Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Međunarodna pravda/MKSJ: jun/jul 2011.

Mladi iz Beograda kažu da je IWPR-ovo izveštavanje o Mladićevom hapšenju bolje od izveštavanja u srbijanskim medijima.
By Iva Martinović

Piše: Iva Martinović iz Beograda (TU br. 704, 11. avgust 2011.)
Mladi čitaoci iz Srbije smatraju da je junsko izveštavanje IWPR-a o hapšenju najtraženijeg osumnjičenika Haškog tribunala, Ratka Mladića, znatno informativnije, objektivnije i obuhvatnije od izveštavanja lokalnih medija o istoj temi.

Nakon 16 godina provedenih u bekstvu, bivši je komandant vojske bosanskih Srba napokon uhapšen 26. maja na severu Srbije, da bi potom bio prebačen u Holandiju i predat Haškom tribunalu.

Mladićevo hapšenje, izručenje i prvo pojavljivanje pred sudom izazvalo je ogromno interesovanje lokalnih i međunarodnih medija. Krajem maja i početkom juna, IWPR se opsežno bavio tim dešavanjima, pružajući ne samo informacije, nego i analize i komentare.

Mladi čitaoci iz Srbije kažu da su izveštaje IWPR-a o Mladićevom hapšenju i povezanim dešavanjima pratili zbog toga što su imali osećaj da se lokalni mediji nisu uhvatili u koštac sa značenjem i kontekstom tih zbivanja.

Diplomirani student medicine iz Beograda, Miki Nikolić, kaže da je srbijanska štampa suviše insistirala na tome da će Mladićevo hapšenje verovatno osnažiti nastojanja Srbije da se priključi Evropskoj Uniji.

„Uglavnom su nastojali da taj događaj prikažu kao važan korak Srbije na njenom putu ka članstvu u Evropskoj Uniji, a veoma malo vremena i prostora su posvetili strašnim zločinima za koje se Mladić tereti“, kazao je Nikolić. „Time je u srpskom narodu stvoren utisak da je Mladić nevin i da je žrtvovan jedino zato da bi Srbija mogla da napreduje.

„IWPR-ovo izveštavanje je bilo drugačije. Ono je bilo znatno informativnije i profesionalnije od izveštavanja lokalnih medija. Šteta što to nije videlo više ljudi, pošto nemaju svi pristup internetu.“

A Miloš Ćirić, koji je na Beogradskom Univerzitetu diplomirao političke nauke, kaže da IWPR-ovi tekstovi o Mladićevom hapšenju i onome što je nakon toga usledilo „imaju sve odlike inteligentnog novinarskog izveštavanja“.

„Novinari IWPR-a su svojim člancima doprineli onome što profesor evropskih studija na Oksfordskom Univerzitetu i kolumnista Gardijana (Guardian), Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash), zove ’svetskom težnjom ka odgovornosti’. Izveštavajući o Mladićevom hapšenju, IWPR je ponudio vešte, utemeljene, informativne, edukativne i, iznad svega, ozbiljne priloge“, kažao je Ćirić.

Po njegovim rečima, „odgovornost i profesionalizam su nedostajali većini izveštaja srbijanskih medija o toj temi“.

On je rekao kako je većina srbijanskih medija, umesto da se usredsredi na zločine za koje se Mladić tereti, izveštavala o „potpuno beznačajnim i banalnim pojedinostima iz Mladićevog života, njegovom hapšenju, zdravlju i kući u kojoj se skrivao“.

Ćirić ukazuje na to da su – iako je srbijanska državna televizija (Radio televizija Srbije, RTS) o ovim dešavanjima izveštavala relativno dobro – štampani i elektronski mediji koji su bliski srbijanskim desničarskim organizacijama i političkim partijama otvoreno glorifikovali Mladića.

„To je u velikoj meri uništilo sve šanse da se Mladićevo hapšenje – koje je izuzetno značajno za žrtve i njihove porodice – iskoristi u svrhe promene politike poricanja u Srbiji i da se unapredi svest o zločinima koji su u bivšoj Jugoslaviji počinjeni tokom ratova vođenih devedesetih godina, a pogotovo o Srebrenici. Ta prilika je, nažalost, propuštena“, kazao je Ćirić.

On je saglasan sa Nikolićem oko toga da su ljudi koji imaju pristup internetu mogli da pročitaju daleko kvalitetnije izveštaje iz medija poput IWPR-a i ostalih progresivnih elektronskih informativnih izdanja. Prema podacima srbijanskog zavoda za statistiku, oko 39 procenata ljudi ima pristup internetu.

