacno. To je verovatno posledica propagande i nije zlonamerno.' Lilic je pozurio da ga uveri: 'Znate i sami da nisam nikada bio zlonameran.' Citanje programa JUL-a, u kome je partija bila opisana kao napredna struja u novoj, mirnoj i prosperitetnoj Jugoslaviji, je izazvalo buran smeh na tribini na kojoj sede brojni srpski novinari.

Lilic je odgovorio da nije imao na umu program JUL-a, nego uticaj koji je rukovodstvo te stranke imalo na drzavu, i na zloupotrebe te moci. Milosevic je pokusao da izuzme svoju suprugu iz tog dela razgovora: 'Ona je samo pisala. Njena uloga u JUL-u nije bila ni finansijska ni materijalna, samo mentalna.' Lilic se nerado slozio da je ona mozda napisala program, ali nije hteo da pristane na tezu da JUL nije imao politicku moc. Cak i ako je stranka imala samo nekoliko pozicija u vladi, u pitanju su bila kljucna mesta (spoljna trgovina, na primer) i clanovi su bili na celu mnogih mocnih drzavnih firmi. Na kraju je Milosevic odustao : 'Necemo vise time da se bavimo.'

Gospodin Lilic je bio tezak svedok, kao sto su vecina insajdera. Devedesetih godina je podrzavao Milosevica i njegov program. Nagradjen je za to visokim pozicijama, ali nije imao veliku politicku moc. Kada se nije slozio sa Milosevicem oko Kosova i upotrebe VJ, izgubio je poziciju i pristup Milosevicu. Iako ljut i povredjen takvim tretmanaom, ostao je veran Milosevicevom programu. Ovi unutrasnji konflikti su bili vidljivi u njegovom svedocenju pred Tribunalom. Bilo je jasno da Milosevic i dalje ima gotovo hipnosticku moc nad njim, ali da to nije bilo dovoljno da ga potpuno stavi pod svoju kontrolu. Kada bi Milosevic i dalje imao i materijalnu moc, upotrebio bi je da izoluje i ucutka Lilica, kao sto je radio ranije. Ali, moc je izgubio 5. oktobra 2000., i on vise ne moze da ucutka one koji se ne slazu sa nejgovom verzijom istine. Njegova hipnoticka moc nad svedocima je samo pokazatelj ogromne stvarne moci koju je imao za vreme svoje vladavine.