Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milosevic brani Karadzicevu ulogu u Srebrenici

By IWPR ICTY
Jedna od kontraverzi koje su vezane za MKSJ jeste uloga nagodbi za priznanje krivice u praksi tribunala. Neki navode da su nagodbe o kaznama deo strategije Kancelarije tuzioca da procisti spisak svojih predmeta i da se brzo resi slucajeva pre 2010.godine, sto je datum zavrsetka rada suda odredjen od strane Ujedinjenih nacija. Kakav god uticaj taj datum mozda ima ili nema na razmisljanje Kancelarije tuzioca, nagodbe za priznanje krivice imaju veoma vaznu svrhu – one pomazu otkrivanju istine. Neki od najboljih dokaza tuzilastva su dosli od insajdera na visokim nivoima, koji su takodje optuzeni. Bez tih direktnih dokaza, slucajeve tuzilastva bilo bi tesko dokazati, posebno slucajeve protiv onih koji su optuzeni za planiranje, organizovanje i usmeravanje etnickog ciscenja ili genocida. Mozda jos vaznije, nagodbe za priznanje krivice i istina koja se time otkriva omogucavaju jednu od boljih mogucnosti za pomirenje i stabilnost u ratom pocepanom regionu.



Nedavni primer su dokazi koje je tuzilastvo dobilo od Miroslava Deronjica, koji je priznao krivicu po jednoj tacki za zlocine protiv covecnosti za svoju ulogu u etnickom ciscenju Bratunca 1993.godine, koje je ostavilo 65 mrtvih civila i to selo desetkovano. Kao sef SDS-a (Srpske demokratske stranke) u Bratuncu, Deronjic je takodje bio umesan u zlocine u Srebrenici 1995.godine, iako nije krivicno gonjen zbog svoje uloge. On je Do sada svedocio na sudjenjima Vidoju Blagojevicu i Draganu Jokicu, na pretresu za odredjivanje kazne Momiru Nikolicu i na saslusanju o dokazima u zalbenom postupku u slucaju Radislava Krstica. Svi ovi postupci se odnose na Srebrenicu. Uzimajuci u obzir njegovo prisustvo u Srebrenici i blisku povezanost sa Radovanom Karadzicem, moze se ocekivati da se on i nadalje cesto nadje na klupi za svedoke. Kancelarija tuzioca je predlozila da Deronjic bude kaznjen sa 10 godina zatvora, ali sud jos uvek nije doneo svoju odluku.



Deronjic je bio prvi svedok na sudjenjima koji je povezao Radovana Karadzica sa zlocinima pocinjenim u Srebrenici. Nedavno, tuzilastvo je zalbenom vecu u slucaju Krstic predalo tekst Deronjicevog saslusanja iz juna i jula 2003. uz predlog da se izvedu dadatni dokazi*. Deronjicevi izjave na tim saslusanjima su dobijene kao deo procesa nagodbe za priznanje krivice. One jasno pokazuju zasto je Deronjicevo dobrovoljno svedocenje toliko vazno. On je bio u cestim kontaktima sa predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadzicem pre, u toku i nakon etnickog ciscenja i masakra u Srebrenici.



Miroslav Deronjic je bio blizak saradnik Karadzica, i clan Glavnog odbora SDS-a (Srpske demokratske stranke) koja je vladala Republikom Srpskom. U junu 1995.godine, nakon sednice Glavnog odbora SDS-a, Deronjic je prvi put saznao o planovima za Srebrenicu. Karadzic ga je odveo u stranu i rekao mu: “Miroslave, u Srebrenici ce uskoro biti vojna operacija. Ne mogu ti reci detalje i molim te da to nikome ne pominjes. Medjutim, kada se vratis u Bratunac preduzmi korake ili mere za koje mislis da su neophodne”. Deronjic je zapoceo sa pripremama za snabdevanje i smestaj vecih vojnih snaga u svojoj oblasti.



Tokom obilaska prve linije fronta bosanskih Srba u bratunackoj oblasti, Deronjic je postao ozbiljno zabrinut da trupama u oblasti nedostaje obucenost neophodna za takvu kampanju. Iste nedelje on je otisao na Pale (sediste vlade RS) da se konsultuje sa Karadzicem.



