Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milošević ne uspeva da se suzdrzi od okrutnosti: Optuženi se ruga invaliditetu svedoka

Dan 108
By IWPR ICTY
Milošević je razvio sistem unakrsnog ispitivanja svedoka. U diskusiji sa međunarodnim pregovaračima ponaša se kolegijalno. Prema Albancima gotovo uvek pokazuje prezir, a redovno nipodaštava i vređa one koji su neobrazovani, siromašni ili zbog nečeg drugog posebno ranjivi. U pravilu pokušava da zavede svedoke srpske nacionalsnosti, a ženama nekad čak i laska. Milošević u rezervi uvek drži svoju neverovatnu okrutnost. Taj deo repertoara je bio naročito vidljiv dok je unakrsno ispitivao Nikolu Samardžića, nekadašnjeg ministra inostranih poslova Crne Gore.

Milošević je počeo razgovor pitanjima kojima je indirektno optužio Samardžića za ratne zločine, što je ovaj odlučno porekao. Ali, Miloševičeva strategija optuživanja i napada se na kraju isplatila: uspeo je da naljuti i zbuni svedoka. Milošević je uporno ponavljao pitanje: 'Zašto lažete?', sve dok se Samardžić nije zapetljao u svojim odgovorima i počeo da deluje kao osoba koja zaista nešto krije. U stvari, Samardžić je upao u klopku u kojoj se svedoci često nađu kada pokušaju da kontrolišu činjenice kojima raspolažu tako što prećute ono što je za njih nepovoljno.

Samardžić nije želeo da kaže ništa negativno o sadašnjem predsedniku Crne Gore, Milu Đukanoviću, koji se upravo bori za politički opstanak. U periodu na koji se odnosi Samardžićevo svedočanstvo, 1991 i 1992 godine, Đukanović je bio premijer, a Momir Bulatović predsednik Crne Gore. U direktnom ispitivanju, Samardžić nije rekao ništa negativno o Predsedniku Đukanoviću, iako ga je kritikovao u izjavi koju je pre dve godine dao Kancelariji tužilaštva.

Milošević nije propustio priliku da pročita odlomke iz Samardžićeve izjave: 'Što se tiče razloga zašto su Bulatović i Đukanović tako spremno prihvatili Miloševićev plan… Bulatoviću se dopalo da bude predsednik Crne Gore, a to je značilo da mora da poslušno prati Miloševića. Đukanović je bio izuzetno ambiciozan. On je sebe video kao Miloševićevog prvog zamenika u proširenoj Srbiji.' Navodno je Samardžić još rekao i ovo o Đukaniviću: da se njegov brat bavio švercom oružja a da je on znao da paravojne formacije imaju baze u Crnoj Gori, i da je imao izuzetno anti-hrvatske i anti-katoličke stavove. Svedok je u prvom momentu pokušao da se ogradi od svoje ranije izjave rekavši da je verovatno u pitanju greška. Milošević je na kraju naveo svedoka da prizna da nije hteo da ponovi ono šta je izjavio pre dve godine, ali da je istina da su Đukanović i Bulatović znali o paravojnim centrima za obuku koji su se nalazili u Crnoj Gori.

Tužioci su dodatno rehabilitovali svedoka u nastavku ispitivanja. Gospodin Najs ga je pitao: 'Rekli ste da je Đukanović protiv optuženog i da ne želite da ga napadate… a rekli ste stvari protiv njega u ranijoj izjavi. Da li je to Vaš stav?' Svedok: 'Jeste. Ali to nije sve. Postoje manje greške u izjavi od pre dve godine. Ja ne želim da napadam Mila Đukanovića pred ovim sudom.' Uprkos tom pojašnjenju, Samardžićev pokušaj da zaštiti Đukanovića je smanjio njegov ukupan kredibilitiet. Ne znamo u kojoj meri će to da utiče na sudije.

Da bi dodatno diskreditovao Samardžića, Milošević je pročitao izjavu Momira Bulatovića koju nije dao pod zakletvom. Sudija Mej je dozvolio Miloševiću da upotrebi i takvu izjavu u unakrsnom ispitivanju Samardžića, ali je naglasio da ona nema težinu dokaza, sve dok Bulatović te reči ne ponovi pred Sudom. U izjavi je Bulatović izrazio iznenađenje zbog Samardžićevog 'potpuno pogrešnog tumačenja činjenica,' i upozorio je da se značajan deo Samardžićeve izjave zasniva na onome šta mu je rekao Bulatović, kao ministru inostranih poslova, u vreme kada je on sam bio predsednik države. Bulatović je negirao da je na sastanku članova vlade i generala koji je održan 1. oktobra 1991 bilo govora o napadu na Crnu Goru koji je, navodno, pripremala Hrvatska, i o pretstojećem ratu. On tvrdi da je to bio komemorativan sastanak. Milošević je takođe rekao da Bulatović negira da je ispričao svedoku da je promenio mišljenje o Karingtonovom planu zbog Miloševićevog pritiska. Na kraju je Bulatović izjavio da je spreman da svedoči u odbranu Miloševića.

Momir Bulatović u oktobru 2002 je isti kakvim se pokazao 1991, kada se savio pod Miloševičevim pritiskom i odustao od svoje podrške mirovnom planu. To je bila istorijska odluka, kao što je bila i kasnija Đukanovićeva da se odvoji od Miloševića. Đukanović je porazio Bulatovića na predsedničkim izborima 1997. u Crnoj Gori. U međuvremenu je Bulatović često spominjan po imenu u optužnici protiv Miloševića u vezi ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, kao jedan od njegovih ključnih saradnika u vezi Kosova. Protiv Bulatovića nije do sada podignuta optužnica.

