Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Lov na Karadzica i Mladica

Ohrabren Milosevicevim dolaskom u Seveningen, Hag je udvostrucio napore da uhvati nekadasnje lidere bosanskih Srba, Radovana Karadzica i Ratka Mladica.
By Gordana Katana

Lideri Republike Srpske su pod velikim pritiskom da izruce ratne zlocince Hagu, sto ce izazvati pravu buru u srpskom delu Bosne. Zato Mladen Ivanic, premijer Republike Srpske, mora da preduzme pazljive korake pre nego sto posalje nekadasnjeg predsednika Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica da se pridruze Slobodanu Milosevicu u holandskom zatvoru.


Prilikom posete Hagu Ivanic je rekao da je njegova vlada odobrila zakon o saradnji sa Tribunalom. On je dodao da se mogu ocekivati hapsenja i izrucenja kada parlament u Banjaluci usvoji ovaj zakon. Ministar pravde RS, Biljana Maric rekla je da ovaj zakon u sebi sadrzi vecinu zahteva Tribunala i da bi se mogao razmatrati prilikom sledece sednice parlamenta.


Zapad vrsi pritisak na Ivanica da sledi primer Srbije i izruci ratne zlocince Tribunalu. Medjutim, on mora pazljivo da postupa. Odluka srpske vlade da izruci Milosevica izazvala je burne reakcije obicnih Srba u Bosni. Javno mnjenje nakon dugogodisnje vladine propagande, veruje da su nekadasnji lideri Republike Srpske heroji i odbija da poveruje da su pocinjeni ratni zlocini.


Republika Srpska poslednje je utociste na prostoru bivse Jugoslavije osobama optuzenim od strane Haskog tribunala za zlocine pocinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini. Lokalni politicari koji smatraju da Karadzic i Mladic treba da zavrse u Hagu, vise bi voleli da hapsenje obave NATO trupe. Medjutim, komandanti medjunarodnih mirovnih snaga ne zele da rizikuju zivote svojih ljudi u sukobu sa dobro naoruzanim Karadzicevim i Mladicevim cuvarima.


U javnosti RS duboko je ukorenjeno misljenje da se Hag bavi iskljucivo zlocinima koje su pocinili Srbi, a ignorise one koje su pocinili Hrvati i Bosnjaci.


"Mislim da je sud u Hagu osnovan da sudi samo srpskom narodu", kaze Jelena student Univerziteta u Banja Luci. "Predsednici ostalih drzava nisu optuzeni. Zato nase vlasti ne treba da saradjuju sa njima niti da uhapse Karadzica i Mladica, ali ni ostale ljude koji se nalaze na njihovim optuznicama".


Obaveza saradnje sa Medjunarodnim sudom za ratne zlocine pocinjene na podrucju bivse Jugoslavije ustanovljena je Dejtonskim mirovnim sporazumom, a stavljanjem potpisa na taj dokument vlasti RS su je i preuzele.


Ali, neposredno posto je u prolece 1996. godine javnost upoznata sa listom osoba optuzenih za ratne zlocine, politicki estabilisment RS predvodjen SDS i njenim tada prvim covekom Radovanom Karadzicem, odbacio je mogucnost bilo kakve saradnje sa Tribunalom. Objasnjeno je da je to politicko a ne pravno telo, osnovano da sudi iskljucivo predstavnicima srpskog naroda.


Koristeci medije koji su, osim dve opozicione novine, bili pod njihovom kontrolom, javnosti je nametnut stav da su optuznice protiv Radovana Karadzica i komadanta vojske bosanskih Srba generala Ratka Mladica, optuznice protiv citavog srpskog naroda.


Kada je u maju 1996. godine misija OSCE-a, u cijoj organizaciji su provedeni prvi posleratni izbori u Bosni i Hercegovini, saopstila da se osobe sa haskih optuznica moraju povuci sa politicke scene i ne mogu biti kandidovane za izbore, u svim vecim gradovim RS odrzani su javni pretesti. Od Prijedora na zapadu, do Trebinja na istoku, okupljene mase nosile su Karadziceve slike i parole sa porukama "ne damo Radovana" , "Karadzic smo svi mi".


Od tada, svaka naredna vlast, kako se ne bi "zamerila narodu" nije ozbiljno razmatrala mogucnost saradnje sa Tribunalom. Praksu SDS-a, o potpunom odbijanju saradnje sa Tribunalom, 1998. godine nastavila je, samo sa izmenjenom retorikom, vlada premijera Milorada Dodika.


SDS-ovo otvoreno negiranje Tribunala Dodikova vlada zamenila je povremenim kontaktima sa haskim istraziteljima, najavljujuci donosenja zakona o saradnji sa Tribunalom. Taj dokument za vreme njegovog trogodisnjeg mandata nije ugledao svetlo dana, niti je ijedna osoba sa javnih optuznica bila uhapsena od strane predstavnika vlasti RS.


