Milošević rukovodio događajima u istočnoj Slavoniji

U unakrsnom ispitivanju generala Ruperta Smita (Sir Rupert Smith), koji je 1995. bio načelnik UNPROFOR-a u Bosni, Milošević je postigao značajne poene, ali je i sam bio prisiljen da odustane od nekih svojih teza. Srbija i Savezna Republika Jugoslavija su bosankim Srbima dopremali vojnu opremu, oružje i municiju, i plaćali su plate vojnih oficira, priznao je Milošević. Optuženi je insistirao da je to bila humanitarna pomoć.

Možda je za javnost još značajnije Miloševićevo priznanje da je u Srebrenici zaista došlo do masakra. On, međutim, tvrdi da je masakr izvela paravojna formacija bez znanja Ratka Mladića. Međutim, sam Mladić je priznao da je bio u Srebrenici u vreme kada je tamo pobijeno između sedam i deset hiljada Muslimana, dečaka i muškaraca. Osim toga, dvojica oficira i jedan vojnik Vojske Republike Srpske (VRS) su pred Međunarodnim tribunalom već priznali svoju odgovornost za zločine počinjene u Srebrenici.

Milošević je priznao i da je imao uticaja na bosanske Srbe, iako i dalje tvrdi da je njegov cilj pri tome bio isključivo pronlaženje mirnog rešenja. General Smit nije iz prve ruke video Miloševićeve mirovne napore, ali je u Beogradu 15.7.1995., dan nakon što je ubijanje u Srebrenici počelo, prisustvovao situaciji kada je Miloešvić demonstrirao svoju moć nad generalom Mladićem.

Kada su stigli na dogovorno mesto sastanka, general Smit, Karl Bilt (Carl Bildt), Jasuši Akaši (Jasushi Akashi) i Thorvald Stoltenberg su zatekli Mladića zajedno sa Miloeševićem. General je to ovako opisao: 'Predsednik Milošević je naredio generalu Mladiću da ide samnom da se dogovorimo oko povlačenja [holandskog bataljona UNPROFOR-a] i pristupa zarobljenicima. Bilo je sasvim jasno da je Milošević jači od Mladića. On je [Mladića] oslovljavao prvim imenom. Mladić se odnosio prema njemu sa poštovanjem.'

Odazivajući se na molbu tužioca Džefrija Najsa da opiše Miloševićev odnos prema Mladiću, general je počeo opisom moći koju je Milošević imao na Balkanu uopšte. 'Vlast je bila apsolutna, i svako ko je imao vlast ju je koristio apsolutno.' Zatim je rekao: 'General Mladić je imao prostor na kome je imao vlast, i njemu se stajalo na putu i stavljalo ga se pod kontrolu samo ako bi on stao na put Miloševićevim poslovima i Srbiji.'

Na sastanku održanom 15. jula, niko od stranih pregovarača još nije znao o masakrima u Srebrenici koji su počinjeni prethodnog dana. Milošević je tvrdio da o njima nisu znali ni on i Mladić: 'Niko nije imao pojma o tome šta se desilo u Srebrenici.' General Smit je odgovorio: 'Ja nisam znao da su bili masakri u Srebrenici. To što ja nisam znao ne znači da Vi i Mladić niste znali.Vi niste morali da otvorite temu.' Na insistiranje optuženog, general je priznao da nema ličnih saznanja da su Srbija i Jugoslavija bili upleteni u tragediju Srebrenice. Ali, svedok je insistirao na tome da je 'činjenica da sam sa Mladićem mogao da pregovaram o prolasku konvoja [humanitarne pomoći] kroz srpsku teritoriju' ukazuje na direktnu vezu između Mladića Miiloševića. Milošević je predložio da su ta činjenica i dozvola koju je dao Međunarodnom komitetu crvenog krsta (MKCK) pokazatelj njegove zabrinutosti za humanitarna pitanja. Na to je general upozorio da srpska strana nije poštovala taj dogovor. 'MKCK nije imao pristup mestima gde su zarobljenici držani, jer su oni već bili pobijeni.'

Optuženi je rekao da on zaista nije imao direktna saznanja o tome šta se desilo u Srebrenici, pa je tražio od generala Smita da ga uputi. Još je predložio da su snage VRS napale zaštićenu zonui da bi je 'demilitarizovale.' Po njegovim saznanjima, 28 bosanska divizija, sa 12 do 13 hiljada boraca, je bila stacionirana u Srebrenici, i odatle je napadala srpska sela i VRS. General Smit je opisao drugačiju situaciju: 'Muslimanske snage u enklavi su bile male, manje nego što sam očekivao, slabo naoružane i vršile su napade iz Srebrenice na srpske teritorije. Bilo je i nešto prometa između Srebrenice i Žepe, a možda i između Srebrenice i Tuzle…. Bio bih iznenađen da je bilo više od 1.200 naoružanih ljudi, premda je ukupno možda bilo oko 12.000 boraca…' General Smit smatra da su sve značajnije borbe bile posledica srpskih napada na enklavu.

