Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Makedonski homoseksualci izlaze iz senke

Nekada nevidljiva manjina, makedonska mala lezbijska i gej zajednica stice samopouzdanje.
By Ana Petruseva

Prepuni kafic mozda izgleda kao bilo koji drugi u Skoplju, ali parovi koji se grle i ljube na Dan Svetog Valentina nisu bas uobicajeni prizor jer su svi oni muskarci.


Pod slabim crvenim svetlom, oni proslavljaju drugu godisnjicu Centra za civilna i ljudska prava, jedine organizacije u Makedoniji koja se prvenstveno bavi promovisanjem prava homoseksualaca i lezbijki.


Mada je atmosfera u kafeu prijatna i opustena, drustvena klima je i dalje neprijatno ledena naspram homoseksualaca i lezbijki, koji su prisiljeni da se oslanjaju na obmane i izvrdavanja kako bi izbegli mrznju ovog homofobicnog drustva.


Aleksandar i Goran su mladi, obrazovani ljudi koji su puno putovali po svetu. Poput dobrostojecih mladih profesionalaca u Londonu, Njujorku ili Parizu, trebalo bi da im sve ide u prilog – a to bi i tako bilo da zive u Londonu, Njujorku ili Parizu.


Ipak, u konzervativnom balkanskom drustvu gde mnogi ljudi gledaju na homoseksualnost kao na bolest, oni moraju da se pritaje kako bi se provukli neopazeno. Ulozi su visoki.


"Vesti se brzo sire i ako bi ljudi saznali za ovo, mogli bismo da izgubimo posao, a nasi roditelji bi se nasli na stubu srama", kaze Goran, star 26 godina.


Mada mnogi homoseksualni parovi vode dvostruke zivote, Aleksandar i Goran su ziveli zajedno tri godine. Aleksandrovi roditelji znaju da su oni homoseksualci kao i njihovi prijatelji.


Njihov odnos ih je vec kostao stana u kome su ziveli. "Ziveli smo u luksuznom stanu i placali veliku kiriju", priseca se Aleksandar. "Ali cim je vlasnik stana saznao da smo par – izbacio nas je. Rekao je: "Znam sve o vama i ne zelim da ljudi kao sto ste vi zive u mom stanu."


Mesecima su trazili novi stan (jedan covek je odbio da im izda stan sa francuskim krevetom) i najzad su zatrazili od prijateljice da odigra ulogu Aleksandrove partnerke. "Ona se predstavljala kao moja devojka tako da sam uspeo da nadjem stan", kaze on.


Makedonija nije izuzetak u pogledu opste klime balkanske netolerancije prema odnosima izmedju partnera istog pola. Zatvorske kazne za homoseksualni odnos ukinute su 1996. godine, ali odnos drustva jedva da se promenio od tada.


Tokom proteklih godina, otvoreni su gej barovi – da bi se potom zatvorili cim bi svet saznao o kakvim se mestima radi. "Huligani bi nas obicno sacekivali ispred bara. Nekoliko nasih prijatelja dobilo je zestoke batine", kaze Goran.


Policija redovno vrsi racije na mestima oko prestonice gde homoseksualci vole da se sastaju cime se dodatno pojacava pritisak.


Drustvo je i dalje neprijateljski raspolozeno. Istrazivanje Centra za civilna i ljudska prava iz 2002. godine pokazuju da preko 80 odsto ispitanika homoseksualnost smatra opasnoscu za njihove porodice i kao psihicki poremecaj. Oko 65 odsto ih je navelo da je biti homoseksualac isto sto i zlocin koji zavredjuje zatvorsku kaznu.


Cvetan Janev, star 59 godina, iz skopskih predgradja, izjavio je za IWPR kako ga iritira celokupna prica o seksualnim pravima. "Kako mozete pricati o pravima ljudi sa naopakom seksualnom orijentacijom?", besneo je on. "To su bolesni ljudi. Seksualna prava su izmisljotina zapadnoevropskih drustava. Oni pokusavaju da legalizuju perverziju."


