Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Međunarodna pravda/MKSJ: februar/mart 2011.

Dokumentarci IWPR-a posvećeni izbeglicama pokrenuli pitanja o kojima mladi ljudi u Srbiji retko imaju priliku da razgovaraju.
By Iva Martinović

Piše: Iva Martinović iz Beograda (TU br. 687, 11. april 2011.)

Srbijanski srednjoškolci koji su prisustvovali prvom javnom emitovanju IWPR-ove mini-serije video priča posvećenih povratku raseljenih u Bosni i Hercegovini kažu da im je time najzad pružena prilika da se upoznaju sa onim delom skorašnje istorije o kojem se malo govori.

U julu prošle godine IWPR je snimio niz kratkih dokumentaraca o izbeglicama koje se vraćaju svojim kućama iz kojih su tokom rata oterane. U pitanju su filmovi koji otkrivaju probleme sa kojima se ti ljudi svakodnevno suočavaju, kao i njihovu veru u zajednički život različitih etničkih grupa u BiH (vidi Priče o tranziciji).

Ove dokumentarce su zajednički realizovali IWPR i sarajevska producentska kuća Mebius film, a emitovani su na državnoj televiziji BHT 1, kao i na 30 lokalnih televizijskih stanica širom BiH. Reč je o filmovima koji prate sudbine bošnjačkih povratnika u Derventu i Klotjevac (Republika Srpska, RS), srpskih povratnika u Nišiće (Bošnjačko-hrvatska Federacija), kao i Srba i Bošnjaka iz etnički mešovitog sela Baljvine (okolina Mrkonjić Grada, RS).

Ovi kratki dokumentarci emitovani su 23. marta u Beogradu, pred grupom od 40 srednjoškolaca iz čitave Srbije, inače polaznika Škole ljudskih prava za mlade koju je pokrenuo Helsinški odbor za ljudska prava (HOLjP).

Nakon što su odgledali prva dva filma, tinejdžeri uzrasta od 14 do 18 godina sudelovali su u dugoj i živoj diskusiji sa predstavnicima IWPR-a i HOLjP-a, da bi potom zamolili da – iako to nije bilo planirano – vide i preostala dva filma. Izrazili su zahvalnost što im je pružena prilika da steknu nova saznanja o posledicama rata u susednoj Bosni, o kojima u školi ili kod kuće nisu mogli mnogo da čuju.

Poglavlje o raspadu Jugoslavije u srbijanskim udžbenicima za srednju školu dugo je svega nekoliko stranica, a nastavnici – po rečima Stefana Ranđelovića, gimnazijalca iz Knjaževca – zapravo i ne žele previše da govore na tu temu.

„Nema načina da u školi saznamo šta se desilo u Srebrenici, Vukovaru ili zbog čega su počeli ratovi u Hrvatskoj i Bosni“, kazao je on.

Hrvatski grad Vukovar je 1991. postao poprište jednog od najtežih ratnih zločina kojeg su srpske snage – za vreme rata od 1991. do 1995. godine – počinile nad Hrvatima.

A oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka bilo je ubijeno nakon što su snage bosanskih Srba, u julu 1995. godine, zauzele grad Srebrenicu (istočna Bosna).

„Mislim da je veoma važno da znamo šta se za vreme ratova koji su vođeni tokom devedesetih godina desilo ljudima iz bivše Jugoslavije, kao i to kakve su danas posledice tih ratova“, kaže Sara Velimirović, gimnazijalka iz Beograda. „Jedino na taj način se možemo boriti protiv poricanja, koje u Srbiji još uvek postoji.“

Filip Babić iz negotinske gimnazije kaže da bi na nacionalnoj televiziji želeo da vidi još neke priče koje govore o zajedničkom životu.

„U srbijanskim medijima gotovo da nema priča o zajedničkom životu, novoj nadi i veri u život“, rekao je on. „Bilo bi dobro ukoliko bi ministarstvo prosvete u Srbiji moglo da nam u gradivo uvrsti i dokumentarce poput ovih, kako bi njihovo gledanje postalo obavezno.“

Svi učenici sa kojima su predstavnici IWPR-a razgovarali nakon emitovanja kažu da se – u njihovim školama, medijima, ili među vršnjacima – retko vode razgovori o ratu i njegovim posledicama. Ukoliko žele nešto da saznaju, prinuđeni su da samostalno istražuju po knjigama ili internetu.

Uroš Milić iz niške gimnazije Bora Stanković izjavio je da bi IWPR-ovi filmovi trebalo da budu emitovani pred širom publikom.

