Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

MEJAKIĆ PORIČE ODGOVORNOST ZA NASILJE U LOGORIMA

Nekadašnji komandant logora tvrdi da je bio upoznat sa zločinima, ali da su mu pretpostavljeni naredili „da ćuti“.
By IWPR ICTY
Bosanski Srbin okrivljen za organizovanje vladavine terora u zatvorskom logoru Omarska posvedočio je ove sedmice kako – uprkos tome što je znao da su se silovanja i mučenja redovno događala – nije bio dovoljno moćan da ih zaustavi.



Željko Mejakić se, zajedno sa još tri osobe, tereti za zločine protiv čovečnosti, ubistva, premlaćivanja i seksualno zlostavljanje, počinjene tokom 1992. u logorima Omarska i Keraterm (severna Bosna). Njegov je slučaj Haški tribunal u julu 2005. prepustio bosanskom Vijeću za ratne zločine.



U optužnici se navodi da je Mejakić bio šef bezbednosti i faktički komandant logora Omarska, te da je zapovedao svim trima stražarskim smenama i životima oko 3,000 civila.



Međutim, svedočeći ove sedmice u vlastitu odbranu, on je porekao da je imao kontrolu nad logorom, tvrdeći da su postojale „tri grupe istražitelja koje su bile zadužene za saslušavanje i koje su imale ovlašćenja da naređuju [njemu] i policijskim snagama“.



Okrivljeni je dodao i da je sve to bilo u nadležnosti Sime Drljače, tadašnjeg komandira policije grada Prijedora. Drljača je 1997. ubijen u akciji hapšenja, pružajući otpor međunarodnim snagama.



Mejakić je opisao stravične uslove u kojima su boravili pritvorenici.



„Logor je bio isuviše mali za tako veliki broj ljudi. Kada sam ušao u prostorije, video sam da nisu mogli ni da leže, toliko je bilo skučeno. Takođe, nije bilo dovoljno hrane. Ponekad je davan samo jedan mali obrok dnevno, što nije bilo dovoljno“, izjavio je on.



Međutim, dodao je i da nije mogao da učini ništa kako bi to sprečio, pošto su srpski vojni istražitelji bili veoma strogi kada je reč o zatvorenicima držanim u prostorijama koje su oni odredili.



Mejakić je takođe naglasio da nije bio nadležan ni za hranu, te da je čak bio prisiljen da i sam jede isto što i zatvorenici.



„Znao sam i da su zatvorenici bili na različite načine mučeni. Premlaćivani su, šikanirani, otimano im je ono što su posedovali“, priznao je Mejakić.



„Saslušanja su bila još gora. U mnogo slučajeva, zatvorenici su prilikom ispitivanja bili pretučeni do smrti.“



Mejakić je rekao kako je on sam učinio sve što je bilo u njegovoj moći da se to zaustavi, te da je Drljači svakodnevno slao izveštaje.



Branilac Milovan Simić je sudu i predočio nekoliko izveštaja koji nose Mejakićev potpis, a u kojima se govori o ubistvima, silovanjima i premlaćivanjima kojima pribegavaju vojnici.



Okrivljeni je priznao da je u Omarskoj bilo i žena, kao i dece, te da je „bio upoznat sa silovanjima i pokušajima silovanja“ – čime je potvrdio iskaze zaštićenih svedokinja optužbe K035 i K040.



On tvrdi da mu je, kada se povodom silovanja suprotstavio Drljači, „rečeno da ćuti o tome i da prikrije sve dokaze da u logoru Omarska ima i žena“.



Upravo je stoga on i sakrio žene prilikom posete novinara i predstavnika Crvenog krsta.



Mejakić je izjavio i da su počev od sredine jula 1992. pojedine grupe počele da napuštaju logor.



„Najveći broj njih bio je transportovan u logore Manjača i Trnopolje. Mi nismo imali nikakvih ovlašćenja u tom pogledu. Stigli su nam spiskovi sa imenima onih koji tamo idu“, tvrdi Mejakić.



On je izjavio i da je za otvaranje logora za pritvorenike u Omarskoj prvi put čuo 28. maja 1992.



„Rečeno mi je da odem u rudnik Omarska, i da sa sobom povedem petnaestak policajaca. Nakon što sam stigao, Miroslav Kvačka mi je kazao da su mu vojne snage naredile da na toj lokaciji čuva grupu muslimanskih zarobljenika. I da bi trebalo da odem u prijedorski štab policije kako bih se raspitao i obavestio o onome što se događa“, rekao je Mejakić.



U novembru 2001., Haški tribunal je Kvočku osudio na sedam godina zatvora zbog učešća u pritvaranju i ubijanju zatvorenika u logoru Omarska.



Mejakić je pak objasnio da mu je Drljača rekao da se zarobljenici nalaze u logoru i da oni treba samo da obezbeđuju to mesto.



Prema Mejakićevim rečima, u početku u logoru nije bilo previše ljudi, pa su policijske snage Omarske lako izvršavale zadatak koji im je poveren.



„Međutim, nakon 30. maja i napada muslimanskih snaga na Prijedor, kojom prilikom je poginulo 17 Srba i 30 ili 40 Muslimana, sve se promenilo“, kazao je Mejakić.



„Vlasti su organizovale masovna hapšenja Muslimana da bi sačuvale mir. Za svega nekoliko dana, u logor su radi pritvaranja i saslušavanja dovedene velike grupe ljudi.“



Mejakić je naglasio da niti on, niti bilo ko drugi iz redova policije, nije sudelovao u privođenju pritvorenika, niti u njihovom ispitivanju.



Govorio je i o tome kako je, u vreme dok su boravili u logoru i kasnije, on sam pomagao Muslimanima, među kojima se zatekao i njegov drug iz detinjstva, Kerim Mešanović, koji je takođe bio pritvoren.



„Kada sam video da je na spisku za odlazak na Manjaču, zatražio sam od vojnog starešine Ranka Mijića da ga prebaci u logor Trnopolje. Otišao sam u Trnopolje da ga izvedem i pomogao mu da pređe granicu i smesti se na sigurno“, rekao je on.



Mešanović je tokom 2007., u svojstvu svedoka optužbe, govorio i o tome kako mu je okrivljeni pomogao.



Prilikom direktnog ispitivanja Mejakića, njegov advokat Simić ga je upitao zbog čega nije sprečio nijednu od stravičnih stvari koje su su dešavale – ako je znao da su ti ljudi nevini poput Mešanovića.



„Tada je to bilo veoma teško. To je značilo preuzeti na sebe veliki rizik. Nisam bio nadležan, i ko zna šta bi se dogodilo da sam to pokušao, možda bi još više ljudi bilo ubijeno“, rekao je on.



Mejakić je na kraju objasnio kako su dokumentaciju policijskog odeljenja za Omarsku, koja se odnosi na čitav taj period, snage bosanskih Srba uništile „tokom 1992. i 1996., po naređenjima Sime Drljače“.



Unakrsno ispitivanje Mejakića zakazano je za 4. februar.



Denis Džidić je novinar IWPR-a iz Sarajeva.