Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Ludnica u sudnici

Dan 70 - 71
By IWPR ICTY
Neki posmaraci su Milosevicev stil ispitivanja nazvali “genijalnim”, obicno to
povezujuci s njegovim pravnickim obrazovanjem. Ali, da li je u pitanju genijalno
unakrsno ispitivanje ili genijalno izveden informativni razgovor? Odnosno, ima li tu iceg
zaista genijalnog?

Milosevic je zavrsio pravni fakultet, ali nikada nije polozio advokatski ispit i nikada se
nije bavio advokaturom. Njegov stil unakrsnog ispitivanja nije rezultat pravnickog
obrazovanja, nego proizilazi iz iskustva koje je bivsi predsednik stekao sa namestenim
politickim sudjenjima ciji je cilj bilo prikupljanje ideoloskih poena, a ne utvrdjivanje
istine.

U svakom slucaju, Milosevicev stil nije prihvatljiv na sudjenju za ratne zlocine i zlocine
protiv covecnosti pred Medjunarodnim sudom za bivsu Jugoslaviju. Premda bi on mozda
uspeo da pokoleba porotnike ili laike, trojica profesionalnih sudija su pokazali da nisu
impresionirani. Ipak, njegova taktika, ciji je cilj da unese zabunu a ne da razjasni istinu,
je ipak bila donekle uspesna prosle nedelje.

U jednom slucaju je Milosevic iskoristio gresku u pisanoj izjavi svedoka Alija Djogaja
koju je pripremilo tuzilastvo. Gospodin Djogaj je u prolece 2000 dao istrazivacima Suda
dve izjave koje su se odnosile na dva razlicita incidenta iz 1999. Djogaj je takodje, u junu
2000, sa sudskim istrazivacima posetio popriste jednog od tih zlocina. Tuzilastvo je
podnelo njegove izjave u pisanom formatu, kao sto to predvidja Pravilo 92bis (koje
dozvoljava sudu da primi zbirne dokaze o odredjenom dogadjaju u pisanom obliku.) Na
osnovu ranije odluke Pretresnog veca, optuzeni ima pravo da na sudjenju unakrsno
ispituje “svedoke 92bis” cija je svedocanstva u sazetom pisanom obliku iznelo tuzilastvo.
U ovom slucaju, tuzilac je greskom napisala kao datum incidenta prolece 2000, umesto
prolece 1999. Jedini je Milosevic primetio gresku.

Gospodin Djogaj je radio kao cistac ulica, a kasnije kao grobar. U prolece 1999, on je sa
jos 15 ljudi bio poslan da iskopa, a zatim i zakopa na drugom mestu, 90-ak tela u okolini
Pustog Cela. Nekoliko nedelja posle toga, ista grupa je poslata da takav zadak obavi na
policijskom strelistu. U oba slucaja, prisutni su bili srpski policajci i vojnici JA.
Milosevic je zapoceo ispitivanje svedoka tako sto je postavio dva pitanja odjednom, sto
je jos jedan od njegovih omiljenih nacina da zbuni svedoke.

Milosevic: 'Imamo dve Vase izjave. Drugu izjavu ste dali tri meseca posle prve. U toj
drugoj izjavi ste govorili o ekshumaciji na strelistu i o hladnjacama. Kako to da to niste
spomenuli u prvoj izjavi? Da li je to zaista bilo u aprilu 2000?”

Da je Milosevic stao posle prvog pitanja, svedok i sudije se ne bi zbunili. Ali, bez da je
sacekao odgovor na prvo pitanje, on je postavio i drugo, i to nejasno, “Da li je to zaista
bilo u aprilu 2000?” Izgleda da je Milosevic pitao da li je drugi incident na streljani zaista
bio u aprilu 2000? On je, naravno, znao da nije mogucno, jer su sve srpske i
jugoslavenske snage napustile Kosovo u aprilu 2000, sto je on sam kasnije naglasio. Zbog
ove zabune sa datumima, odgovor na svoje prvo pitanje Milosevic je dobio tek sledeceg
dana. U medjuvremenu je u sudnici nastupio haos.

Milosevic je uspeo da zbuni svedoka, kome se prethodno vec narugao zbog toga sto nije
zavrsio ni osnovnu skolu. Zbunjeni su bili i sudije, kao sto se vidi iz komentara Sudije
Meja: “Radi se o dva odvojena incidenta. Jedna u Pustom celu u aprilu/maju 1999, a
druga u aprilu/maju 2000 na strelistu.” Tuzilac, Kristina Romano, je objasnila da su oba
incidenta iz 1999, a da je svedok dao izjavu 2000. Niko nije na nju obratio paznju.

