Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Medjunarodni Sud uspostavio nove pravne standarde za zlocin silovanja

By IWPR ICTY
Petoclano Zalbeno vece sudija je 12.06. 2002., u pisanoj presudi dugackoj 127 strana,
potvrdilo presudu nizeg veca u predmetu protiv Dragoljuba Kunarca, Radomira Kovaca i
Zorana Vukovica, za preksaje obicaja rata i zlocine protiv covecnosti. Kunarac je osudjen
za ukupno jedanaest slucaja mucenja, silovanja i podjarmljivanja. Kovac, za ukupno
cetiri silovanja, podjarmljivanja i teske povrede licnog dostojanstva. Vukovic je osudjen
za ukupno cetiri slucaja mucenja i silovanja. Vukovic, Kunarac i Kovac su bosanski Srbi,
koji su kao vojnici ucestvovali u “ciscenju” nesrpskog stanovnistva iz Foce i okoline od
aprila 1992 do februara 1993. Proces protiv njih je bio baziran na njihovim napadima na
Muslimanke (civile) dok su ucestvovali u ratnim operacijama u tom podrucju. Za vreme
rata su Muslimanke bile sistematski pritvarane, mucene i silovane od strane bosanskih
Srba.

“Zlocini protiv covencnosti” i “prekrsaji obicaja rata” su odvojene pravne kategorije,
iako u nekim slucajevima mogu da se primene na iste situacije i za iste zlocine. Da bi
zlocin bio kvalifikovan kao prekrsaj zakona ili obicaja rata, mora da bude pocinjen u
kontekstu ratnog sukoba i da bude direktno u vezi sa ratnim sukobom. Kunarac, Kovac i
Vukovic su u svojoj odbrani tvrdili da to znaci da ne mogu da budu osudjeni ako
tuzilastvo ne dokaze da su oni pocinili zlocine upravo tamo gde je bio u toku ratni sukob,
i da ti zlocini ne bi bili pocinjeni izvan konteksta tog sukoba. Po ovoj logici, oni ne bi bili
osudjeni za silovanje, jer su zene i devojke cesto bile drzane u logorima koji su bili
udaljeni od ratnih dejstava, i zato sto do silovanja dolazi i u miru. Indirektno, oni su
zastupali misljenje da silovanje ne potpada pod zakone koji regulisu obicaje rata.

Zalbeno vece je odbacilo ove argumente, rekavsi da je jasno da je silovanje krivicno delo
po zakonima rata, i da cinjenica da je do silovanja moglo da dodje i da nije bilo rata ne
znaci da ti zakoni nisu primenjivi. Vece je takodje smatralo da su zakoni o obicajima rata
primenjivi na celoj teritoriji koja je pod kontrolom strana u sukobu, a ne samo u mestima
gde se vode borbe. Konacno, Vece je smatralo da nije potrebno da se dokaze da je
oruzani sukob jedini moguci uzrok zlocina, vec da je dovoljno da je sukob igrao “vaznu
ulogu” u odluci optuzenika da pocini zlocin, u njegovim razlozima za tu odluku, te da su
uslovi nastali u ratnom sukobu omogucili izvrsenje. U ovom slucaju, argumenti da su svi
osudjenici bili borci, a sve njihove zrtve su sa “neprijateljske” strane, te da su zlocini isli
u prilog opsteg cilja, su naveli clanove Veca na odluku da su ova trojica pocinili zlocine
koji su direktno vezani sa ratni sukob.

Pravilnik Suda takodje zahteva da se zlocinom protiv covecnosti smatra onaj zlocin koji
je direktno vezan za ratni sukob. Medjutim, Zalbeno vece je procenilo da kategorija
“zlocin protov covecnosti” zahteva samo dokaz da je oruzani sukob bio u toku u vreme, i
u predelu gde je zlocin pocinjen. Nije potrebna direktna uzrocno-posledicna veza
izmedju zlocina i sukoba. Optuzenom mora da bude jasno da je njegov zlocin bio deo
“opsteg ili sistematskog” napada na civilno stanovnistvo. Kunarac, Kovac i Vukovic su
neuspesno pokusali da pobiju svaki element ove definicije primenjene na njihov slucaj.