Stigavsi na Pale 8. ili 9.jula, Deronjic je zatekao Karadzica sa Momcilom Krajisnikom, predsednikom Skupstine RS, i Jovicom Stanisicem, sefom Drzavne bezbednosti Srbije. Kada je prisao Karadzic ga je predstavio Stanisicu kao “jednog od nasih ljudi sa terena”. Deronjic je zakljucio da njih trojica pricaju o Srebrenici. Stanisicevo prisustvo i potencijalno saznanje o planiranoj operaciji za Srebrenici obezbedjuje prvu, jos uvek slabu vezu sa Srbijom, koja nije vidjanje Ratka Mladica, komandanta vojske bosanskih Srba, sa Slobodanom Milosevicem u Beogradu 7.jula.



U privatnom razgovoru sa Karadzicem, Deronjic je rekao da iz obilaska oblasti moze da kaze da planirana vojna operacija u Srebrenici nije rutina. On je zeleo da zna koji je njen konkretan cilj, rekao je Deronjic tuzilastvu. “On (Karadzic) je rekao: “U redu, Deronjicu, ja cu ti otvoreno reci o cemu se radi”.” Karadzic je opisao dve mogucnosti: 1) smanjenje zasticene zone; 2) vojno zauzimanje Srebrenice. Opcija 2 je zavisila od toga kako ce se razvijati vojne operacije na terenu.



Deronjic, zabrinut zbog nedostatka vojnih kapaciteta, molio je Karadzica da “ozbiljna vojna jedinica” bude dovedena u oblast. On je predlozio specijalnu policijsku brigadu Ljubise Borovcanina. Nakon sto je cuo od Deronjica koliko je ozbiljna situacija na terenu, Karadzic je rekao da ce se konsultovati sa ministrom unutrasnjih poslava RS i videti sta se moze uciniti. Na kraju, Borovcanin je poslat u Srebrenicu da predvodi udruzene policijske snage. To je snazan dokaz da je Karadzic bio licno ukljucen u plan o napadu na zasticenu zonu. Preostali deo razgovora o kome je izvestio Deronjic pruza snazne dokaze koji povezuju Karadzica sa masakrima.



Tokom razgovora Karadzic je pitao Deronjica koliko stanovnika ima srebrenicka oblast. Kada je ovaj odogovorio oko 40000 Karadzic je zeleo da zna sta oni (opstinske vlasti Bratunca) planiraju sa njima. Deronjic je odgovorio: “Gospodine predsednice, nema nacina da bih ja uopste mogao da pretpostavim kako ce se stvari odvijati nakon ulaska u Srebrenicu…” “I tada mi je on rekao sledecu recenicu: “Miroslave, njih sve treba pobiti”.

Ovo sadrzi veoma jasno iskazanu nameru da se pocini genocid. “Tada je on dodao: “Sve kojih se mozete docepati… kao sto se desilo u Zapadnoj Slavoniji”.” Deronjic je objasnio da se verovalo da su “Hrvati ubili svakog koga su se docepali” kada su napali Srbe u Zapadnij Slavoniji. Izgleda da je Srebrenica, bar do neke mere, bila motivisana osvetom, istina ne protiv Hrvata, vec protiv vise omrazenih Muslimana. Kada se vratio u oblast 11.jula, Deronjic je saznao da je bosanskim Srbima dato naredjenje da udju u Srebrenicu. Nedugo zatim, on je dobio naredjenje da se hitno javi Karadzicu. Predsednik RS je hteo potvrdu da su snage usle u Srebrenicu i pitao je da li je tacno da ima mnogo civila u Potocarima (baza UN-a u koju su gradjani Srebrenice pobegli kada je Srebrenica pala u ruke bosanskih Srba). Deronjic nije imao potpunu informaciju, ali je obecao da ce proveriti i da ce se ponovo javiti. Karadzic je zatim promenio temu i poceo razgovor o tome da je postavio Deronjica za civilnog komesara za Srebrenicu. Kada mu je rekao da je njegov glavni zadatak da se bavi civilima u Srebrenici, Deronjic je zatrazio instrukcije. Karadzic ga je uputio da stupi u kontakt sa Mladicem, Muslimanima i UNPROFOR-om (Zastitne snage UN-a) i da muslimanskim civilima predlozi tri opcije: 1) da ostanu u Srebrenici, 2) da odu na teritoriju koju drze bosanski Muslimani, 3) da odu u trece zemlje. On je rekao da je jedina realna opcija bila druga opcija. Posto je njegov odnos sa Mladicem bio los, Deronjic je zatrazio od Karadzica da obavesti Mladica direktno.