Zatim je usledila još jedna zaprepašćujuća tvrdnja optuženog: da je Jasuši Akaši, specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih naroda, lično odgovoran za etničko čišćenje Srebrenice. Taj zaključak je izveo iz poruke koju je 11. jula Akaši poslao u sedište UN-a u kome je predložio da bi možda izbeglice iz Srebrenice trebalo prebaciti u Tuzlu. Svedok je objasnio da je Akaši pokušavao da reši pitanje ogromnog broja izbeglica koji su pobegli iz svojih domova kada je VRS zauzela enklavu. Milošević je odgovorio da je to sve što su bosanski Srbi radili.

Ipak, general Smit nije popustio u jednome: da je general Mladić bio odgovoran za Srebrenicu jer je on bio komandant srpskih snaga tokom cele operacije. 'On je svakako bio tamo za vreme napada i odmah nakon [pada Srebrenice,]' rekao je general Smit. Na Miloševićevo pitanje da li bi, na osnovu ličnih utisaka o generalu Mladiću mogao da pretpostavi da bi mu njegova vojna čast dozvolila da dopusti ubijanje ratnih zarobljenika, i civila, ili nešto tako nečasno, svedok je odgovorio jednostavno: 'Da.'

Pretstavljajući se i dalje kao čovek posvećen miru, Milošević je iskoristio priliku da odbrani holandski bataljon UNPROFOR-a, koji je bio zadužen za bezbednost enklave u vreme kada je pala pod naletima VRS. Oni nisu mogli da spreče sukob između dve tako snažne strane, tvrdio je optuženi. Kako general Smit nije ni za šta optužio holandski bataljon, bio je zatečen Miloševićevim 'pitanjem.' Milošević nije spomenuo da holandski vojnici ne samo da nisu zaštitili muslimanske civile u zaštićenoj zoni (za ovo snose odgovornost Ujedinjeni narodi, Akaši i drugi,) nego i da su aktivno učestvovali u razdvajanju dečaka i muškaraca od žena, dece i staraca, t.j. u etničkom čišćenju enklave. Iako holanđani tog časa nisu bili svesni, razdvajanje je bilo predradnja za genocid.

Milošević se posebno interesovao i za masakr na sarajevskoj pijaci Markale, kada je poginulo 37 civila i 88 ih je ranjeno. General Smit je posvedočio da u prvom času nije bilo jasno odakle je doletela granata -- da li sa bosankih ili sa srpskih položaja. Zbog kontradiktornih izveštaja, general je neredio svom saradniku, pukovniku Pauelu (Powell) da analizira sve podatke i da ga izvesti o rezultatima. Na osnovu toga je general posvedočio pred Tribunalom: 'Zaključio sam da je granata bez sumnje doletela sa srpskih položaja.'

Optuženi je utrošio gotovo polovinu vremena koje mu je bilo na raspolaganju za unakrsno ispitivanje na diskusiju o tome odakle je doletela granata, pozivajući se na prve, kontradiktorne izveštaje. General je doneo zaključak da je granata ispaljena sa srpskih položaja na osnovu analize kratera, i na osnovu toga što niko u Sarajevu nije čuo granatu. Ispaljivanje projektila tih dimenzija, objasnio je general, je užasno bučno. Demostrirajući svoju sklonost da izvrće i selektivno iznosi činjenice, Milošević je pročitao odlomak pisma kog je napisao generalov pomoćnik, general Bakster, u kome ovaj kaže da je 'još sumnjao u zaključak' dok je pisao izveštaj o masakru na Markalama. Sudija Mej je prekinuo optuženog da bi pročitao kompletnu Baksterovu rečenicu: 'Još sam imao sumnje dok sam pisao izveštaj, ali me konačno ubedila brazda na upaljaču.' Analizom brazdi se utvrđuje pravac iz koga je ispaljen projekti.

Da bi dokazao svoju tvrdnju da je bosanska strana pucala na vlastito stanovništvo, Milošević je citirao članak generala Čarlsa Bojda (Charles Boyd), zamenika vrhovnog komandanta američkih snaga u Evropi, koji je objavljen u časopisu 'Foreign Affairs' u sept./okt. 1995. Bojd je doneo opšti zaključak da 'nijedan stanovnik Sarajeva ne sumnja da je bosanskim snagama ponekad bilo u interesu da gađaju vlastitu stranu.' Svedok je rekao Sudu da ne zna taj članak, i da general Bojd nije bio u to vreme ni blizu Sarajeva. 'Bilo je mnogo glasina o granatiranju vlastitih ciljeva. Nikada se nisam uverio u istinitost i jedne od njih.'