Prijatelj suda Branislav Tapuskovic je onda uneo dodatnu zabunu ukazujuci na ono sto se
njemu ucinilo nelogicnim u izjavama svedoka. “Na jednom mestu, on kaze da nije video
tela, a na drugom da su bili u civilnoj odeci.” . . . “U jednoj izjavi se kaze da su
[iskopavali] tela staraca, a u drugoj, da je medju poginulima bilo sedmero ili osmoro
dece.” Gospodin Tapuskovic je zanemario cinjenicu da je svedok govorio o dva razlicita
incidenta. Premda je gospodja Romano ponovno intervenisala da upozori na gresku, opet
niko nije obratio paznju, a Sudija Mej joj je cak zamerio sbog “nejasnih izjava.” Zatim je
prekinuo sudjenje recima da je zbrka prevelika, i da treba da se to slegne preko noci.

Gospodja Romano je tek sutradan konacno uspela da pridobije paznju svih u sudnici
dovoljno dugo da im saopsti da je incident na strelistu bio aprila 1999. Svedok je
2.05.2000., posetio streliste sa istrazivacima tuzilastva, a 12.06.2000. je dao drugu izjavu.
Ali, na primedbu da je optuzeni uneo zabunu, Sudija Mej je nervozno odgovorio da je
“pogresan datum bio u pregledu izjave koje je sastavilo tuzlisatvo. U buducnosti budite
pazljiviji ... “

U stvari, Milosevic je bio taj koji je iskoristio gresku tuzilastva da zbuni svedoka i sudije.
On nije pokusao da pomogne u razjasnjavanju zabune, kao sto bi to uradio pravi advokat
odbrane. Naprotiv, iskoristio je zbrku sa datumima da bi pokusao da obori kredibilitet
svedoka. Na kraju je Sudija Mej postavio svedoku vazno pitanje na koje ovaj prethodnog
dana nije stigao da odgovori: “Zasto se u prvoj izjavi ne spominje [incident] na
streljani?” Milosevic je tu uskocio sa ostrom zamerkom, tvrdeci da je svrha unaksnog
ispitivanja da se pronadju nelogicnosti u izjavama svedoka. Zbog konfuzije koja je
nastala zbog greske koju je napravio neko u timu tuzilaca a koju je on iskoristio u svom
unakrsnom ispitvanju, Milosevic je smatrao da je uhvatio svedoka u lazi i hteo je da mu
se to prizna. Milosevic: “Gospodine Djogaj, da li ste juce rekli da su ekshumacije na
strelistu bile 2000?” Tu ga je Sudija Mej prekinuo: “Ako jeste [svedok to rekao], radilo
se o gresci na koju ga je naveo advokat.” U stvari, svedoka je na pogresnu izjavu naveo
sam Milosevic, koji je zloupotrebio gresku tuzilaca. Sudija Mej je onda vratio razgovor
na glavnu temu pitavsi svedoka: “Dali ste izjavu u maju 2000 a niste spomenuli streliste.
Da li mozete to da objasnite?” Gospodin Djogaj je dao logican odgovor: “Zato sto su me,
kada sam davao prvu izjavu, pitali o Pustom Celu, a drugi put su me pitali o strelistu.” To
je bila klasicna lekcija za sve sudske istrazivace: ako je pitanje specificno, takav ce da
bude i odgovor.
Milosevic, koji nije mogao da podnese da mu pobeda izmakne iz ruku, je jos cetiri puta
pokusao da navede svedoka na priznanje da je prethodnog dana lagao kada je rekao da je
ekshumacija bila u aprilu 2000. Gospodin Djogaj, ciji je kredibilitet posle svega ostao
nepoljuljan, je jednostavno izjavio: “To je bilo u prolece 1999.”

U drugom incidentu, Milosevic gotovo da je uspeo da uveri Sud da su tuzioci uneli pricu
iz druge ruke kao direktan dokazni materijal. Gospodin Hani Hodza je pricao
istrazivacima Suda o dva incidenta koja su se desila neposredno jedan za drugim. Prvi se
odnosio na ubistvo njegovog komsije, o cemu je svedok cuo od Ate, cerke ubijenog
komsije. Drugi se odnosio na napad na njegovu kucu, kada su 8 do 10 maskiranih
napadaca preskocili zid u njegovo dvoriste, pucajuci prema ulaznim vratima. Njegova
supruga, odrasle cerke, unuci i drugi clanovi porodice su se sakrili u podrumu. Verujuci
da zene i deca nece da budu mete napada, porodica se unapred dogovorila da ce u slucaju
opasnosti muskarci da pobegnu. Medjutim, kada se gospodin Hodza vratio u svoju kucu,
nasao je samo zgariste, a familiju pobijenu.