Karadzic je upitao da li Deronjic zna da li ima muskaraca medju civilima, i upozorio ga da se ratni zlocinci mozda kriju medju civilima. Deronjic je nastavio: “Insistiraj na tome, Miroslave, da ti ljudi moraju biti zadrzani ili zatvoreni”. Cak je rekao da mi moramo na tome insistirati, misleci na Srbe, Vojsku, vlasti, da moramo insistirati na tome, zato sto je to nesto na sta imamo pravo u skladu sa obicajima… ratovanja”. Na kraju, Deronjic nije morao da insistira, holandski bataljon je dobrovoljno pomogao na odvajanju muskaraca i decaka.



Tokom noci, pad Srebrenice, uz nesto malo otpora, je potvrdjen, kao i cinjenica da se “veliki broj civila” nalazi u Potocarima u bazi UN-a. Ispostavilo se da je veliki broj vojno sposobnih muskaraca pobegao u Konjevic Polje.



Sledeceg jutra, Deronjic je prisustvovao sastanku koji je Mladic organizovao sa UNPROFOR-om (holandskim bataljonom) i predstavnicima bosanskih Muslimana. Mladic se obratio bosanskim Muslimanima recima da oni imaju izbor. Svim Muslimanima koji predaju oruzje bice omoguceno da odu u Potocare [na video snimku koji poseduje Kancelarija tuzioca – a koji su snimili bosanski Srbi – Mladic kaze predstavnicima bosanskih Muslimana da je njihov izbor da predaju oruzje ili da nestanu]. Bosanski Muslimani koji su se nalazili u Potocarima su bili nenaoruzani civili, ukljucujuci muskarce i mladice koji se nisu osecali sposobnim da pokusaju proboj kroz sume ili koji nisu zeleli da ostave svoje porodice. Izbeglice nisu imale nacina da predaju oruzje koje je Mladic zahtevao.



Kada je Deronjic shvatio da Mladic nema nameru da mu dozvoli da objasni Karadziceve tri opcije za izbeglice, on je sam uzeo rec i to rekao. On im je takodje saopstio da oni koji su osumnjiceni da su pocinili zlocine moraju biti zadrzani. “Ja sam nameravao da kazem jos par recenica, ali me je Mladic prekinuo. To je ucinio prilicno arogantno i drsko…”



Deronjic se zatim vratio u svoju kancelariju da pozove Karadzica i da ga izvesti o sastanku. “Rekao sam mu da su predstavnici Muslimana prilicno eksplicitno izjavili da oni zele da napuste Srebrenicu.” Oni su zatim razgovarali o broju ljudi u Potocarima (oko 20.000) i o tome kako organizovati transport iz enklave.



Kada su autobusi dosli i konvoji poceli da odlaze, pukovnik Dragomir Vasic, sef Centra bezbednosti u Zvorniku, rekao je Deronjicu da su muskarci odvojeni od zena. Deronjic je pitao da li je to bilo selektivno odvajanje ili su svi odvojeni, sugerisuci da bi, ako su svi odvojeni, trebalo da kaze Mladicu “da je potpuno besmisleno da se to radi pred ocima UNPROFOR-a”. Selektivno odvajanje bi indikovalo potragu za poznatim ratnim zlocincima. Odvajanje svih je pokazivalo da se izvrsavala Karadziceva direktiva da se “svi pobiju”.



Karadzic je zvao 13.jula ujutru da vidi kako napreduje evakuacija civila. Deronjic mu je rekao da je vise od polovine vec odvezeno i da ce operacija biti zavrsena tokom dana. Kada ga je upitao za trupe, Deronjic mu je rekao da su one ukljucene u borbe sa snagama jacine izmedju 12 do 15 hiljada bosanskih Muslimana u oblasti Konjevic Polja. Dalje je rekao da “mi vec zarobljavamo i hapsimo ljude i da je bilo nekih likvidicija Muslimana…” Karadzic mu je naredio da narednog dana dodje na Pale.