Nakon masakra na Markalama, general Smit sa strane UNPROFOR-a i Admiral Smit sa strane NATO-a, su naredili vazdušne napade na pozicije bosanskih Srba. U maju, NATO je gađao depoe municije VRS jer je Mladić uprkos zabrene I upozorenja nastavljao da iz njih uzima oružje i municiju. U odmazdu, VRS je gađala enklave i u jednom incidentu ubila 71 civila na pijaci u Tuzli. Posle drugog napada NATO-a na položaje VRS; bosanski Srbi su uzeli za taoce vojne posmatrače UN-a. Zavezali su jednog Kanađana za most i pretili da će ga zaklati ako vazdušni napadi ne prestanu. Srbi su uzeli ukupno oko 400 taoca širom Bosne. Kako je Mladić insistirao na svom pravu da koristi taoce kao živi štiti, uprkos upozorenjima da time krši Ženevske konvencije, pregovarači Ujedinjenih naroda su se obratili Miloševiću za pomoć. Svi su taoci pušteni, zahvaljujući Miloševićevom 'uticaju' na bosanske Srbe.

Miošević se žalio da se njegovi pokušaju pomirenja sada spominju kao zločini. Činjenica da je imao uticaja na završetak rata je pokazatelj njegovog uticaja i na tok sukoba. Sudija Mej je preformulisao jedno Miloševićevo pitanje sveoku: 'Da li ste se lično uverili da je optuženi na bilo koji način kontrolisao vojsku bosanskih Srba, da je imao uticaja na njih?' Svedok je odgovorio: 'Nisam video da [ih] je direktno kontrolisao. Ali, video sam situacije u kojima je bio jasan njegov uticaj i kontrola i naveo sam te primere (oslobađanje taoca u Dejtonu) i primer nakon pada Srebrenice.'

Kada analiziramo generalovu izjavu i ostale dokaze protiv Miloševića, korisno je potsetiti se šta to tužioci pokušavaju da dokažu: Slobodan Milošević je optužen po Članu 7 (1) i Čl. 7 (3) Statuta Međunarodnog tribunala u kome stoji: 'Osoba koja je planirala, poticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnog djela navedenog u članovima 2 do 5 ovog Statuta individualno je odgovorna za to krivično delo.' U optužnici se ističe da se 'počiniti' odnosi na 'učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu' izbacivanja većine ne-Srba sa velikog dela bosanskog teritorija, kroz ubijanja, fizička i mentalna maltretiranjaa I ranjavanja, i druga krivična dela opisana u Statutu Međunarodnog tribunala. Optužnica tereti Miloševića i za sve logične i prirodne posledice zločina počinjenih u sklopu udruženog krivičnog poduhvata.

Konkretno, Milošević je optužen da je imao 'efektivan ili znatan uticaj' nad učesnicima u udruženom krivičnom poduhvatu. Tužioci tvrde i da su Milošević i ostali učesnici u udruženom krivičnom poduhvatu imali efektivan ili znatan uticaj nad VRS.

Tužioci ne trebaju da dokažu da je Milošević bio izvršni direktor, kreator ili pokretač udruženog zločinačkog poduhvata, nego samo da je bio jedan od učesnika ILI da je poduhvat pomagao i podržavao. Pružanje finansijske, materijalne i logističke pomoći VRS da bi ona mogla da izvede krivično delo, kao i njegov 'značajan uticaj' na rukovodstvo bosanskih Srba su dokazi da je optuženi učestvovao u udruženom krivičnom poduhvatu.

Tužioci imaju teži zadatak što se tiče optužbe za genocid. Treba se setiti da je Milošević optužen za genocid ILI za saučesništvo u genocidu. Da bi dokazali genocid, tužioci moraju da pokažu da je Milošević imao cilj uništenja ukupnog ili jednog dela bosanskog muslimanskog stanovništva. Optuženi se smatra krivim za saučesništvo u genocidu ako mu genocid nije bio cilj, ali ako je znao za nameru drugih da počine genocid i ako ako je znao da će zločini u kojima je saučesnik doprineti ostvarenju tog cilja.

Dokazi koje je izneo general Smit (kao i Miloševićeva izjava - premda nije bila data pod zakletvom - da je pružao finansijku, vojnu i drugu konkretnu podršku) idu u prilog tužiocima koji pokušavaju da dokažu da je Milošević aktivno učestvovao u nastojanjima bosanksih Srba da etnički očiste znatnan deo bosanske teritorije. General je izjavio i da je Milošević imao značajan uticaj na ponašanje bosankih Srba. Dokazi da su oni vodili zločinački poduhvat su u stenogramima sednica njihove skupštine [vidi CIJ izveštaj od 12.9., 'Iz stenograma se vidi Miloševićeva uloga u ratu u Bosni' i od 13.9., 'Bosanki Srbi planirali etničko čišćenje, prikrivali dokaze']. Tužiocima još nedostaje ključna karika: dokaz da su Milošević, Srbija ili SRJ direktno učestvovali u zločinu u Srebrenici.