Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Metamorfoza jedne armije i radjanje Vojske Republike Srpske

Day 219
By IWPR ICTY
Hag – Svedok B-127 smatrao je sebe Jugoslovenom dugo nakon sto je nestala poslednja nada da ce SFRJ opstati. Iako bosanski Musliman po nacionalnosti, on je ostao pripadnik Jugoslovenske narodne armije (JNA) godinama nakon sto je ona postala Vojska Jugoslavije (VJ) i povukla se iz njegove rodne Bosne i Hercegovine, ostavljajuci pritom ljudstvo i materijal bosanskim Srbima. Svedok B-127 je tada smatran oficirom novoformirane Vojske Republike Srpske (VRS), ali je posedovao legitimaciju VJ i nastavio je da prima platu i beneficije i unapredjenja od VJ preko 30-tog kadrovskog odeljenja VJ u Banja Luci. Oko 90% pripadnika njegove jedinice bilo je u istom polozaju.

Svedocenje svedoka B-127, i brojni prateci dokumenti ciju je autenticnost on potvrdio, predstavilo je sliku menjanja visenacionalne jugoslovenske armije u vojsku koju su prevashodno cinili Srbi i koja je, na teritoriji BiH, postala zamena za JNA/VJ. U aprilu 1992. godine JNA se povukla iz Bosne. Nakon medjunarodnog priznanja Slovenije, Hrvatske i Bosne, Jugoslavija je prestala da postoji, kao i njena armija. Medjutim, to nije bio miroljubiv raskid i nije bilo dogovora o podeli armijskih sredstava, ljudstva i materijala.

Na prvi pogled je izgledalo da ono sto se desilo ima neku unutrasnju logiku. Pripadnici vojske poreklom iz Bosne ostali su u Bosni, zajedno sa oruzjem i opremom, dok su se oni koji su rodjeni u Srbiji i Crnoj Gori vratili u SRJ da tamo nastave vojnu sluzbu. Vecina onih iz Hrvatske i drugih delova bivse Jugoslavije vec su se ranije vratili u svoje drzave. U vecini slucajeva, doslo je i do podela po nacionalnoj pripadnosti, i vojnici su stupali u vojske svojih etniciteta ili novostvorenih drzava. Nije bilo pravicne podele materijala.

Ova prividno “prirodna” podela dalo je Milosevicu i ostalim politickim liderima mogucnost uverljivog izgovora. Oni su mogli reci da je to prirodni fenomen, a ne rezultat dobro planirane strategije. Ono sto, medjutim, nije bilo “prirodno” jeste produzena veza izmedju VJ i samo jednog dela bivse armije – novoformirane Vojske Republike Srpske (VRS). Pored predaje naoruzanja, municije i opreme VRS-u i ljudstvu koje je bilo poreklom iz BiH, VJ je nastavila da isplacuje plate i beneficije svojim bivsim oficirima i vojnicima, sada prividno pripadnicima VRS.

B-127 neobican je po tome sto, kao bosanski Musliman po nacionalnosti, nije pristupio snagama bosanske Vlade, vec je ostao u VRS-u, nasledniku JNA u Bosni. U stvari, kako je sam izjavio: “Od 1992. do 1995. godine, tokom rata, po svim osnovama koje cine poziciju oficira, cin, prava i duznosti, ja sam sebe smatrao pripadnikom VJ”. On je nastavio da prima platu iz Beograda, i njegov penzijski staz je obracunavan u skladu sa propisima VJ i zakonima SRJ. Njegova redovna unapredjenja su takodje bila u skladu sa propisima VJ i zakonima SRJ. Njegovi licni podaci pokazuju da je on sluzbovao u Beogradu, iako je on izjavio tokom svedocenja da za vreme rata tamo nije bio.

Svedok nije bio jedinstven slucaj medju “bivsim” oficirima VJ i ljudima koji su ostali u Bosni. Tuzilastvo je predstavilo brojne dokumente, ukljucujuci licne podatke Dragana Obrenovica, Vinka Pandurevica i ostalih oficira VRS, koji pokazuju da je VJ regulisala njihove penzije, unapredjenja i stambena pitanja.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je pokusao da okarakterise kontinuiranu ulogu Beograda u odnosima sa svojim “bivsim” oficirima i ljudstvom u VRS, kao pruzanje pomoci. Milosevic je sugerisao da su se SRJ i VJ jedino trudile da obezbede da pripadnici vojske nastave da primaju stecene i tekuce beneficije u vezi sa radnim odnosom. Ove humanitarne mere su primenjivane samo za “bivse” pripadnike JNA koji su nastavili da sluze u vojskama bosanskih i hrvatskih Srba. Ostali bivsi pripadnici JNA nisu dobijali ovu vrstu pomoci.