Tužilac je dao priliku Samardžiću u toku ispitivanja da iznese još jedan značajan detalj o Predsedniku Đukanoviću: da se sreo sa Predsednikom Stipom Mesićem u Cavtatu 2000 godine i da se tom prilikom izvinio za smrti i razaranja u Dubrovniku i okolini, a za koja su odgovorni Crnogorci. Time je ne samo priznao odgovornost, nego i pobio Miloševićevu tvrdnju da je Hrvatska bila agresor u Dubrovniku.

Milošević je onda pokazao Samardžiću i u kakvu se delikatnu poziciju dovodi time što svedoči protiv njega. Crnogorski list 'Pobjeda' je tog dana objavila članak u kome neki Zoran Kovačević tvrdi da je za vreme rata Samardžić od njega tražio da za njega ukrade manju prikolicu. Samardžić je to porekao i rekao da uopšte ne pozna Kovačevića dodavši da je zaprepašten pisanjem 'Pobjede'. 'To su strašne neisitne.' Milošević, vidno zadovoljan, je prokomentarisao: 'Vidim da Vas je to zaista potreslo.'

Milošević je onda proizveo još dva dokumenata kojima je pokušao dalje da diskredituje svedoka. Jedna taktika je bila da čita Samardžićeve izjave od pre 1991, kada je on još smatrao da je JNA 'armija njegovog detinjstva,' koja će da štiti Jugoslavene od ustaške agresije. Milošević je time pokušao da stvori utisak da svedok laže kada kaže da je kritikovao JNA zbog agresije na Hrvatsku. Citirajući jednu takvu izjavu od pre oktobra 1991, Milošević je svedoka pitao zašto sada kaže nešto sasvim drugačije? Samardžić je nekoliko puta protestvovao da Milošević pokušava da ga prevari. Iako se činilo da to sve nervira sudije, bilo je u isitne u Miloševićevim rečima.

Na primer, on je citirao Samardžićeve reči u vreme haške konferencije 19.septembra 1991. o stradanju srpskog naroda u Bosni i u Hrvatskoj za vreme oba svetska rata, i kako 'ne može da se reši kriza bez da se reši srpsko pitanje u Hrvatskoj.' Milošević ga je onda pitao: 'Zašto sada kažete da je nešto sasvim drugo izazvalo rat?' Svedok, međutim, nije nikada rekao je nešto sasvim drugo bilo razlog. Samardžić je pokušao da objasni: 'To nije tačno. Ja sam spreman da tvrdim da su Srbi u Hrvatskoj i u Bosni, zbog greške svojih vođa, bili žrtve velike tragedije u oba svetska rata. Takođe je istina da su Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu stradali zbog Vaše politike i Vaših poteza.'

Milošević je zatim izvadio još dva dokumenta za koje je tvrdio da ih je Samardžić napisao. Zaključak oba je bio da Hrvatska sprovodi genocid nad srpskim narodom. Svedok je insistirao da su to falsifikati, i da on nije nikada tako nešto rekao. Iako je na oba dokumenta bilo njegovo ime, nije bilo potpisa i on je pretpostavio da je autor možda bio neko drugi iz ministarstva inostranih poslova.

Samardžić je stajao iza svoje izjave, ali je postajao sve više ljut dok je Miloševič pokušavao da diskredituje njegove reči. U jednom momentu je Sudija Mej intervenisao i zatražio od učesnika da se smire. Iako je Samardžić išao na ruku Miloševiću time što je bio sve više uzbuđen i ljut, Milošević je na kraju ipak sam sebe diskreditovao kada nije mogao da odoli a da ne zada svedoku poslednji udarac. Miloševićevo poslednje pitanje bilo je: 'Gospodine Samardžiću, da li znate srpsku izreku da su u laži kratke noge?' Gospodin Samardžić je šećeraš kome su obe noge amputirane.

Tužilac Najs se vratio na taj incident rekavši da je 'šokantno i nedopustivo da se čoveku koji je izgubio noge govori o nogama.' Sudije su se složili nazvavši Miloševićeve reči 'vulgarnim zlostavljanjem.' Miloševićeve reči su se negativno odrazile na ukupno njegovo unakrsno ispitivanje, koje je bilo samo napad na kredibilitet ranjivog svedoka u kome se ne biraju sredstva. Od momenta kada je Samardžić pokazao svoju ranjivost time što se naljutio, Milošević je sve oštrije napadao, a pri tom je vidno uživao i ismevao svedoka. Na kraju se, ipak, zbog svoje oholosti nisko spustio.

Nadalje, Milošević nije uspeo da zbuni svedoka u nekoliko ključnih detalja: da je Bulatović kao predsednik države primao naređenja od Miloševića, koji je na taj način kontrolisao crnogorsku politiku; da je Milošević odlučivao, ili barem imao ključan uticaj na to ko će da vlada u federaciji i u Crnoj Gori; da je JNA učestvovala u ratnim zločinima oko Dubrovnika; da su jugoslavenske snage započele napad na Dubrovnik bez provokacije (što je samo po sebi ratni zločin,) i da je Milošević srušio Karingtonov mirovni plan koji su u prvom momentu prihvatile sve republike osim Srbije.

Uprkos svoj svojoj ponekad nepoštenoj a ponekda uspešnoj strategiji, Milošević ima još mnogo štošta da objasni. Tužioci nastavljaju da oko njega stežu mrežu.