Sve se svelo na omogucavanje saslusavanja odredjenog broja svedoka srpske nacionalnosti zbog zlocina pocinjenih nad Bosnjacima na podrucju istocnog dijela RS, u Srebrenici, Foci i Visegradu.


Hapsenja su tako ostajala "u iskljucivoj nadleznosti" SFOR-a. Na njih je vecina politicara reagovala naglasavajuci kako "SFOR izlazi iz svog mandata". Samo je u 1997. godini svako hapsenje bilo popraceno izlivima nezadovoljstva na ulicama gradova RS. Kasnije, odvodjenja u Hag proticala su, uglavnom, bez javnih protesta.


Kada se nakon proslogodisnjih novembarskih izbora SDS vratila na vlast bilo je evidentno da ce medjunarodna zajednica pojacati pritisak da se uspostavi istinska saradnja sa Haskim tribunalom. Na takvu saradnju sa Tribunalom u Hagu obavezali su se celnici SDS-a potpisivanjem dokumenta sa Visokim predstavnikom za BiH Volfgangom Petricem.


Odlucnost da se osobe sa javnih optuznica, pre svega Karadzic i Mladic, uhapse, demonstrirala je i tokom svojih boravaka u Banjaluci glavna tuziteljica Tribunala Karla del Ponte pocetkom marta prosle godine. Ona je u razgovorima sa premijerom RS Mladenom Ivanicem zahtevala da vlasti RS, osim verbalnim istupima iskazu spremnost na saradnju i konkretnim potezima.


U aprilu je Sinisa Djordjevic, pravni savjetnik premijera Ivanica za saradnju sa Tribunalom, najavio da ce RS do pocetka leta doneti zakon o odnosima sa Haskim tribunalom. Kako sada stvari stoje, ovaj zakon nece uci u parlamentarnu proceduru do pocetka jeseni.


Haski eksperti na nacrt pomenutog zakona izneli su odredjeni broj primjedbi, ali nedostatak politicke volje osnovna je prepreka zbog koje vlada i dalje odugovlaci da ga ponudi Narodnoj skupstini RS na razmatranje.


"Da bi vlasti RS uhapsile i izrucile Tribunalu bilo koga sa javnih optuznica nije potreban nikakav dodatni zakon, jer je to pitanje reseno Dejtonskim sporazumom", izjavio je u vise navrata ambasador Petric.


Kada, i ako ovaj zakon udje u parlamentarnu proceduru evidentno je da ce za njegovo donosenje glasati poslanici SDA, Stranke za BiH i SDP-a BiH, dakle onih stranaka iza kojih stoji velika vecina bosnjackih glasaca. Sto se, pak, tice poslanika iz reda srpskih stranaka, usvajanje jednog takvog dokumenta ici ce teze.


Premijer Ivanic kaze da bi za pocetak "uspesne saradnje trebalo da Tribunal podigne optuznice protiv ratnih lidera bosanskih Muslimana i Hrvata i time dokaze svoju nepristrasnost".


Ivanic i Mirko Sarovic, predsednik RS, tvrde da vlasti "RS nemaju koga ni hapsiti jer se prema podacima policije RS niko od optuzenih za ratne zlocine ne nalazi na teritoriji RS".


Ako se za Mladica moze i poverovati da povremeno boravi u Beogradu, za Karadzica se pouzdano zna da se od 1996. godine skriva po planinama istocnog dela RS. Zna se i da ga cuva stotinjak dobro obucenih pripadnika specijalnih snaga vojske RS, koji su mu kao licno obezbjedjenje bili odani i tokom celog rata.


Uz njih dovojicu, na slobodi je prema podacima Tribunala jos 37 lica sa javnih optuznica, od kojih znatan broj jos uvijek relativno bezbrizno zivi u istocnom delu RS. Sada, kada je Milosevic u Hagu, a sudjenje cekaju i dvoje celnih ratnih lidera bosanskih Srba Biljana Plavsic i Momcilo Krajisnik, nije se mnogo toga promenilo.


Pretpostavlja se da je pravi razlog strah vladajuce strukture da bi Karadzic i Mladic mogli mnoge "povuci za sobom". Osim toga, sva sadasnja i buduca sudjenja bice ne samo sudjenja pojedincima, vec i politici koja je proizvela etnicko ciscenje, koncentracione logore, pljacku, ubijanja, silovanja…


Tu politiku je podrzavalo mnogo ljudi koji i danas glasaju za svoje lidere. Sudjenjem bi san o "svetom cilju stvaranja srpske drzave" bio nepovratno srusen.


Gordana Katana je dopisnik sarajevskog dnevnog lista "Oslobodjenje".