Lilic se supotstavlja Milosevicu oko strategije za vreme kosovske krize

Razgovor izmedju Milosevica i nekadasnjeg predsednika
Jugoslavije Zorana Lilica se zaostrio kada su otvorili temu
odgovora Jugoslavije i Srbije na krizu na Kosovu i na
NATO napade 1999-e godine. To je bila jedno od
malobrojnih pitanja oko kojih su se sukobili nekadasnji
kolege u toku trodnevnog Lilicevog svedocenja. Lilic je
inace uglavnom povladjivao svom bivsem sefu (vidi
izvestaj od 18. 06. 2003., “Milosevic demonstrira svoju
moc u unakrsnom ispitivanju Lilica”.)

U casu kada je svet postao svestan, 1998-e godine, da se
situacija na Kosovu usijala, Lilic je zavrsio svoj mandat
kao predsednik SRJ i izgubio je kandidaturu za mesto
predsednika Srbije sa kog se Milosevic sklonio prethodne
godine. Lilic je rekao na sudjenju da su Milosevic i njegova
zena Mira Markovic onemogucili njegovu kandidaturu,
preko kontrole drzavnih medija i partijskog rukovodstva i
kroz “neregularnosti izbora.” Uprkos tome, Lilic je ostao u
SPS-u, i prihvatio se uloge zamenika premijera SRJ, na
kojoj je ostao kroz celu kosovsku krizu.

Lilic nije ni u jednom casu rekao da je Milosevic pogresno
(ili protupravno) radio, ali je izjavio da je veruje da je rat
na Kosovu mogao da bude izbegut, ili znatno skracen, da je
Milosevic samo poslusao njegove savete. Lilic je rekao da
je on zastupao politiku “eliminacije” Oslobodilacke vojske
Kosova rane 1998-e, kada je bila organizacijski i brojcano
slaba. Lilic je smatrao da nakon toga trebaju da dodju na
red razne mere kojima bi se stvorili uslovi za normalizaciju
odnosa kosovskih Srba i Abanaca u svim drustvenm
sferama. Svedok je izrazio zaljenje sto Milosevic nije
prihvatio ni jednu njegovu sugestiju.

Kao zamenik premijera, Lilic je dva puta putovao na
Kosovo, u maju i novembru 1998. U prvoj misiji mu je,
navodno, sef Sluzbe bezbednosti Srbije Jovica Stanisic
(koji je prosle nedelje uhapsen i izrucen u Hagu,) rekao da
su neki pripadnici rezervnih policijskih jedinica bespravno
oduzeli imovinu kosovskim Albancima. On je to preneo
Milosevicu i Ministru unutrasanjih poslova Srbije Vlajku
Stojiljkovicu koji je, navodno, iznerviran uzviknuo da “na
kraju trebaju da budu pobijeni svi Albanci.” Stanisic je
navodno jos rekao Lilicu da je nema koordinacije borbenih
dejstava VJ i MUP-a na Kosovu i pozalio mu se da VJ ne
pruza snagama MUP-a adekvatnu podrsku.

Odnos izmedju VJ i MUP-a je bilo i ustavno i prakticno
pitanje u tom momentu, a i dalje je vazna tema na ovom
sudjenju. U Ustavu SRJ koji je bio tada na snazi (u
medjuvremenu je izmenjen) MUP je pod komandnom
kontrolom VJ samo u vreme rata, pretnje ratom ili u toku
vanrednog stanja. U svo drugo vreme VJ je bila zakonom
ogranicena na operacije u uskom granicnom pojasu i duz
linija komunikacija. Raniji svedoci su govorili o tome da su
videli da su snage VJ i MUP-a zajedno cinile ratne zlocine i
zlocine protiv covecnosti na raznim mestima i u razna
vremena na Kosovu. Dokazi upucuju na zakljucak da je
MUP bio pod direktnom Milosevicevom komandom tokom
rata na Kosovu, i da je bio formiran alternativni lanac
komande, tako da je sef Generalstaba VJ Momcilo Perisic
bio zaobidjen.

Tuzioci su medju dokaze uneli ostro pismo koe je 1998-e
godine Perisic uputio Milosevicu, u kome ga je optuzio za
povredu komandnog lanca VJ, za podredjivanje snaga VJ
nekvalifikovanim komandantima, za ilegalno naredjenje da
VJ opremi snage MUP-a vojnom opremom, za naredjivanje
VJ da izvrsava neustavne zadatke, za stvaranje posebnog
privatnog komandnog lanca za Gardijsku brigadu, i za
unapredjivanje oficira bez obzira na zakon, princip ili
kvalifikaciju. Ovo je znacajan dokaz u prilog nekoliko
kljucnih navoda dela optuznice koji se odnosi na Kosovo.

Milosevic je na sudjenju popljuvao Perisicevo pismo,
nazvao ga “imbecilnim” i “dimnom zavesom”. Tvrdio je da
Perisic pismo napisao zato sto se bavio spijunazom i
trebalo mu je pokrice pred “tutorima iz inostranstva.” Ovo
nije bio prvi put da je Milosevic optuzio za spijunazu svoje
nekadasnje bliske saradnike koji su pali iz milosti. Pre nego
sto je izbacen iz MUP-a 1998-e godine, i Stanisic je
optuzen da je obavestajac CIA-e. Lilic je sebi dozvolio da
se nasmesi na tu optuzbu: “Ja bih licno uhapsio [Perisica]
da je bio spijun.” Citanjem pisma je otvoren sukob izmedju
Milosevica i Lilica. “Tesko mogu da se slozim da je
[pismo] samo dimna zavesa,” rekao je svedok.

