Milosevic kaze coveku koji je preziveo masakr: 'NIje bilo ubistva'
Dan 209
Wednesday, 2 July, 2003
Milosevic kaze coveku koji je preziveo masakr: 'NIje bilo ubistva'
Dan 209
Wednesday, 2 July, 2003
2003.), koji je jedan od troje ljudi koji su preziveli masakr u selu Vitkovici u
opstini Bratunac. Vitkovici je bilo seoce od 12 kuca i stotinjak stanovnika.
Bratunacka opstina je imala oko 64% Muslimanskog i oko 34% srpskog
zivlja po popisu 1991. U optuznici protiv Milosevica stoji da je Krizni stab
bosanskih Srba kontrolisao opstinu posle 12. aprila 1992., kada su se udruzili
lokalna policija, dobrovoljci iz Srbije (ukljucujuci Bele orlove i Arkanove
Tigrove,) u kampanji etnickog ciscenja koja je ukljucivala masovna ubistva,
zatvaranje i deportacije.
Dzaficev opis priprema srpske strane za rat se poklapa sa svedocenjem
zasticenog svedoka B-1701, koji je u aprilu ove godine svedocio o drugom
masakru u istoj opstini (vidi CIJ izvestaj od 12. 04. 2003., “Svedok opisuje
masakr u opstini Bratunac.”) Obojica svedoka su govorili o tome kako su
srpski policajci ili vojnici zahtevali od Muslimana da privremeno predaju
oruzje, u zamenu za priznanice i zastitu. U oba slucaja su ljudi, koji su se
odazvali pozivima, bili deportovani ili ubijeni.
Dzaficeva porodica je dobila naredjenje o predaji oruzja 17. maja 1992. od
sefa bratunacke policije koji je imao spisak mestana koji su, navodno, imali u
svojim kucama oruzje Teritorijalne odbrane. Svedokov otac, brat i dvojica
rodjaka su se odazvali zahtevu i dobrovoljno su policiji predali pistolje i
lovacke puske, a u zamenu su od njih dobili potvrde i obecanje da ce biti
zasticeni. Sutradan su naoruzani Srbi opkolili selo i ukrcali stanovnike u
autobuse i odveli ih prvo u Bratunac, a zatim u Vlasenicu. Zene i deca su
odvojeni i poslani su pesice na muslimansku teritoriju, o cemu je Dzafic
kasnije saznao od svoje supruge. Muskarci nisu bili te srece.
Dzafic je bio u grupi od 35 muskaraca, koji su vecinom bili clanovi njegove
porodice, koji su zatvoreni u celiju velicine 3 sa 5 metara u policijskoj stanici
u Vlasenici, gde su ih tri dana premlacivali policajci i lokalni Srbi. Vraceni
su u Bratunac 21. maja, u konvoju autobusa od koih su neki na sebi imali
nacrtane mrtvacke glave. Svedok je takodje rekao da su medju njihovim
cuvarima bili Beli orlovi i Arkanovi Tigrovi. Znao je po imenu jednog Srbina
iz te grupe, Peru Mitrovica. Na kraju su se zaustavili u polju pored glavnog
puta na ulazu u Bratunac i naredjeno im je da po petorica izadju iz autobusa.
Cim su izasli, prva petorica su bili ubijeni pucnjima u ledja. Kada je dosao
red na njega, Dzafic je cuo da je neko viknuo da bezi u njivu.
Begunci su pretrcali kojih 30 ili 40 metara pre nego sto su na njih otvorili
vatru. Dzafica su pogodila cetiri metka, u stomak, kuk i u noge. Dok je lezao
na zemlji, shvatio je da ubice idu od jednog do drugog ranjenika i pucaju u
svakog ko pokazuje znake zivota. Kada su dosli na 10 ili 20 metara od njega,
cuo je svadju izmedju svog komsije Pere Mitrovica i drugog muskarca o
tome da li je bilo pametno sto su to uradili pored puta. U tom momentu im je
neko naredio da se vrate. Kada su otisli, Dzafic je ustao i dva sata se vukao
do sledeceg sela gde su na kraju doneta jos dvojica prezivelih. Nejgov otac i
dvojica brace nisu bili medju njima.
