Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

MAJKA SA KOSOVA OPISUJE MASAKR NAD SVOJOM PORODICOM

Ona je posvedočila kako je srpska policija pobila sve njene rođake.
By IWPR ICTY
Jedna kosovska Albanka je ove sedmice pred Haškim tribunalom ispričala kako joj je srbijanska policija ubila skoro 40 rođaka, i kako su mislili da je i ona mrtva.



Šihreta Beriša (Shyhrete Berisha) je izjavila kako je ona jedna od ukupno troje ljudi koji su preživeli niz incidenata tokom kojih su joj 26. marta srbijanski policajci u njenom gradu, Suvoj Reci (Kosovo), pobili čitavu porodicu – uključujući i muža i četvoro dece.



Ona je svedočila na suđenju bivšem komandantu srbijanske policije, Vlastimiru Đorđeviću, koji se tereti za ubistva, deportaciju i progon albanskog stanovništva sa Kosova, u periodu od 1. januara do 20. juna 1999.



Okrivljeni je bio čelnik odeljenja za javnu bezbednost srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). U optužnici se tvrdi da je sudelovao u zaveri sa ciljem da se iz svojih domova, širom čitave pokrajine Kosovo, prisilno proteraju i interno rasele stotine hiljada kosovskih Albanaca.



Osvrćući se na navodne događaje u Suvoj Reci, tužioci su u pred-procesnom podnesku naveli da su „na sam dan ili oko 26. marta 1999. snage SRJ-a [Savezna Republika Jugoslavija] i Srbije ubile najmanje 47 članova porodice Beriša u Suvoj Reci (Suhareke), a teško ranile ostale“.



Prema iskazu svedoka, u danima nakon što je 24. marta 1999. počelo NATO-bombardovanje, postojalo je „neometano kretanje“ policije u okolini grada.



Dan uoči masakra, 25. marta, u 5 sati izjutra probudili su je srbijanski policajci odeveni u maskirne uniforme, sa puškama o ramenima – izjavila je Beriša pred sudom.



Policajci su tukli njenog muža i tražili da im preda novac, jer su znali da je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) iznajmila deo porodične kuće, gde je – po rečima svedokinje – smestila svoje kancelarije.



„Rekli su: ’Spalićemo vas i dići ćemo vam kuću u vazduh zajedno sa svom decom u njoj“, rekla je svedokinja sudijama.



Prisećajući se tih događaja, ona je drhtala, a glava joj se tresla dok je označavala fotografije i mape koje su sudije uvrstile u dokaze.



Kuću porodice Beriša su – po rečima svedokinje – 26. marta opkolili policajci u maskirnim uniformama, a jedan policajac, za koga je rekla da ga je poznavala kao „Zorana“, besneo je na njih i zatražio je da izađu iz kuće.



Zoran im je rekao kako bi trebalo da „pozovu svoje američke prijatelje da dođu i spasu ih“, rekla je svedokinja, pri čemu se to očito odnosilo na snage NATO-a.



Potom su šestorica muškaraca, uključujući i svedokinjinog muža, napolju bili ubijeni, dok su ona i četvoro dece, po njenim rečima, bili pušteni da pobegnu. Međutim, ta je grupa – u kojoj su se nalazili i ostali članovi porodice – ubrzo bila zaustavljena i policija ih je prisilila da uđu u jednu piceriju.



„Svi smo ušli unutra [i] rekli su nam da sednemo. Čim smo seli, počeli su da pucaju. Bila je to eksplozija automatske vatre“, rekla je ona sudu, objašnjavajući kako su unutra bile ubacivane i granate.



„Otvorili su vatru, [a] onda stali. Unutra su se čuli glasovi, pa su bacali bombe. Deca [i] žene su nakon toga naprosto umirali. Mogla sam da čujem ljude kako plaču.“



Beriša je rekla kako je preživela prvu pucnjavu, te da je potom opet bilo pucano na nju.



„Kada su videli da sam živa, ponovo su pucali i pogodili me u ruku“, kazala je ona sudu.



Preživela je zahvaljujući tome što je glumila da je mrtva – tvrdi ona.



„Mislili su da sam mrtva, ali sam ja simulirala [smrt]. Mislili su da sam mrtva – zbog toga su prestali da pucaju.“



„Čula sam ih kako razgovaraju na srpskom. Jedan od njih [je govorio o] ubijanju žena i dece“, dodala je svedokinja.



Beriša se prisetila i kako su tela bila utovarena na kamion. Na sve one koji su još uvek bili živi, ponovo je pucano – kazala je ona.



„Gledala sam u svog sina kako bih videla da li je još uvek živ“, rekla je svedokinja. „Srpska policija je ubila sve članove naše porodice“.



Svedokinja tvrdi da je kamion sa telima potom krenuo, ali da se docnije zaustavio; tada su se još dvoje preživelih – jedna žena i jedan dečak – oglasili, da bi onda sve troje preživelih iskočili iz kamiona u pokretu, te potražili pomoć.



Đorđevićev branilac, Dragoljub Đorđević, iskoristio je unakrsno ispitivanje svedoka da pokuša da pokaže kako masakr nisu izvršili policajci iz Odeljenja javne bezbednosti, kojim je njegov klijent rukovodio.



Branilac se potom osvrnuo i na iskaz koji je svedokinja o masakru dala na drugom suđenju, pred srbijanskim sudom za ratne zločine u Beogradu, rekavši joj da nije videla ko je izvršio napad u piceriji.



„Kazali ste [u Beogradu]: ’Rekla sam više puta kako u piceriji nikoga nisam mogla da vidim, svejedno da li su u pitanju policajci ili civili’“, naveo je branilac.



„Ono što sam rekla bilo je to da nisam bila u stanju da razaznam ko je ko“, odgovorila je svedokinja. „Bila je to grupa policajaca, ali ja sam bila među ženama i decom, i nisam mogla da ih prepoznam, ali to jeste bila grupa policajaca.“



Dragoljub Đorđević je pokušao i da ospori iskaz svedokinje o policajcima koji su joj 25. marta zakucali na vrata porodične kuće.



Advokat je naveo kako Albanke sa Kosova obično ne otvaraju vrata porodičnih kuća, pogotovo u 5 sati izjutra. Međutim, svedokinja je objasnila kako su u njenoj porodici muškarci i žene bili ravnopravni, te kako je vrata otvorila ona zbog toga što je to bilo ratno doba, i jer je znala da se ne radi o običnom posetiocu.



Zamoljena da opiše uniforme tih ljudi, svedokinja nije bila u stanju da kaže ništa preciznije.



„Jedina stvar u koju ste sigurni je to da ste otvorili vrata i videli ljude u uniformama koji nose oružje“, zaključio je advokat.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.