Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milosevic iskaljuje bes na Zapad

Bivsi jugoslovenski predsednik preuzima glavnu rec u Tribunalu zestokim napadom na medjunarodnu zajednicu.
By Anthony Borden

U svojoj opsirnoj i energicnoj uvodnoj reci tokom treceg dana sudjenja u Hagu, Slobodan Milosevic odbacio je navode tuzilastva opisujuci ih kao "more lazi" uperenih ne samo protiv njega vec i citavog srpskog naroda.


Znacajna je cinjenica da je Milosevicev govor o opstim politickim pitanjima i aspektima pristupa tuzilastva posluzio kao potvrda validnosti samog suda i njegove procedure. Njegova osuda NATO bombardovanja na Kosovu ce verovatno dovesti do snazenja podrske saveznickih drzava Haskom tribunalu jer je Milosevic clanice NATO-a optuzio za brojne zlocine i "neonacisticki plan" za unistenje Jugoslavije.


Osporavajuci stav tuzilastva da je on licno bio pokretacka snaga ratova na Balkanu, Milosevic je tvrdio da iza sukoba stoje zapadni "neokolonijalni" projekti, u savezu sa fundamentalistima u Bosni i albanskim "teroristima". Iza svega toga se, kako tvrdi, krio plan o "Velikoj Albaniji".


"Tuzilastvo", insistira Milosevic, na polovini svog cetvorocasovnog obracanja sudu, "zeli da nas proglasi krivcima", a mi smo zapravo "zrtve". Zbog "ubijanja Jugoslavije, oni me ovde razapinju na krst . . . Ali svetsko javno mnjenje nece moci da zatvori oci pred tom cinjenicom".


Kada je zapoceo svoje izlaganje Milosevic je naglasio da se nece obracati ("laznom") sudu ili ("zlonamernom") tuzilastvu, vec siroj javnosti. Jednom politicar, uvek politicar.


"Ovo je", rekao je on, "prva prilika koja mi je pruzena nakon sedam meseci da se obratim javnosti". Ilustrujuci svoje uvodne napomene dugim odlomcima iz srpskih i nemackih TV dokumentarnih filmova u kojima se osporavaju tvrdnje o srpskim zlocinima na Kosovu, Milosevic je pokusao da se suprotstavi "propagandi i manipulacijama globalnih medija protiv moje zemlje".


Izlazuci svoju nameru da najpre podvrgne unakrsnom ispitivanju, medju ostalim zapadnim liderima, francuskog predsednika Zaka Siraka, on je tokom sledeca dva sata prikazivao slajdove o navodnim zlocinima pocinjenim tokom NATO bombardovanja. Ova predstava izgledala je kao najgora nocna mora Stejt Departmenta.


To, zapravo, nije bilo nista novo. Dok su srpski novinari u sudu delovali veoma zivahno kako je jutro odmicalo - "On optuzuje NATO!", uzviknuo je jedan od njih - jedan kosovski Albanac iz suprotnog novinarskog tabora nije bio impresioniran: "To su iste stare kojestarije".


Istina, ovaj, nekada okoreli govornik, za koga je cak i tuzilastvo izjavilo da poseduje "znatne moci ubedjivanja", na svetskoj sceni prikazao je - uz simultani prevod na cetiri jezika - upravo mesavinu hvalisanja i skromnosti, laznih cinjenica i prodaje magle, emocija i hladnog rasudjivanja.


Istinski pomak stoga predstavlja cinjenica da je po prvi put i ostatak sveta u potpunosti iskusio haoticni diskurs koji je Srbija trpela duze od jedne decenije. Sudeci po zbunjenim izrazima lica nekolicine zapadnih novinara koji su unosili i poslednju rec u svoje laptop kompjutere, kljucno pitanje je bilo: "Misli li on ovo ozbiljno?"


U osnovi Milosevicevih argumenata je bila casna i odbrambena priroda srpskih ratova tokom istorije. Njegova zemlja, njegov narod, njegova partija i, naravno, sam vodja licno su podrzavali mir i multietnicnost, demokratiju i vladavinu prava. Prigovarajuci tuzilastvu zbog sramne optuznice - "to vase zalosno delo" - osporio je, na izvestan nacin, mnoge od navoda tuzilastva u svojoj uvodnoj reci.