Tog popodneva ili veceri, Borovcanin je rekao Deronjicu da je doslo do masakra nad Muslimanima u skladistu u Kravicama. Policijski komandir mu je objasnio da se jedan Musliman, zarobljenik, docepao puske, i da je ubio jednog policajca i ranio jos nekoliko. Iz osvete, policajci su bacilli bombe u skladiste u kome su se nalazili zarobljenici. Ubijeno je vise od 300 ljudi. Deronjic je revnosno izvestio Karadzica o masakru.



Do tog trenutka, muskarci bosanski Muslimani koji su uhvaceni u koloni u oblasti Konjevic Polja su dovezeni u Bratunac u kamionima i autobusima. Bilo ih je toliko mnogo da su raspolozive zgrade – skole, hangari i stadion – bili prepuni, i neki od zatvorenika su morali da ostanu u kamionima i autobusima tokom noci. Deronjic je bio zabrinut za bezbednost sa toliko mnogo zatvorenika u svom gradu. Tada je cuo da je Mladic izdao naredjenje da se vojska premesti prema Zepi, drugoj zasticenoj zoni. Deronjic je postao uznemiren jer je osetio da “Mladic samo hoce da sebe distancira od citavog problema, da jednostavno ode sa vojskom, i da u stvari pokrije sebe papirologijom i da ode, a da civilne vlasti, najverovatnije policiju, ostavi odgovornim za sudbinu muslimanskih zatvorenika”. Setivsi se sta mu je Karadzic rekao 8. ili 9.jula (da sve Muslimane treba pobiti), on je odjednom “shvatio da ce ih oni pobiti u Bratuncu”. Deronjic je tada pozvao Karadzica vojnim telefonom.



Deronjic se ne seca tacnih reci koje je Karadzic upotrebio jer su oni govorili delimicno preko posrednika i delimicno u siframa. Sustina poruke koju je on pokusao da prenese bila je da “ako neko pokusava da ubije sve te ljude u Bratuncu onda je to poptuna ludost jer tamo ima mnogo novinara, medjunarodnih snaga i drugih razlicitih (humanitarnih) organizacija koji rade svoj posao”. Karadzic mu je rekao da ce on poslati nekoga sa instrukcijama. U sifrovanoj recenici, predsednik RS je rekao: “Miroslave, pre zore dobra moraju biti u skladistima…” Dodao je: “Da li si razumeo?” Deronjic je odgovorio da jeste. U svojoj izjavi za Kancelariju tuzioca, Deronjic nije desifrovao ovu poruku. Medjutim, drugi iskazi su otkrili da je sifra za tela u presretnutim telefonskim razgovorima bila “posiljke”.



Nakon samo nekoliko sati, pukovnik Ljubisa Beara iz Generalstaba VRS nenajavljen je usao u Deronjicevu kancelariju. Simic i Vasic su takodje bili tamo, a moguce da je bio i Momir Nikolic koji je svedocio na sudjenju Blagojevicu da je bio prisutan, mada se Deronjic toga ne seca. Beara je rekao da je dosao zbog zarobljenika, i da svi oni moraju biti pobijeni. Kada je Deronjic shvatio da ce on govoriti “bez kontrole”, on je predlozio Simicu da ode da ne bi bio umesan.



Deronjic je bio resen da se ubistva ne odigraju u Bratuncu, na njegovoj teritoriji. On je svom posetiocu rekao da je Karadzic naredio da se zatvorenici odvedu prema Bijeljini, u zatvor u Batkovicima i u Zvornik. On je insistirao na tome da nijedan zatvorenik ne bude ubijen u Bratuncu. Na kraju, Beara je “nevoljno pristao” da transportuje zatvorenike iz Bratunca.



Narednog dana (14.jula), Deronjic je jos jednom otputovao za Pale po naredjenju Karadzica, gde je predsedniku RS dao potpun izvestaj o aktivnostima na terenu do tog trenutka, ukljucujuci transport zena i dece iz enklave, o razgovoru sa Bearom i njegovim konacnim pristankom da se zarobljenici posalju van Bratunca, o masakru u skladistu u Kravicama, i o stanju na ratistu. Oni su takodje razgovarali o finansiranju ratnog predsednistva za Srebrenicu i o postavljenju Deronjica za predsednika.