I svedocanstvo gospodina Hodze je bilo prvobitno izneto u pisanom obliku, kao sto to
predvidja Pravilo 92bis. Tuzilac Danijel Sakson je procitao sazet prikaz svedocanstva.
Zatim je Milosevic poceo da unakrsno ispituje gospodnina Hodzu, usmeravajuci paznju
na one delove izjave koji se odnose na dogadjaje koje ovaj nije direkno video, a ne na
ono sto je on video pre nego sto mu je pobijena familija. Nadovezujuci se na pitanje
Sudije Meja, Milosevic je pokusao da umanji kredibilitet svedoka sugerisuci da se
njegova izjava odnosi na dogadjaje kojima on nije bio svedok, nego o kojima je samo cuo
od drugih.

Sudiaj Mej: “Da li mozete da nam pomognete, gospodine Hodza? Da li ste ovo videli, ili
su Vam pricali da su [komsiju] jurili [napadaci]?” Svedok: “Nisam rekao da sam ga video
. . . To mi je ispricalz njegova cerka. Mozda nije bilo tacno prevedeno.” Milosevic: “
Koliko je ljudi bilo u dvoristu? Ni to niste videli? Neko Vam je rekao...?” Svedok:
“Nisam video tacan broj napadaca. Cuo sam galamu i viku. Ata je kazala da je bilo 20 do
30 ljudi.” Milosevic: “Sada mi je jasno. Da li to znaci da su se Vasa cerka i zena popele
na sprat, da su Vam one pricale? Vi to niste mogli da vidite.” Svedok: “Sve je ovo rekla
Ata Prudi. Ja nista o tome direktno ne znam. Ona je ziva. Njegova zena je ziva. Pitajte
njih.”

U nastavku unakrsnog ispitivanja je Milosevic nastavio da istice da je gospodin Hodza
samo indirektno cuo o ubistvu komsije, sto je svedok spremno vise puta potvrdio.
Milosevic se mnogo manje bavio napadom na kucu koji je kulminirao sa pogubljenjem
njegove famlije -- o cemu je svedok imao direktna saznanja. Na kraju je Milosevicevo
insistiranje da se radi o svedocenju po cuvenju navelo Sudiju Robinsona da to zameri
tuziocima.

Sudija Robinson: 'Gospodine Sakson, zelim da kazem da je ovo svedocanstvo, a takodje
mnoga druga, zapisano tako kao da se radi o direktnom svedocanstvu, a u stvari su to
svedocanstva po cuvenju. Tacno je da mi prihvatamo svedocanstva po cuvenju, kada su
relevantna. . . . Ako onaj koji vodi unakrsno ispitivanje nije pazljiv da postavlja pitanja iz
odgovora na koja postaje jasno da je u pitanju samo svedocenje po cuvenju, onda dolazi
do zabune. Za ovo nije kriv svedok. Kriv je istrazivac.”

Ukazujuci duzno postovanje Sudu, Tuzilac Sakson je ipak upozorio da je iz izjave
potpuno jasno sta je svedok licno video, a o cemu je cuo od drugih. “Onome ko pazljivo
cita, je jasno da je svedok govorio o onome sta je cuo od drugoga. ‘Cuo sam od svoje
cerke kada ju je S[nejasno ime] zvala’ . . . Sto se tice ubistva Pruhtija, svedok kaze: ‘Cuo
sam pucnjavu, ali nisam video kada su ga ubili.’ Citalac je upozoren da svedok nije
direktno video neke od dogadjaja [o kojima govori.]”

Milosevic je sigurno uzivao slusajuci kako sudije kritikuju tuzioce. Ali je iz njihovih
odgovora bilo jasno da su i oni shvatili na koji nacin Milosevic radi. Cak i kada je uspeo
da zbuni sudije i navede ih na pogresan zakljucak, tuzioci su uspeli da ih vrate na pravi
put. Ipak, jasno je da Pretresno vece i tuzioci moraju da obrate paznju na Milosevicevu
taktiku. Premda aktivno ucestvuje u sudjenju, Milosevic nastavlja da tvrdi da je Sud
nelegitiman. On ne uvazava autoritet Suda i koristi ga samo kao tribinu sa koje svoje
politicke poglede iznosi u javnost. Pod takvim uslovima, sve je dozvoljeno. On nema
nameru da postuje pravila Suda time sto bi prihvatio pravilan stil unakrsnog ispitivanja,
uprkos naporima sudija da ga disciplinuju.

Premda neki nazivaju njegovu tehniku genijalnom, blizi je istini komentar jednog drugog
posmatraca: “On bi bio dobar prodavac polovnih automobila.” Iako neki smatraju da je
sposobnost za manipulaciju i laz odraz briljantnog uma, to ne bi smelo da prevagne u
sudnici.