"Sta pokusavate da dokazete?" iznova je postavljao isto pitanje povodom primera kojim je tuzilastvo dokazivalo njegovu navodnu gvozdenu kontrolu. Svoje odnose sa Srbima izvan Srbije, uticaj politicke partije i sopstvenu vojnu komandnu odgovornost objasnio je kao nesto uobicajeno za bilo koji politicki sistem.


Opisujuci Srbiju kao zemlju bez endemske korupcije i sistema privilegija, on je, na primer, ustvrdio da "smo mi jedina zemlja na svetu koja je uhapsila dvojicu svojih ministara zbog pronevere 700.000 nemackih maraka. Oni nisu samo smenjeni, vec su i optuzeni za to krivicno delo."


Na kraju je uporno insistirao na sledecem: "U srpskoj tradiciji i srpskoj vojsci, ratni zarobljenik i nenaoruzana osoba se smatraju svetinjom. Ko god prekrsi ovaj sveti princip biva kaznjen." Izgovarajuci recenicu zbog koje bi mogao zazaliti, iskusni vrhovni komandant je obavestio sud da "u svakoj armiji postoji princip jedinstvene komande i da se ne nijedna karika u lancu komande ne moze zaobici kada se sprovode odluke".


Optuzeni je pogotovo uzivao na pocetku citirajuci opsirne delove svog cuvenog govora na Kosovu Polju 1989. godine, na 600-tu godisnjicu srpskog poraza od Turaka. Tuzilastvo je ovaj govor opisalo kao nacionalisticki poziv na zbijanje redova. Tada, kao i sada, rekao je Milosevic, Srbija je samo branila progres i evropske vrednosti, ukljucujuci multikulturalizam.


"Gradjani razlicitih nacionalnosti, veroispovesti i rasne pripadnosti ziveli su zajedno... sve uspesnije i uspesnije", citao je Milosevic svoj govor dok je namestao naocare poput nekog profesora. "Veoma dobar govor", rekao je on, mada mu je ponos bio povredjen. "Pogledajte samo kako su ga zloupotrebili".


Ostajuci zavaljen u svojoj stolici za optuzenickom klupom, obucen u svoje prepoznatljivo plavo bankarsko odelo sa prugastom kravatom, on je, ipak, podrazavao gestove pravnih zastupnika u crnim odorama, gledajuci unaokolo zacudjeno, dok je prelistavao papire, menjao boju glasa i gledao na sat.


U jednom trenutku, verbalno je napao svog sparing partnera, predsedavajuceg sudiju Ricarda Meja, pozivajuci se na medjunarodne sporazume i konvencije o ljudskim pravima koji potvrdjuju nelegalnost njegovog pritvora. Pa ipak, Milosevic je detaljno osporio nekoliko konkretnih navoda tuzilastva insistirajuci samo da Srbi, i on licno, nisu imali zvanicna saznanja o ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.


Po pitanju Kosova, Milosevic je energicno odbacio navode tuzilastva o organizovanom pokusaju Srba da se proteraju kosovski Albanci. "U ovoj laznoj optuznici oni su otisli dalje nego sto je iko mogao zamisliti", rekao je Milosevic podrugljivo. "Cak su tvrdili da sam namerno izazvao rat protiv Jugoslavije kao i patnje njenih gradjana iskljucivo u svrhu proterivanja Albanaca. Ja se pitam: 'Zar nisu mogli da smisle nesto inteligentnije?'"


Prikazujuci uzasavajuce fotografije pokolja, Milosevic je naveo da je NATO bombardovanje albanske kolone na djakovickom putu bilo sve drugo, samo ne greska.


"Nema sumnje da su namerno gadjani, jer se to desilo usred bela dana", rekao je Milosevic. "Suprotno lazima da su Albanci bezali pred srpskom armijom i policijom, istina je da su se vracali u svoja sela. Osim bombi, tokom agresije je bilo letaka u kojima su se pozivali gradjani da beze, a teroristi (misleci na pobunjenike iz Oslobodilacke vojske Kosova, OVK) su cak ubijali oceve onih porodica koji nisu pristajali na to".