Deronjic je identifikovao neke od jedinica koje su ucestvovale u operacijama oko Srebrenice. To su bili pripadnici Bratunacke brigade, zastitni puk, diverzantski odred, neke policijske jedinice, i jedinice vojne policije iz drugih opstina. Kada je Kancelarija tuzioca postavila pitanje da li su policijske jedinice iz Srbije bile prisutne, on je izjavio da je u Srebrenici negde izmedju 12. i 14.jula video coveka za koga je znao da je iz Crvenih beretki sa nekoliko njegovih ljudi. Crvena beretka je bila na putu da nadje Mladica u Potocarima. Ako su jedinice iz Srbije bile ukljucene u Srebrenici, to je bila strogo cuvana tajna.



Nedugo nakon masakra glasine su pocele da stizu do stranih medija. Deronjic je predlozio da pribavi pisanu izjavu od holandskog bataljona kojom bi se tvrdilo da su bosanski Srbi ispravno izvrsili evakuaciju civila. Iako se slozio da bi bilo fantasticno posedovati takav dokument, Karadzic nije verovao da bi holandski bataljon to potpisao. Ali oni jesu. Karadzic je bio presrecan i rekao je da bi Deronjic trebalo da bude odlikovan zbog toga. Karadzicev savetnik Jovan Zametica bio je jos jasniji o vrednosti tog dokumenta – Deronjic ga citira: “Miroslave, odlicno je sto si uspeo ovo da uradis, i sada smo u mogucnosti da pokazemo svetu da mi nismo ubijali… da … je ovo dokaz da je citava evakuacija izvrsena ispravno”. “Ali, naravno”, Deronjic je rekao tuzilastvu, “to nije u potpunosti odogovaralo istini”. Dokument je poslat UN-u.



Deronjic je takodje saznao da su Muslimani ubijeni u Bratuncu sahranjeni u masovne grobnice u Glogovu i Halilovicima. On je revnosno izvestio Karadzica. Kasnije je saznao od Momira Nikolica da su te grobnice bile ponovo iskopane u septembru ili oktobru 1995. po naredjenju vojske i da su tela premestena i sahranjena u oblastima Zelenog Jadra i Cizmica.



Kada je Karadzic posetio Srebrenicu u avgustu, Deronjic je proveo neko vreme nasamo sa njim razgovarajuci o egzekucijama. Deronjic ga je izvestio da on veruje da su svi zatvorenici koji su odvedeni u Zvornik pobijeni, ali nije znao koliki je tacan broj. Izgledalo je da je Karadzic vec bio svestan toga i on je upozorio Deronjica da o tome ne govori javno.



Deronjic je i dalje bio zabrinut zbog Srebrenice i jos nekoliko puta je razgovarao je tome sa Karadzicem. U svom razgovoru sa Kancelarijom tuzioca, Deronjic je tvrdio da iako je znao da su zatvorenici ubijeni, nije imao pojma da se radilo o “sedam, osam ili deset hiljada ljudi”.



Jednom prilikom on je to napomenuo Karadzicu kada su Krajisnik i bivsi potpredsednik RS Nikola Koljevic bili prisutni. Krajisnik je nasao izgovor da ode sa Koljevicem dok se Deronjic obracao predsedniku. “Rekao sam da drzava mora nesto da ucini vezano za Srebrenicu, i secam se da sam rekao da ce Srebrenica biti razlog zbog koga cemo izgubiti drzavu…” Deronjic nije verovao da ce se otkriti cela istina, “ali ono sto sam hteo, ono sto sam rekao, jeste da ucinimo bilo sta kao pokrice i da kazemo svetu – evo sta smo ucinili da istrazimo sta se dogodilo”. Izgledalo je da Karadzic nije zainteresovan. “On je saslusao sve sto sam rekao, i u jednom trenutku je izgovorio: “Videcemo, pokusacemo da uradimo nesto”, ali ja sam shvatio da ne postoji ozbiljna volja da se nesto povodom toga uradi.”



