Milosevic - neprikosnoven vodja - izgubio Kosovo

-- Neprikosnoven Vodja --

Milosevic je bio vrhovni i neprikosnoven vodja Savezne Republike Jugoslavije
(ukljucujuci u svim problemima vezanim za Kosovo,) izjavio je Volfgang Petic, bivsi
ambasador Austrije u SRJ i jedan od trojice pregovaraca Evropske Zajednice na propalim
pregovorima u Rambujeu koji su odrzani pre pocetka kosovskog rata. Petric se u
istinitiost ove tvrdnje uverio u brojinim sastancima sa Milosevicevim sluzbenicima i
ponovo za vreme pregovora u Rambujeu. Ambasador je opisao dve situacije koje je
smatrao karakteristicnim, iz vremena pre Rambujea.

Jednom je Ambasador izvrsio pritisak na Branka Bugacica, Milosevicevog savetnika za
spoljnu politiku, da dozvoli timu forenzicara da istrazi ubistva Albanaca i Srba. Kada je
Bugacic objavio da je odobrenje izato, rekao je da je to bila Miloseviceva odluka. Drugi
primer se odnosi na razmenu zarobljenika, o kojoj je pregovarao Ambasador kasne
1998-e godine. Pre masakra u Racku je Oslobodilacka Vojska Kosova (OVK) vec
izrucila grupu Srba; ambasador Petric je rekao da se u to vreme bojao da srpska strana
nece da ispuni svoju stranu dogovora. Ali, to se nije desilo. Nikola Sainovic, Milosevicev
savetnik za Kosovo, je rekao Ambasadoru da je odluku doneo Miosevic.

Ambasadorov utisak se potvrdio za vreme pregovora u Rambujeu. On je svedocio da je
Sainovic barem jednom u toku pregovora otputovao u Beograd da se konsultuje sa
Milosevicem, i da smatra da su clanovi srpske delegacije bile u redovnom telefonskom
kontaktu sa optuzenim. Na kraju sastanka u Rambujeu, dve strane su bile na ivici
politickog dogovora. Medjutim, srpski pregovaraci nisu imali ingerencije da dogovore
implementaciju sporazuma (odnosno, vojni deo sporazuma.) Hasim Taci, predstavnik
OVK-a, je takodje trebao vremena da uveri svoje kolege da trebaju da prihvate
predlozeno razoruzanje OVK-a. Zato je bio predlozen tronedeljni prekid, pre finalnog
sastanka koji je trebao da se odrzi u Parizu.

Medjutim, 8. marta, kada se Ambasador Petric sastao sa Milosevicem, Milutinovicem i
drugima u Beogradu, postalo mu je jasno da su ovi odustali od namere da traze politicko
resenje. Ambasador Petric je rekao pred Sudom: “Gospodinu Milosevicu se nije svideo
[politicki dogovor] i on je odlucio da se pregovori prekinu.” Kada su se pregovaraci
okupili u Parizu, clanovi jugoslavenske delegacije su bili protiv ne samo dogovora o
implementaciji, nego i protiv politickog dogovora na koji su, u biti, pristali u Rambujeu.
Nista se nije promenilo ni 22. marta, kada su Ambasador Petric i njegovi kolege,
Kristofer Hil i Boris Majkovski, otputovali u Beograd na sastanak sa Milosevicem u
poslednjem pokusaju da izbegnu NATO intervenciju. Milosevic je bio odsutan duhom i
nezainteresovan. Ambasador Petric je rekao na sudu da je stekao utisak da je “on vec
doneo odluku i da ne slusa.”
Na sudjenju je Milosevic spremno priznao da je njeogva rec bila finalna u pitanju
Kosova. “Zar nije logicno da se delegacija [u Rambujeu] konsultuje sa predsednikom
drzave o pitanjima vrhovne vaznosti?” Medjutim, po ustavima Srbije i SRJ, predsednik
Srbije, Milan Milutinovic, koji je bio u Rambujeu, je imao visu vlast nego Milosevic kao
predsednik SRJ. U praksi, medjutim, Milosevic je imao vrhovnu vlast, bez obzira na to
sta je pisalo u zakonu

Svedocanstvo Ambasadora Petrica je uperilo jos jedan prst u Milosevica kao coveka koji
je imao vrhovnu vlast i koji je donosio konacne odluke u pitanju Kosova. Premda kljucna
za tuzilastvo, ova teza ne iznenadjuje nikoga na Balkanu. Medjutim, ljude koji jos
podrzavaju Milosevica bi sigurno interesovalo ako se pokaze da je Srbija izgubila
Kosovo zbog Milosevica.