Kako su prizori na fotografijama postajali sve jeziviji - ugljenisani lesevi, delovi tela, otkinuta ljudska glava - njegov ton je postajao sve ganutljiviji.


Potom se zagrejao kada je na red dosla njegova prava tema - NATO bombardovanje same Srbije, "nemilosrdni" napadi na civilne mete pri kojima je neskriveni cilj bio "unistiti sto vise, ugroziti sto vise zivota, koliko god je to moguce".


Neprestano se izrugujuci velikim silama, Milosevic je objasnjavao da su "tokom bombardovanja na Kosovu uspeli da uniste samo sedam tenkova. Pogodili su mnogo vise bolnica . . . mnogo vise skola i domova zdravlja nego samih tenkova".


Iscitavao je iz pripremljenih dokumenata spiskove stotina civilnih objekata koji su navodno ciljani, pocev od skola i bolnica, pa do privatnih kuca i sela, te zabavne TV i radio stanice njegove kcerke, i naravno, cuvenog napada na zgradu Radio-televizije Srbije, RTS.


Zureci da privede kraju svoju obimnu prezentaciju, na slikama su se smenjivali unisteni mostovi, spaljeni lesevi, razrusene zgrade. "Svaki od ovih pojedinacnih zlocina predstavlja uzasnu tragediju", rekao je on. "Ocito su svrha i cilj bili terorisanje i slom citavog jugoslovenskog naroda".


Dok se lista privodila kraju, iako je u jednom trenutku rekao da ce predati 34 strane sa spiskom razlicitih kategorija ciljeva, Milosevic je ocito osecao da belezi znacajne poene.


To je bio Milosevicev trenutak pod suncem. Zapravo, redovni izvestaci iz Tribunala kazu da je uvek suncano u Hagu kada se Slobo pojavi u sudnici. Kako se sudjenje za taj dan privodilo kraju, jedno od najsuncanijih i najprijatnijih popodneva u Hagu u poslednje vreme je polako nestajalo. Uistinu, mnogi od posmatraca ovog sudskog procesa osecali su se dobro jer je po prvi put optuzeni, bez obzira da li to ide u prilog dobru ili zlu, imao prilike da iznese svoj stav.


Ali, ta svetlost nece potrajati. Devetnaest vlada clanica NATO-a su optuzene za ratne zlocine. Stoga, ne bi bilo nikakvo iznenadjenje ukoliko bi ovaj vikend provele procesljavajuci dokumentaciju u potrazi za preostalim dokazima koje su mozda, namerno ili slucajno, propustili da predaju gospodji Karli del Ponte. Nakon sto Milosevic okonca svoju uvodnu rec, prepirka sa predsedavajucim sudijom ce se nastaviti, a Mej ce biti prisiljen da nalozi optuzenom da se usredsredi na navode optuznice - ili da zacuti.


Prigovori ce biti odbijani, a amicus curiae (prijatelji suda) - advokati koje je imenovao Tribunal da zastupaju interese optuzenog, jer je Milosevic odbio da imenuje advokata odbrane - ce imati malo uticaja na tok sudjenja. Napetosti ce se razbuktati. Uopstavanja i politicke izjave optuzenog se tesko mogu nositi sa ubedljivim dokazima, ukljucujuci uznemirujuca svedocenja zrtava. Uprkos svom tom hvalisanju i kontroverzama, Milosevica ceka celija.


Ipak, tokom jednog dana, potpuno nesvesno, Milosevic je svojim govorom opravdao postojanje Tribunala u vecoj meri nego bilo koja intervencija koju je ovaj sud video. Svako - cak i on licno - moze otici kuci zadovoljan, jer smo, uprkos svom tom cirkusu, tokom jednog suncanog popodneva, imali pravi osecaj pravde na delu.


Entoni Borden je izvrsni direktor Instituta za izvestavanje o ratu i miru.