Pored kontinuirane pomoci pripadnicima VRS od strane SRJ i VJ, VJ i VRS su delovale kao operativna celina. Prema svedoku i dokumentu koje je tuzilastvo predstavilo, dve armije su nastavile da imaju jedinstven sistem vazdusne kontrole nakon sto se JNA povukla iz Bosne i dalje tokom rata. B-127 svedoci da je pre 1991. godine JNA imala jedinstven sistem protiv-vazdusne odbrane cija je komanda bila u Bihacu, u oblasti BiH pretezno naseljene Muslimanima. Nakon povlacenja JNA, komanda je premestena u Banja Luku, takodje u Bosni ali pod kontrolom bosanskih Srba. Operativna veza izmedju SRJ i RS je odrzavana tako da je SRJ imala automatski i trenutni pristup radarskom osmatranju RS i obrnuto.

Milosevic je osporio da ta razmena informacija pokazuje da su VRS i VJ cinile jedinstvenu armiju. On je pitao svedoka zasto VRS 1999. godine nije ucestvovala u odbrani SRJ od “agresije” NATO-a, ako su vec bile jedna vojska. B-127 je odgovorio da je VRS u to vreme bila pod direktnom kontrolom SFOR-a, NATO snaga rasporedjenih u Bosni.

Tuzilac Dermot Grum, tokom dodatnog ispitivanja, zatrazio je od svedoka da procita deo dokumenta za koji je Milosevic insistirao da se bavi samo razmenom informacija izmedju VRS i VJ. Dokument koga je odobrio Ratko Mladic takodje pominje koordinisane planove akcija, zajednicke planove, zajednicku upotrebu snaga i razmenu oficira za koordinisane akcije, a sadrzi i napomenu da ce se razmene informacija u ovu svrhu smatrati borbenom operacijom. Taj dokument ne predstavlja naredbu, istakao je svedok, nego instrukciju o tome sta bi trebalo da bude uradjeno. Dokument ne pokazuje da je Mladic imao vrhovnu komandu nad snagama RSK (Republike Srpske Krajine) i VJ, ali sugerise da je neko vrhovnu komandu imao. S obzirom da je bio rasporedjen na neborbene zadatke, B-127 nije bio upoznat o konkretnim zajednickim operacijama ili operacijama u kojima je VJ ucestvovala.

Milosevic je istakao da je SRJ nastavila da isplacuje plate i beneficije pripadnicima VRS sve do 2000.godine, dugo nakon sto je rat zavrsen. On je tvrdio da to pokazuje da podrska SRJ nije imala nista sa ratom. Ono sto je propustio da kaze jeste da je SRJ prestala da pomaze VRS tek kada je na to primorana od strane medjunarodne zajednice.

Ono sto je izgledalo kao zakasnelo uvidjanje, a sto svakako nije, tuzilac Grum je pokazao dalju vezu svojim poslednjim pitanjem svedoku B-127. Pokazujuci licne dosijee Obrenovica i Pandurevica, on je zatrazio od svedoka da pojasni napomene koje se odnose na njihova vanredna unapredjenja. B-127 je odgovorio da je vanredno unapredjenje prevremeno unapredjenje koje se daje zbog odredjenih zasluga. Grum je na to rekao: “Poznato je da je gospodin Pandurevic optuzen za zlocine pocinjene u julu 1995. godine (u Srebrenici), kao i da je gospodin Obrenovic nedavno priznao krivicu (za zlocine pocinjene u julu 1995. u Srebrenici)”. On je zatim zamolio svedoka da procita datume unapredjenja. Svedok je odgovorio: “31. decembar 1995.godine”.

Sa ova dva pitanja tuzilac Grum je pokazao da su dva oficira, koja su bila angazovana u masakru 7-10 hiljada ljudi i decaka u Srebrenici (jedan navodno, a drugi po svom priznanju), vanredno unapredjena uz saglasnost VJ pet meseci nakon toga. Iako tuzilastvo tek treba da pocne sa predstavljanjem slucaja Srebrenica na ovom sudjenju, neke vazne kockice mozaika pocele su da se slazu.

Svedok B-127 naglasio je da je dobrovoljno dosao da svedoci kada mu je tuzilastvo za to dalo priliku. On je napisao pismo glavnom tuziocu Tribunala Karli Del Ponte, kojim ju je obavestio da poseduje informacije koje bi mogle da budu od koristi u postupku protiv Milosevica. Iako svedok nije govorio o svojim motivima za svedocenje, verovatno se oni mogu objasniti time sto je on ostao u VRS jer je i dalje verovao u Jugoslaviju. “Ako bi ta drzava bila ponovo formirana sutra, ja ne bih zalio da dam svoj zivot za nju”. Mnogi su to i ucinili, i, kao sto je Stjepan Kljuic svedocio nekoliko dana ranije, tragedija je bila u tome sto je “Milosevic formalno zagovarao Jugoslaviju, a u isto vreme sve cinio da ona nestane”.