LUKIC KONACNO PRED LICEM PRAVDE ZBOG VISEGRADSKIH ZLOCINA.

Hapsenje paravojnog lidera, bosanskog Srbina Milana Lukica, ove nedelje u Argentini razresilo je nedoumice i razvejalo spekulacije koje su se mogle cuti tokom proteklih godina o mogucnosti da se on dobrovoljno preda Medjunarodnom sudu za ratne zlocine u Hagu.

Argentinska policija uhapsila je jednog od najtrazenijih osumnjicenih za ratne zlocine u Bosni po osnovu medjunarodne poternice 8. avgusta, dok je putovao za Buenos Aires.

Snage bezbednosti su potom potvrdile da se Lukic nalazi u policijskoj stanici u argentinskoj prestonici, te da ceka da ga sudija saslusa.

Tuzioci Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju u Hagu podigli su 1998. godine optuznicu protiv Milana Lukica, koji je predvodio paravojne formacije u Visegradu za vreme rata.

Argentinski mediji su izvestili da je njegovo hapsenje – sedam godina kasnije – rezultat zajednickih napora Interpola i lokalne policije.

Mediji su preneli da je Lukic stigao u Buenos Aires dve nedelje ranije sa laznim pasosem i velikom sumom novca u gotovini, koje je potom upotrebio da iznajmi stan u gradu.

On je navodno platio stanodavcu tromesecnu kiriju u gotovini, koji je rekao da nije uopste znao da je njegov novi stanar – Srbin.

U trenutku hapsenja, Lukic se, izgleda, vracao sa aerodroma u Buenos Airesu gde je sacekao svoju zenu i sedmogodisnjeg sina.

Svedoci kazu da je Lukic delovao smireno u trenutku kada su naoruzani policajci okruzili njegov auto, mada su njegova zena i dete bili ocigledno uznemireni. "Izgledalo je kao da prizivaju Boga u pomoc", rekli su ocevici hapsenja.

Prve slike scene hapsenja ukazuju da se Lukic znatno ugojio u odnosu na vreme kada je poslednji put javno fotografisan.

Haski izvor je rekao za BIRN da se Lukicevo hapsenje ocekivalo vec danima pre nego sto se zaista dogodilo.

Zvanicnici iz Srbije i Republike Srpske, RS, koji su se dugo suocavali sa kritikama medjunarodne zajednice zbog nedovoljne saradnje sa Haskim tribunalom, pozurili su da se pohvale kako i oni imaju zasluga za Lukicevo hapsenje.

"Lukicevo hapsenje je posledica pojacanih operativnih aktivnosti nasih bezbednosnih sluzbi u saradnji sa medjunarodnom zajednicom", saopstio je Rasim Ljajic, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haskim tribunalom.

Ministarstvo unutrasnjih poslova Republike Srpske, takodje je saopstilo da je do hapsenja doslo zahvaljujuci intenzivnom obavestajnom radu ovog ministarstva u saradnji sa policijom Srbije i Crne Gore i medjunarodnom zajednicom.

Lukic, koji ce sledeceg meseca napuniti 38 godina, optuzen je za neke od najkrvavijih zlocina tokom rata koji je besneo u Bosni od 1992. do 1995. godine.

Haski tuzioci su protiv Milana Lukica 1998. godine podigli optuznicu u jedanaest tacaka za zlocine protiv covecnosti i dodatnih devet tacaka za krsenja zakona i obicaja rata.

Prema haskoj optuznici, od sredine aprila 1992. godine, pa do, u najmanju ruku, oktobra 1994. godine, Lukic i njemu podredjeni u njegovoj paravojnoj jedinici pocinili su brojne zlocine u visegradskoj opstini, ukljucujuci ubistva, mucenje, prebijanje, pljackanje i unistavanje imovine.

Ime Lukiceve paravojne jedinice, za koju se navodi da je delovala u saradnji sa policijom Republike Srpske i drugim vojnim formacijama za vreme rata, nikada nije precizno utvrdjeno. Haski tuzioci, svedoci i srpska vlada su koristili razlicite nazive za ovu jedinicu – "Beli orlovi", "Osvetnici" ili "Vukovi".