Ninoslav Mladenovic, direktor Centra za civilna i ljudska prava, opisuje homoseksualce i lezbijke kao "najnevidljiviju manjinu u Makedoniji koja je u stalnom strahu od ponizenja, javnog sramocenja i fizickih napada."


Neki zagovornici boljeg tretmana homoseksualaca za ovakvu situaciju optuzuju nepostojanje edukacije o seksualnosti kako u skolama tako i na fakultetima. "Imamo eminentne profesore na Medicinskom fakultetu u Skoplju koji studentima predaju iz knjiga u kojima se homoseksualnost tretira kao bolest", kaze Mirjana Najcevska iz Helsinskog komiteta za ljudska prava. "Imamo i profesorku Olgu Skaric sa Filozofskog fakulteta koja je 2001. objavila knjigu u kojoj homoseksualnost definise kao bolest."


Najcevska kaze da se stvari menjaju nakon kontroverzne kampanje sa bilbordima koju je sponzorisala americka ambasada i Medjunarodni centar "Olaf Palme". Ova kampanja je inicirala novu debatu o pravima homoseksualaca. Bilbordi Centra za civilna i ljudska prava prikazuju razlicite muskarce i zene uz slogan: "Pokazite razlicitost: Promovisite prava seksualnih manjina".


Bilbordi nisu isprovocirali snazniju reakciju sve dok konzervativni americki magazin "National Review Online" nije u januaru optuzio americku ambasadu u Makedoniji da promovise interese homoseksualaca. U magazinu se citira izjava makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog koji je rekao da novac americkih poreskih obveznika ne bi trebalo trositi "na promociju alternativnih zivotnih stilova u mojoj zemlji" jer "vredjaju vecinu ljudi u Makedoniji, koji su veoma konzervativna mesavina hriscana i muslimana."


Komentar makedonskog predsednika inicirao jw javnu raspravu bez presedana u lokalnim medijima pri cemu je skopski dnevni list "Dnevnik" objavio kriticki uvodnik u kome se pita: "Kada ce se Trajkovski suociti sa razlicitoscu?"


Centar za civilna i ljudska prava intenzivirao je svoje aktivnosti organizujuci proslog novembra konferenciju o problemima homoseksualaca u Makedoniji. Ovaj dogadjaj privukao je predstavnike balkanskih drzava, Velike Britanije, SAD, Nemacke, Holandije i Svedske.


Mada je malo lokalnih homoseksualaca i lezbijki uzelo ucesca, uglavnom iz straha da ih neko ne prepozna na televiziji, organizatori tvrde da odrzavanje ovakvog dogadjaja predstavlja pobedu samo po sebi. "Uspeli smo da otvorimo debatu, a u tome je bila poenta", kaze Ninoslav Mladenovic. On sada planira pokretanje prvog filmskog festivala u Makedoniji za homoseksualce i lezbijke.


Uprkos ovim iskricama samopouzdanja, mnogi homoseksualci i dalje ne zele da obelodane svoju seksualnu orijentaciju u javnosti. Oni zavise od svojih roditelja zbog slabasne makedonske privrede, ali ih ogranicavaju i jake porodicne veze.


Aleksandar kaze da on i njegov partner jos uvek moraju da se paze. Oni izbegavaju bilo kakvo javno ispoljavanje medjusobne fizicke naklonosti koja bi mogla da ukaze na njihovu seksualnu orijentaciju. Kazu, ipak, da grad postaje liberalniji, te veruju da je vreme na njihovoj strani.


"Imamo srece jer smo obojica dobrostojeci i imamo puno prijatelja homoseksualaca i heteroseksualaca koji su nas prihvatili", kaze Aleksandar.


Ana Petruseva je menadzer projekta IWPR-a u Makedoniji, a Mitko Jovanov je novinar dnevnog lista "Dnevnik".