Deronjic je zakljucio: “Ne secam se da sam posle toga imao ozbiljniji razgovor sa Karadziecem o toj temi. Brzo nakon toga ja sam dao ostavku na mesto potpredsednika partije, a Karadzic je poceo da se krije…” Deronjic je poceo da razgovara sa Kancelarijom tuzioca 1997.godine.



Informacije koje je Deronjic dao Kancelariji tuzioca su san svakog tuzioca. To je insajder koji je imao visoku funkciju, koji je bio u stalnom kontaktu sa predsednikom RS, koji je dao detaljne podatke o pripremanju, izvrsenju i prikrivanju genocida. On nije prikazao ukupnu sliku. On nije prisustvovao razgovorima na nivou Generalstaba vojske, niti je uzivao Mladicevo poverenje. Ali, njegovi razgovori sa Karadzicem otkrivaju da je predsednik razmatrao genocid najkasnije od juna. Sve sto je bilo potrebno jeste da se dogadjaji razviju u pravcu koji bi omogucio da se to izvrsi do kraja.



Dok Deronjic moze biti pozvan da svedoci na Blagojevicevom i ostalim sudjenjima na kojima nije bilo nagodbe za priznanje krivice, on takodje moze biti problematican kao svedoci insajderi na sudjenju Milosevicu – ciji je osnovni interes bio da zastite sebe i system kome su sluzili. Njihova svedocenja su izokrenuta i protivrecna, i ugrozavaju bar svoj kredibiltet, i zbog toga ogranicavaju svoju upotrebljivost za otkrivanje istine.



Za one koji misle da tuzilastvo nudi nagodbe levo i desno, duzina razgovora Kancelarije tuzioca i Deronjica bi trebalo da pruzi barem delimican odgovor. Ovo nije partija pokera. Niti je tuzilac zutokljunac kojim se moze manipulisati i koji se moze lagati. Nakon deset godina istraga, tuzilastvo ima dovoljno dokaza na osnovu kojih moze oceniti priznanja bilo kog optuzenog. Momir Nikolic je mozda lagao tuzilastvo, ali su te lazi kasnije ispravljene. Njegova nagodba za priznanje krivice se ne bazira na toj lazi. Vrsni tuzioci i istrazioci ispituju optuzenog na sastancima koji se ponavljaju. Nagodba o kazni nije macji kasalj.



Nagodbe za priznanje krivice u tribunalu su drugacije od onih pred domacim sudovima. One sluze visem cilju od upravljanja predmetima prezatrpanom sudskom pisarnicom, zbot toga sto obezbedjuju jedno od najboljih raspolozivih istorijskih saznanja. Dok je najvaznije cuti i zabeleziti dozivljaje svedoka i zrtava, potpuno priznanje pocinioca upotpunjuje saznanja. Neke zrtve ce osetiti olaksanje ukoliko se njihove price potvrde. Drugi ce kao veliki ustupak shvatiti svako smanjenje kazne i to sto ce biti onemoguceno potpuno otkrivanje zlocina u javnosti.



Najveci potencijal priznanje krivice ima za one koji su toliko sistematski bili pod uticajem propagande da su se njihovi pogledi na svet izokrenuli do tacke da ne mogu da pihvate nijednu informaciju koja bi to mogla da dovede u pitanje. Kada oni koji su pomogli da se ta slika stvori i koji su imali koristi od te izvrnute slike kazu istinu, pojavljuje se nada za proboj negiranja i mogucnost da se stvari vide drugacije. Za pomirenje na nivou zajednice, ljudi moraju da dodju do zajednickog razumevanja istine. Uprkos ogranicenjima, nagodba za priznanje krivice jeste strategija koja vodi ka tom cilju.



----------------------------------

* Slucaj Krstic je okoncan 26. juna 2001. U medjuvremenu, novi dokazi su postali dostupni i tuzilastvu i odbrani. Pravilo 115 suda omogucava Zalbenom vecu da dozvoli upotrebu novih dokaza kada to interes pravde nalaze. Krstic je osudjen za genocid i druge zlocine vezane za Srebrenicu i osudjen na 46 godina zatvora, protiv cega se je on ulozio zalbu.