Srpska policija je hapsila Lukica tri puta tokom devedesetih po osnovu razlicitih optuzbi, ukljucujuci nelegalno nosenje oruzja, falsifikovanje dokumenata i ubistvo jednog Srbina iz Visegrada koji je pomagao bosanskim Muslimanima da izbegnu iz grada. Svaki put je Lukic ubrzo nakon hapsenja pustan iz pritvora.

U septembru 2003. godine, sud u Srbiji je osudio Lukica u odsustvu na dvadeset godina zatvora po osnovu razlicitih optuzbi, a u vezi sa otmicom i ubistvom sesnaest Muslimana iz Sjeverina1993. godine, koji su se prevozili autobusom u blizini srpsko-bosanske granice.

Posle rata, Lukic je navodno bio umesan u niz razlicitih kriminalnih aktivnosti duz porozne granice izmedju Srbije i Republike Srpske. Dugo se nije uopste skrivao, vec je drzao jedan stan u Beogradu, i cesto su ga ljudi vidjali u istocnoj Bosni i Srbiji.

Tek se prosle godine Lukic konacno pritajio, nakon objavljivanja BIRN-ovog istrazivanja o njegovoj umesanosti u operaciju unosnog krijumcarenja narkotika koja je povezana sa "poslovnom" mrezom predsednika bosanskih Srba iz ratnog doba i glavnog haskog optuzenika – Radovana Karadzica.

"Novac koji je stican zahvaljujuci svercu narkotika bio je od kljucne vaznosti za Karadzica kao begunca od zakona, ali je i Lukicu ova aktivnosti obezbedjivala redovan prihod", rekao je tada novinaru BIRN-a izvor iz bosanske obavestajne sluzbe.

Proslog januara, medjutim, situacija je dostigla kriticnu tacku kada se Lukic, prema istom izvoru iz bosanske obavestajne sluzbe, posvadjao sa Karadzicevim naoruzanim telohraniteljima. Potom je doslo do pucnjave, a razlog za svadju je bio velicina dela koji je Lukic trebalo da dobije za odredjenu posiljku droge. Nekoliko razlicitih izvora preneli su BIRN-u da je Lukic u pucnjavi povredjen.

Nakon ovog sukoba, Lukic se vise nije osecao bezbednim u Visegradu. A nakon sto je njegov rodjak i takodje haski optuzenik, Sreten Lukic, razresen duznosti nacelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije i predat Haskom tribunalu, vlasti u Beogradu su odahnule.

U razlicitim trenucima, Lukic je navodno izrazavao interesovanje za saradnju sa Haskim tribunalom. Prosle godine je BIRN dobio potvrdu da je Lukic zapravo razgovarao sa tamosnjim istraziteljima vec nekoliko godina.

"Prosle godine [2003.], on je navodno hteo da se preda", izjavio je tada jedan zvanicnik Haskog tribunala. "Pripremljena je operacija koja bi omogucila da se to dogodi, ali se on nikada nije pojavio".

Lukicevi kontakti sa Hagom su se intenzivirali dok su se njegovi odnosi sa Karadzicem pogorsavali.

Poslednji pokusaj da se ugovori sastanak izmedju Lukica i predstavnika Haskog tribunala kulminirao je tragicnom smrcu njegovog brata Novice Lukica, koji nikada nije bio umesan u pocinjene ratne zlocine. U neuspeloj operaciji proslog aprila, specijalne snage Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srpske izvrsile su prepad na kucu porodice Lukic u Visegradu. Medjutim, Milan nije bio tamo. Umesto njega je ubijen njegov brat – Novica.

Sledeci put se o Lukicu u javnosti culo 8. aprila 2005. godine kada je pismo, ciji je, izgleda, on autor, dospelo do bosanskih i srpskih medija.

"Ici cu u Hag, ali posle onih koji su mi izdavali naredjenja", stoji u pismu. "Kako mogu da odem u Hag bez mojih pretpostavljenih? Svakako bi oni trebalo tamo prvi da se pojave – kao sto su bili prvi kada je trebalo izdavati naredjenja za vreme rata".

Medju onima koji su optuzeni za zlocine u visegradskom kraju su i Lukicev rodjak – Sredoje Lukic, koji je takodje sada u bekstvu, i Mitar Vasiljevic, kome je Haski tribunal sudio i proglasio krivim.