Oni su takodje osporavali definicije specificnih zlocina za koje su optuzeni. Na primer,
tvrdili su da definicija “silovanja” mora da ukljucuje upotrebu sile ili pretnju silom, i da
zrtva mora da se pri tome “stalno” i “nedvosmisleno” odupire. Ovaj argument proizilazi
iz posebne situacije u kojoj su bile ove zene i devojke: njih su mesecima drzali u
privatnim stanovima, kasarnama i u raznim zatvorima, i tu su bile prisiljavane na kucni
rad i na seks. U tim dugim periodima, koji su trajali i do sest meseci, mogucno je da je
bilo situacija kada optuzeni nisu prisiljavali zene na seksualne kontakte, i one se nisu
aktivno odupirale. Medjutim, ideja da zrtva mora da se aktivno odupire silovatelju u
svakoj situaciji je pravno neodrziva i logicki neprihvatljiva. Upotreba sile ili pretnja
silom je dovoljan razlog da sud ne ocekuje da se zrtva odupire napadacu. Takodje, sud je
naglasio da neke jurisdikcije prihvataju argument da je seksualan kontakt bio prinudan
cak i onda kada napadac nije upotrebio oruzje ili fizicku snagu.

Medjunarodni sud je u ovom slucaju otisao jos korak dalje odredivsi da silovanjem moze
da se smatra i prinudan seksualni kontakt u kome nije bila primenjena nikakvo nasilje.
To proizilazi iz ideje o seksualnoj autonomiji i pravu svake osobe na slobodan izbor.
Kada je bila upotrebljana sila, jasno je da je zrtva bila prinudjena. Medjutim, zrtva nije
imala mogucnost da slobodno bira -- te pravno moze da se govori o silovanju -- i u
situaciji, kao sto je bila ona na koju se odnosi optuznica, kada su zene bile zatocene i
zlostavljane, bez obzira da li je u datom momentu bila upotrebljena sila, i da li se zrtva
pri tome aktivno odupirala.

Sud je takodje odlucio da je silovanje oblik mucenja. Definicija mucenja u
medjunarodnom pravu podrazumeva namerno nanosenje bola ili prouzrokovanje patnje s
ciljem da se zrtva kazni, uplasi, da se iz nje/njega izvuku informacije ili da se protiv
nje/njega diskriminise. Vazno je da se naglasi da patnja moze da bude fizicka ili
mentalna, i da moze da bude prouzrokovana necime sto je pocinilac uradio ili sto nije
ucinio, a sto je trebao da ucini. Sud je ocenio da silovanje po definiciji podrazumeva bol i
patnju. Zato sto su silovanja bila namerna, i zato sto su bila pocinjena da bi se zrtve
uplasile i prisilile na odredjeno ponasanje, sud je odredio da su silovanja oblik mucenja.

Kao rezultat tih odluka, iz jednog silovanja mogu da proizadju cetiri navoda optuznice i
presude, kao sto se desilo u Vukovicevom slucaju. U julu 1992, on je silovao 15-godisnju
Muslimanku. Zato sto se ovo desilo u kontekstu ratnog sukoba i kao deo napada na
civilno stanovnistvo, on je osudjen i za silovanje i za mucenje -- oba su prekrsaji obicaja i
zakona rata -- i za zlocin protiv covecnosti. Iako Medjunarondni sud, kao vecina domacih
sudova, ne dozvoljava da se osobi sudi dva puta za isti zlocin, sudije su u ovom slucaju
odlucili da svaki od navoda optuznice ukljucuje element koji nije u drugim navodima. Na
primer, Vukovic ne bi mogao da bude osudjen i za seksualan napad i za silovanje, jer bi u
tom slucaju bio kaznjen i za ozbiljan prekrsaj (silovanje) i za manji prekrsaj (seksualan
napad) koji se u podrazumeva u vecem (drugim recima, silovanje podrazumeva i
seksualan napad.) U ovom slucaju, isti je cin bio i silovanje i mucenje, ali zato sto ta dva
zlocina imaju razlicite elemente, on je osudjen za oba zlocina. Vukovicevi postupci su
bili i zlocini protiv covecnosti i prekrsaji obicaja rata, zato sto su za dokazivanje svakog
od ovih navoda optuznice potrebni elementi koji se ne podrazumevaju u drugoj definiciji.

Vukovic je osudjen na kaznu od 12 godina zatvora, Kunarac na 28, a Kovac na 20.