-- Milosevic je kriv sto je Srbija ostala bez Kosova --

Petric smatra da bi Kosovo ostalo u sastavu SRJ da je Milosevic potpisao sporazum u
Rambujeu, ukljucujuci prdlozenu vojnu implementaciju. “Kontakt grupa i pregovaraci su
bili vrlo pazljivi sto se tice pitanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. To
je bilo upisano u sporazum na tri mesta, da ne bi bilo zabune.”

Milosevic se zalio da je stavka sporazuma po kojoj bi konacno resenje statusa Kosova
ovisilo o rezultatima referendumu koji je trebao da se odrzi posle tri godine, znacila da bi
se na taj nacin legalizovala “kradja Kosova.” Na to je Petric odgovorio da je u
Sporazumu pisalo da obe strane trebaju da se sloze oko tog konacnog resenja. Konacan
status bi bio odraz volje svih gradjana Kosova -- Albanaca, Srba i ostalih grupa. Osim
toga, pregovaraci su “namerno” ubacili finalni akt Helsinske Povelje u Sporazum, jer on
zahteva postovanje postojecih granica. “Ovo je bila garancija Jugoslaviji da ce Kosovo da
ostane u Srbiji. [Sporazum] je bio pogresno interpretiran u Srbiji.” Da se SRJ slozila,
rekao je Petric, Finalni akt Helsinske Povelje bi stupio na snagu, i bio bi osnova za sve
buduce dogovore [izmedju Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca, prim. prev.] “Niste
potpisali, i sada morate da snosite posledice,” Petric je rekao Milosevicu.

Uz to, da je Milosevic potpisao sporazum iz Rambujea, nealbansko stanovnistvo bi
dobilo 40% mesta u pokrajnskoj skupstini, sto je mnogo vise od njihove brojcane
zastupljenosti. Ovo je bilo zamisljeno kao nacin da se ojacaju manje etnicke grupe,
objasnio je Petric. Milosevic se opet zalio da je SRJ u Rambujeu predlozila dva
skupstinska tela -- dom zastupnika, i drugo, u kome bi oba naroda bila ravnopravno
zastupljena. Medjutim, kada su i medjunarodni pregovaraci i Albanci pristali na taj
predlog, Jugoslavija je odbacila ideju kao neprihvatljivu.

Milosevic je citirao nekoliko novinara i politickih komentatora da bi pristanak na
medjunarodne vojne snage koje bi osigurale sprovodjenje politickog dogovora bio ravan
“okupaciji” SRJ. Milosevic je tvrdio da je vojni deo sporazuma dao pripadnicima
medjunarodnih snaga “slobodan i neogranicen pristup po celoj SRJ,” ukljucujuci
vazdusni prostor i teritorijalne vode. To je tacno, rekao je Petric, “tekst je izvadjen iz
Dejtonskog sporazuma, koji ste Vi potpisali ... SFOR do danas ima pravo da koristi sve
sto ste opisali,”za logisticke potrebe i za pristup teritoriji, da bi ispunili svoj zadatak.

Odgovarajuci na pitanja prijatelja suda, Ambasador Petric je istakao da je sadasnja
situacija “manje pogodna za Beograd” nego sto bi to bio slucaj da je uspostavljen mir na
principima sporazuma iz Rambujea. Da je to ostvareno, OVK bi bila razoruzana i
raspustena, i jugoslavenski granicari bi i dalje stitili teritorijalni suverenitet SRJ. Na kraju
je Milosevic odbio sporazum i mirno, dogovorno resenje kosovske krize, jer je odbio da
da medjunarodnim snagama ovlastenja koja im je vec dao cetiri godine ranije. Odbacio je
sporazum koji je garantovao teritorijalni integritet SRJ (ukljucujuci Kosovo) i za
buducnost. Tesko je verovati da Milosevic nije razumeo sporazum, pa ostaje pitanje, na
koje verovatno nece biti nadjen odgovor u toku ovog sudjenja: zasto je Milosevic
odabrao rat, a odbacio mir, i odlucio se za gubitak, umesto uspesnog resenja? Na kraju,
posle 10,000 smrti i ogromnih razaranja, ostao je i bez vlasti.