Trenutno se pred bosanskim sudovima procesuiraju Novo Rajak i Boban Simsic, za koje se tvrdi da su bili u vezi sa Lukicevom paravojnom jedinicom. Rajaku se trenutno sudi, a Simsic ocekuje pocetak sudjenja.

Medjutim, kako se u pismu koje je navodno napisao Lukic naznacava, niko od glavnih policijskih, vojnih ili politickih lidera iz Visegrada nije optuzen za zlocine koji su izvrseni pod njihovom komandom, mada su brojni dokazi o njihovoj umesanosti.

U delu pisma u kome se ocito poziva na objavljeno istrazivanje BIRN-a o Lukicevom raskidu sa Karadzicevom mrezom se kaze: "Posle ubistva mog brata, ti isti ljudi [oni koje smatra odgovornim za naredbe da se izvrse zlocini] pokusali su preko novinara i svoje propagandne masine da me proglase izdajnikom Radovana Karadzica. Kakve li besramne i bezocne lazi! Kome bi trebalo da dam informacije kada i ja sam zivim kao odmetnik od zakona?"

Potom se u pismu nastavlja: "Nikada nisam bio prijatelj Karadzicu, niti sam mu bio dovoljno blizak... da bih znao gde se krece. Javno opet tvrdim, po ko zna koji put, da je za mene [general Ratko] Mladic oduvek bio i bice istinski junak i idol, a Karadzic – lider mog naroda, kao i da se jedino zahvaljujuci njima genocid iz poslednjeg [Drugog svetskog] rata nad srpskim narodom nije ponovio".

Na kraju pisma Lukic izrazava spremnost da se pojavi pred sudom bilo u Hagu ili u Sarajevu kako bi dokazima potkrepio svoje reci o lokalnim visegradskim gospodarima rata.

Utvrdjeno je da se server sa koga je poslato pismo u elektronskoj formi nalazi u Brazilu. Tacno cetiri meseca kasnije Lukic je uhapsen u Argentini.

Pitanje izrucenja ce se pokrenuti posle konacne identifikacije i saslusanja pred argentinskim sudijom.

Posto je Lukic uhapsen po osnovu medjunarodne poternice koja je raspisana nakon objavljivanja haske optuznice, Haski tribunal ima sledecih mesec dana na raspolaganju da podnese zahtev za Lukicevu ekstradiciju.

U isto vreme, Srbije i Crna Gora bi takodje mogla da podnese zahtev za izrucenje Beogradu kako bi Lukic odsluzio vec dosudjenu kaznu od dvadeset godina zatvora.

Ipak, s obzirom na to da se radi o medjunarodnom sudu, ocekuje se da ce zahtev ih Haga imati prioritet u odnosu na srpske sudove.

S druge strane, ako su izvestaji da je Lukic usao u Argentini sa laznim pasosem, lokalne vlasti bi zbog toga mogle da pokrenu istragu i povedu krivicni postupak protiv odgovornog lica.

Cak i ako Lukic bude izrucen Hagu tokom predstojecih nedelja, sto je najverovatnije, postavice se pitanje o tome gde ce mu se suditi.

Pocetkom ove godine, haski tuzioci su podneli zahtev tribunalu za transfer osamnaest predmeta, ukljucujuci Lukicev, sudovima u bivsoj Jugoslaviji, u okviru strategije tribunala ciji je cilj da medjunarodni krivicni sud sto pre zavrsi zapoceti posao. U takvom slucaju, sudjenje Milanu Lukicu ce se verovatno odrzati pred novoformiranim specijalnim vecem za ratne zlocine pri Drzavnom sudu Bosne i Hercegovine.

Pravni strucnjaci kazu da bi Beograd mogao da zatrazi od bosanskih sudova da dopuste da Lukic odsluzi svoju kaznu od dvadeset godina zatvora u bosanskom zatvoru.

Imajuci u vidu aktuelne bosanske zakone, cak i ako se ovakav zahtev prihvati, a na sudjenju za ratne zlocine u Visegradu se utvrdi da je Lukic kriv, maksimalna zatvorska kazna koju bi mogao da odsluzi u Bosni je 45 godina.

Nerma Jelacic je menadzer IWPR/BIRN projekta u Bosni.