„Izuzimajući retke lokalne informativne portale, internet-stranica IWPR-a je – po mom mišljenju – najznačajniji i najobjektivniji izvor informacija o Mladiću“, kazao je on.

„U člancima koje je IWPR objavio u danima i nedeljama nakon Mladićevog hapšenja, pronašao sam sve ono što nisam mogao da nađem u lokalnoj štampi: podatke o Mladićevoj optužnici, reakcije iz Bosne i Hercegovine na njegovo hapšenje, reakcije porodica žrtava, analize izveštavanja lokalnih medija o tom događaju, reakcije lokalnih i stranih analitičara i političara, kao i reakcije iz Haškog tribunala itd.

„Takođe, pronašao sam i neke informacije koje su mi bile potpuno nove, poput onih o stavovima vodećih stručnjaka za međunarodno pravo i onih koji su upoznati sa istorijom ratova u bivšoj Jugoslaviji o tome šta će ovo hapšenje značiti za Haški tribunal i Balkan uopšte.“

Aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava, Jasmina Lazović, pozdravlja činjenicu da „u IWPR-ovom izveštavanju o Mladićevom hapšenju nema senzacionalizma, niti preteranog usredsređivanja na njegovo narušeno zdravlje – što je bio slučaj sa medijima u Srbiji“.

Ona kaže da joj se pogotovo svideo članak Aleksandra Roknića, „Potraga za Mladićevim jatacima“, posvećen obećanju srbijanskog predsednika Borisa Tadića da će otkriti pojedinosti o navodnoj mreži osoba koje su Mladiću pomogle da 16 godina ostane na slobodi.

„Bila je to veoma interesantna tema, a u Srbiji o njoj nije pisao veliki broj novinara. Veoma je važno da srbijanska javnost sazna ko su tokom svih ovih godina bili Mladićevi jataci i da li su državne vlasti ozbiljne u svojim obećanjima da će ih pronaći“, kaže Lazovićeva.

Ona kaže i kako joj se dopada činjenica da svaki IWPR-ov članak o Mladiću sadrži kratak osvrt na optužbe protiv njega – „što srbijanski mediji najčešće izostavljaju, tako da veoma mali broj ljudi u ovoj zemlji uopšte zna za čega se Mladić tereti.

„Takođe, smatram da je veoma intrigantan i komentar Edine Bećirević, pod naslovom ’Mladićevim hapšenjem nije prestalo poricanje u Srbiji’, jer je u njemu zaista pogođena suština. Bećirevićeva je s pravom ukazala na to da Mladićevim hapšenjem nažalost nije stavljena tačka na poricanje u Srbiji. Zaista je velika sramota to što lokalni mediji taj događaj nisu iskoristili da podrobnije obaveste svoju publiku o zločinima koji su tokom rata počinjeni u Bosni – za koje se Mladić tereti i o kojima srbijanska javnost veoma malo zna“.

Lazovićeva kaže da se oko Mladićevo hapšenja u Srbiji digla velika medijska buka, ali i da su – čim se prašina slegla – „ljudi počeli da zaboravljaju i Mladića i razlog zbog kojeg je prevashodno uhapšen“.

Direktor beogradskog Centra za praktičnu politiku, Dragan Popović, kaže da je posebno bio impresioniran člankom Rejčel Irvin (Rachel Irwin), pod naslovom „Treba li skratiti Mladićevu optužnicu?“.

„Pisanje ovog članka iziskivalo je odličnu novinarsku tehniku predočavanja publici jednog veoma složenog pitanja na način da ona to lako razume. Irvinova temi pristupa sa različitih stajališta – jednog, koje je zauzelo tužilaštvo, i drugog, koje su zauzele žrtve. Takođe, ona dotiče i dilemu sa kojom su se suočili tužitelji – da li da skrate optužnicu kako bi postigli da suđenje bude brže, ili da je ne menjaju, kako žrtve ne bi bile razočarane“, kazao je Popović.

„Poređenje između IWPR-a i medija u Srbiji jasno otkriva neke duboko ukorenjene probleme ovih drugih, kao i njihov nedefinisan stav o zločinima počinjenim u nedavnim ratovima. Za razliku od IWPR-a, srbijanski mediji nisu osetili potrebu da čitavu stvar osmotre sa tačke gledišta žrtava, niti da ih pitaju za mišljenje o Mladićevom hapšenju i tome šta ono znači za njih. Što je bilo u najmanju ruku neobično i neprofesonalno, a verovatno i prilično nemoralno.“

Iva Martinović je obučena novinarka IWPR-a iz Beograda.