Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milosevic ce Raskrinkati Cinizam Zapada

Kada Milosevic bude svedocio u Hagu, saznacemo sve o dogovorima koje je sklapao sa onima koji su pokusavali da uspostave mir - saznacemo koliko su ti ljudi znali i na sta su sve precutno pristali.
By IWPR Balkans

U novembru 1991. godine stajao sam na ulici u predgradju Vukovara posmatrajuci avetinjsku kolonu ljudi, naizgled tek zivih. Izasli su na svetlo dana nakon mnogih meseci koje su proveli krijuci se u podrumima, dok su njihove domove svakodnevno u prah pretvarali topovi jugoslovenske armije.


Medju njima je bila jedna mlada zena koja tek sto je prerasla tinejdzerske godine. Jedino sto je uspela da spase od licnih stvari bio je njen srpskohrvatsko-engleski recnik. Vukovar je nekada bio etnicki mesovit grad, smesten u prelepoj dolini Dunava izmedju Srbije i Hrvatske. "Koliko je tvojih prijatelja iz razreda koji si pohadjala u srednjoj skoli bilo srpske, a koliko hrvatske nacionalnosti?", zapitao je neko od nas ovu devojku. Cinilo se da ju je pitanje sasvim zbunilo. "Zaista ne znam. Nismo nikada pitali jedni druge za nacionalnost, nije nas bilo briga. Nije bilo razlika medju nama."


Milosevicevo najvece dostignuce je to sto je uspeo da ubedi svet, koji je u tom uverenju ziveo citavu deceniju, da su etnicka mrznja i sukobi neizbezna sudbina Jugoslavije. To je bila laz iz cijih kandzi hrabro i tolerantno - i u mnogim slucajevima - herojsko stanovnistvo bivse Jugoslavije tek treba izbaviti.


Pocetkom devedesetih, ja sam prakticno ziveo u bivsoj Jugoslaviji. Tokom mojih kratkih poseta Velikoj Britaniji, zbunjivao me je konsenzus koji je hvatao korena medju Britancima i, uopste uzev, stanovnicima zapadne Evrope prema kome su se balkanska plemena vekovima medjusobno ubijala, te da se nista ne moze uciniti tim povodom. Verovalo se da niko ne snosi krivicu za tako nesto. Radilo se prosto o prirodi tog regiona.


To je bila laz kojoj su zapadne vlade u to vreme bile sklone i time je Zapad pokusavao da opere ruke od svega. Kada smo ja licno i drugi ljudi tvrdili da se ne mogu podjednako kriviti sve strane, moralne implikacije koje su proisticale iz takvog stava su bile da bi svet trebalo da se zauzme za jednu stranu kao sto je kasnije i ucinio. Vladini ministri su nas u javnosti optuzivali, cak su nas ismevali, da smo "bombarderi sa prenosivim kompjuterima".


Kada Milosevic bude svedocio u Hagu, saznacemo sve o dogovorima koje je sklapao sa onima koji su pokusavali da uspostave mir. Saznacemo koliko su ti ljudi znali i na sta su sve precutno pristali - zazmurivsi tu i tamo - gde su smatrali da je potrebno. Nakon masakra u Srebrenici 1995. godine, general Mladic, glavni krivac, trijumfalno je izjavio: "Sve sto se desilo ovde - desavalo se pred ocima celog sveta". Mozemo, dakle, ocekivati da ce to biti i sastavni deo Miloseviceve odbrane.


Za Milosevica, takozvani mirovni proces pocetkom devedesetih nije bio nista drugo do sredstvo kojim je zeleo da predupredi intervenciju Zapada protiv njega. To je za njega bio nacin da otkloni opasnost od vojnog suprotstavljanja zapadnih zemalja njegovim akcijama, dok je nekaznjeno sprovodio politiku vojnog osvajanja teritorija. Kada su Amerikanci u vreme Klintonovog mandata poceli da zagovaraju intervenciju, Evropljani su se suprotstavljali toj opciji navodeci da bi se time ugrozio mirovni proces.


A, sta je, zapravo, predstavljao taj mirovni proces? Mnostvo izaslanika zapadnih zemalja doslovce su se sudarali u Jugoslaviji pokusavajuci da ukazu takozvanim zaracenim stranama na ludilo i besmisao rata. Time je godinama ignorisano kljucno zariste koje je raspirivalo konflikt. Radi se o cinjenici da rat za Milosevica uopste nije predstavljao sveopste ludilo. On je u ratu nalazio vrhunski smisao - sredstvo pomocu koga se moze odrzati na vlasti.


Stigao sam u Sarajevo 1994. godine jednog vedrog, suncanog zimskog dana. Pola sata kasnije, bomba je eksplodirala na prepunoj pijaci i sedamdesetoro ljudi je nastradalo. Zvanicno, portparoli Ujedinjenih nacija nisu zeleli da osude nikoga dok ne budu u mogucnosti da podjednako osude sve zaracene strane. Moralisticka klackalica, podjednaka krivica svih.


Potom je usledila jedna od najsramnijih epizoda tokom angazovanja Zapada za vreme rata - dosledna i sistematska kampanja potajnog diskreditovanja kojom se zelelo okriviti zrtve. Nezvanicno, portparoli Ujedinjenih nacija bi vam u poverenju sapnuli da su, naravno, Muslimani granatirali sami sebe. Ne zaboravite, «oni su svi podjednako zli.«


Napustio sam Balkan nekoliko meseci nakon toga kada sam ustanovio da vise nisam u stanju da Sarajlije gledam u oci, zbog sramote. Imam puno prijatelja u tom gradu - svih nacionalnosti - i vise nisam mogao da zivim medju njima sa tako nepodnosljivim osecajem srama. Mnogi od nas koji su izvestavali iz ovog rata osecali su se slicno.


Na kraju je Madlen Olbrajt, koju su prilicno omalovazavali s ove strane Atlantika, izgradila novi konsenzus jer vise nije bila u stanju da trpi tu laz. Odjednom je za sve postalo prihvatljivo da Milosevica opisuju kao pokretacku snagu koja stoji iza krvavog rata na Balkanu. Odjednom vise nije bilo "neuravnotezeno" ili "pristrasno" otvoreno okriviti jedan rezim za balkanski rat.


Nadam da ce nakon optuznice protiv Milosevica za ono sto je uradio na Kosovu uslediti optuznica za sve ono sto je ucinio u Hrvatskoj i Bosni. Tim ljudima - a Milosevic nas je naucio da ih smatramo divljim balkanskim plemenima koja se prosto ne mogu ubediti da se medjusobno ne masakriraju - kao i devojci sa srpskohrvatsko-engleskim recnikom potreban je dan u sudnici koji bi samo njima bio posvecen. Takodje, moramo istraziti nas udeo u njihovoj tragediji, jer im to dugujemo.


Alan Little je nagradjivani dopisnik BBC koji je izvestavao o ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Njegova analiza je emitovana na talasima BBC u petak, 29. juna 2001. godine.