„Moji prijatelji i ja smo zainteresovani za dokumentarce koji govore o tome i često ih gledamo“, kaže on. „Trebalo bi da organizujete emitovanje i po lokalnim bioskopima, jer sam uveren da bi mnogi ljudi bili zainteresovani da ih vide.“

Dajana Dodik, učenica somborske gimnazije, izjavila je za IWPR kako pripadnici mlađe generacije iz Srbije i ostalih balkanskih zemalja bivaju obeshrabrivani u svojim nastojanjima da steknu saznanja o nedavnoj prošlosti, te kako mahom slušaju negativne priče o međunacionalnim odnosima.

„Čula sam strašne priče o školama u nekim zemalja bivše Jugoslavije [u Bosni i na Kosovu], gde su deca različite nacionalnosti potpuno razdvojena jedna od drugih – ona pohađaju istu školu, ali u različitim smenama, kako se ne bi sretala čak ni po hodnicima“, kaže Dodikova.

„Kada bi se u lokalnim medijima prikazalo više pozitivnih primera, koji su nalik ovima opisanim u IWPR-ovim dokumentarcima, ljudi bi shvatili da nema razloga ni za kakvu razdvojenost. Time bi bila stvorena zdrava atmosfera za buduće generacije i osiguralo bi se da one žive u miru.“

Na pitanje o tome da li bi i njihovi nastavnici bili voljni da se u školi emituju dokumentarci koji se tiču ratova u bivšoj Jugoslaviji, učenik niške gimnazije Andrija Krstić odgovara da bi im verovatno bilo veoma neprijatno zbog teme o kojoj ti filmovi govore.

„Svesni su toga da bi nakon takvog filma usledila i rasprava“, kazao je on. „Morali bi da nam objasne pozadinu ratova i kažu nam zbog čega su ljudi morali da napuste svoje domove. A to je nešto što naši nastavnici ne žele. Naravno, oni ne bi hteli da nam otkriju stvarne razloge zbog kojih ne bi hteli da nam emituju te dokumentarce, ali bi nam verovatno rekli da smo premladi da bismo sve to razumeli.“

Nataša Niškanović, učenica novosadske gimnazije Jovan Jovanović Zmaj, kaže da je sretna zbog toga što je nastavnik istorije iz njene škole – za razliku od velikog broja svojih kolega – ipak spreman da otvorenije razgovara sa učenicima.

„Moj nastavnik istorije je veoma mlad i jako mu je stalo da gledamo dokumentarce“, kaže ona. „Trenutno učimo o Drugom Svetskom ratu, i premda ne znam šta će se dogoditi kada stignemo do balkanskih ratova i devedesetih godina, verujem da će on biti spreman da nam pokaže neke dokumentarce, makar one sa pozitivnim pričama – poput ovih koje je načinio IWPR. Međutim, nisam sigurna da će nastavnici iz ostalih škola u Srbiji biti dovoljno otvoreni za tu ideju.“

Srbijanski ogranak HOLjP-a, čiji su predstavnici takođe prisustvovali emitovanju filmova u Beogradu, kažu da dokumentarci IWPR-a predstavljaju „dragocen doprinos edukaciji mladih ljudi o onome što se tokom devedesetih godina dešavalo u bivšoj Jugoslaviji – o uzrocima ratova i njihovim posledicama“.

„Smatram da su svi IWPR-ovi dokumentarci divni“, kaže Jelena Džombić iz HOLjP-a. „Deca iz Srbije nemaju priliku da vide bilo šta slično. Sa prošlošću se možete suočiti na više načina, a ovo je jedan od njih. Mislim da smo ovde postigli jedan vrlo važan cilj – podstakli smo učenike da sami dalje istražuju i još podrobnije se obaveste o ovoj temi.“

Programe za mlade HOLjP organizuje još od 2000. godine, na području čitave Srbije. Do sada je preko 1,500 srednjoškolaca sudelovalo u radu njihove Škole ljudskih prava za mlade, čiji se programi tiču istorije, tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću.

„Oni ništa ne znaju o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Znaju da su susedi ubijali jedni druge, ali ne znaju zbog čega se to dešavalo“, kazala je Džombićeva.

IWPR planira da u bliskoj budućnosti proizvede još 20 kratkih dokumentaraca o tranzicionoj pravdi. Odabrani filmovi biće – uz podršku ministarstava za ljudska prava i obrazovanje BiH i Srbije – prikazani u srednjim školama u te dve zemlje.

Iva Martinović je saradnica IWPR-a iz Beograda.