Milosevic je na prepoznatljiv nacin ispitivao svedoka. Pitao je -- zapravo
izjavio je -- da su u blizini bili aktivne naoruzane grupe muslimanskih
ekstremista i da su lokalni vodje izvodili politicke manevre. U jednom
momentu je procitao dugi spisak srpskih civila, vecinom zena, koje su,
navodno ubili Mulismani. Dzafic nije mogao nista da kaze o tim slucajevima,
i u jednom momentu je zatrazio od optuzenog da ga moli “da postavlja
pitanja vezana za [njegov] slucaj.” Ovaj odgovor svedoka je pokazatelj da su
svedoci, tuzioci i sudije promenili odnos prema Milosevicu.
I tuzioci i sudije su pazljivo pratili unakrsno isiptivanje Dzafica koji je, kao
svedok 92bis, izneo svoje svedocenje u pisanom obliku i u sudnici odgovorio
samo na par tuziocevih pitanja. U proslosti je Milosevic zloupotrebljavao
ovaj proces. Posmatraci sudjenja ne dobijaju na uvid zapisane izjave svedoka
koje bi culi da je svedocio uzivo. Cuju jedino informacije koje od svedoka
dobije Milosevic u toku unakrsnog ispitivanja, a njegova pitanja uglavnom
preskacu sa teme na temu, iz jednog vremena u drugo, i odnose se na razlicite
dogadjaje opisane u pisanoj izjavi, tako da se svedoci zbune, a posmatraci
steknu utisak da je izjava kontradiktorna. Dzafic je, medjutim, kada god je
bilo porebno trazio od optuzenog da objasni na koji se period i na koji
incident odnosi pitanje. Tuzioci su svedoku dali kopiju izjave, u kojoj je
svaki pasus imao svoj broj a od Milosevica su trazili da navede broj pasusa
na koji se odnosi pitanje. Sudije Kvon i Mej su vise puta intervenisali da
zatraze objasnjenja pojedinih pitanja i odgovora.
Milosevic i dalje ne shvata, ili ne zeli da uvazi, da postojanje ekstremista i
zlocini koje je pocinila duga strana nisu opravdanje zlocina kao ovih o
kojima je svedocio gospodin Dzafic. Kao sto je bilo vise puta receno, drugi
zlocini nisu nikakva pravna odbrana i ne mogu uopste biti uzeti u obzir jer
Milosevic ne svedoci pod zakletvom. Sa Dzaficem je Milosevic je odabrao
samo-destruktivnu taktiku pobijanja osnovnih elemenata svedocenja, umesto
da je pokusao da razvije odbranu svoje uloge i odgovornosi za dogadjaje
kojima sam nije bio svedok. Zavrsio je unakrsno ispitivanje jednostavno
izjavljujuci, bez ikakvog dokaza, da su ubijeni Muslimani bili pripadnici
vojne jedinice. “Nisu bili smaknuti; nije bilo smaknuca.”
Na ovaj nacin Milosevic nastoji da pokaze da svedok laze, a da i ne pokusa
da pobije i jedan deo njegove izjave. U jednom casu je rekao da Dzafic nije
bio ranjen, ali nije svedoku direktno postavio to pitanje, znajuci da mu ne bi
islo na ruku da svedok u sudnici pokaze svoje vidljive rane. Tuzilac Dzefri
Najs [Geoffrey Nice] je rekao sudijama da je, naravno, moguce dokazati
rane, ali se sudija Mej slozio da to nije potrebno.
U drugim situacijama, svedokovi odgovori su bili dovoljni da se obezvrede
Miloseviceve insinuacije. Milosevic je sa neverovanjem pitao svedoka kako
je to mogao da hoda dva sata nakon sto je bio ranjen.”Mogli ste da hodate sa
tim ranama?” pitao je. Dzafic: “Morao sam da hodam. Pokusao sam leci, ali
je previse boljelo.”
Isto tako je Milosevic pitao kako je moguce da je 35 ljudi stalo u sobu 3 sa 5
metara. “Sve je moguce,” rekao je svedok. Milosevic se jedino u tome slozio
sa Dzaficem. Optuzeni bi morao da to ima na umu dok ispituje svedoke, i iz
postovanja prema njima i njihovoj patnji, i zato da bi sacuao kredibilnost
svoje odbrane.