Ovo je vazna potvrda tacnosti Perisicevih navoda, s
obzirom na to da dolazi od insajdera, i sudije ce to da uzmu
u obzir kada budu procenjivali koliki znacaj da pridaju
dokumentu. Naravno, potrebno je saslusati vise od
Perisicevog licnog misljenja kada se bude analiziralo koji
politicki potezi su bili u skladu sa ustavom, a koji nisu. U
direktnom ispitivanju, Lilic je komentarisao specificne
Perisiceve tvrdnje, i slozio se s njim da je Milosevic
prekoracio zakonska ogranicenja svoje funkcije kada je
poceo da komanduje Gardijskom brigadom -- koja je
trebala da bude u iskljucivoj nadleznosti Vrhovnog veca
odbrane, tela u kome su bili predsednici Srbije i Crne Gore
i predsednik SRJ.

Milosevic je tvrdio da je imao ustavno pokrice za
preuzimanje komande i tvrdio je da je jedinica imala
mahom ceremonijalnu ulogu i da nije nikada upotrebljena
za zastitu sefa drzave. Na sebi karakteristican nacin, Lilic
se nije direktno suprotstavio Milosevicu (cije reci se ne
smatraju dokazima jer nije on svedocio,) nego je rekao da
je vojni princip jedinstva komande prekrsen kada je
uvedena posebna komandna linija za Gardijsku brigadu
(tako je zaobisao pitanje ustavnosti) i rekao je da ne zna za
sta je Gradijska jedinica upotrebljena, s obzirom na to da u
tom casu vise nije bio clan Vrhovnog veca odbrane.

Lilic, koji nije strucnjak za ustavno pravo, je ipak upitan za
objasnjenje Perisiceve tvrdnje da su u pitanju bila
sistematska krsenja zakona. O pitanju prava predsednika da
unapredjuje oficire, Lilic je rekao samo da su postojale
“razlicite interpretacije” zakonskih dopustenja. Svakako je
predsednik SRJ imao pravo da ceremonijalno unapredi
svaku klasu diplomaca vojne akademije, i Vrhovno vece
odbrane je moglo da unapredjuje generale, ali
podrazumevalo se da ulogu u tome ima i sef Generalstaba
vojske Jugoslavije.

Perisic se, medjutim, zalio da su oficiri unapredjivani bez
njegovog znanja, cime su podrivani principi subordinacije i
jedinstva komande potrebeni za efikasnost vojnih operacija
(takodje i za utvrdjivanje krivicne odgovornosti za zlocine.)
Milosevic, na sebi svojstven nacin, je tokom unakrsnog
ispitivanja uzeo kao neospornu cinjenicu upravo ono sto je
u celoj prici najvise sporno, i pitao je samo koje je to
promocije Perisic smatrao spornima, s obzirom na to da je
Vrhovno vece odbrane prihvatilo sve predloge sefa
Generalstaba? Lilic: “Pretpostavljam da je [Perisic] imao
na umu unapredjenja i premestaje o kojima Vrhovno vece
odbrane nije nista znalo.” Milosevic je pitao da li je bilo i
takvih, tajnih unapredjivanja, a Lilic je odgovorio da ih nije
bilo za vreme njegovog mandata. Lilic smatra da je Perisic
zahtevao da se na Kosovu proglasi vanredno stanje 1998-e
godine, sa cime se Lilic slagao jer bi tako upotreba vojske
za policijske svrhe dobila pravno pokrice. Lilic je rekao
Sudu da je stanje na Kosovu 1998, “imalo sve
karakteristike” vanrednog stanja, a da samo nije bilo tako
nazvano. Na pitanje zasto Milosevic nije proglasio
vanredno stanje, Lilic je ponudio dva nejasna, ali
zanimljiva objasnjenja: (1) Milosevicev politicki odnos sa
kosovskim Srbima, i (2) mogusnost da se objava vanrednog
stanja lose odrazi na medjunarodne politicke pregovore. Ni
jednu od ovih ideja nije razlozio. Milosevic nije oklevao da
sam objasni odluku, i u nadrealisticnom momentu ovog i
inace nadrealisticnog sudjenja je izjavio da bi vanredno
stanje stvorilo uslove za krsenje gradjanskih prava
Kosovara.

Sud je zatrazio da kao svedok bude pozvan i strucnjak za
ustavno pravo SRJ, koji bi analizirao ustavnost saradnje
izmedju VJ i MUP-a na Kosovu. Tuzilac Dzefri Najs
(Geoffrey Nice) se slozio, ali je rekao da se najeminentniji
strucnjaci za ustavno pravo u regionu ne usudjuju da javno
svedoce o ovim temama (sto je upozorenje kako je
nesigurna vladavina prava na Balkanu!) On je takodje
potsetio sudije da bi o ovoj temi mogao da govori
nekadasnji sudija Ustavnog suda dr. Ivan Kristan. Sud je
nedavno odlucio da izuzme delove njegovog svedocenja jer
su ocenili da on nije “dovoljno nezainteresovan”, odnosno
da mozda nije do kraja objektivan kada se adi o ovim
temama (vidi CIJ izvestaj on 23. 05. 2003.) Jasno je i bez
svedocenja eksprata za ustavno pravo da je general Perisic
smatrao da je protu-pravno ucesce njegovih trupa u
akcijama zajedno sa jedinicama MUP-a. “Naredili ste mi da
opremim MUP,” napisao je Perisic Milosevicu. “Vi nemate
pravo da mi to naredite, a ja nemam pravo da naredjenje
izvrsim.” [svi prevodi su dvostruki, sa srpsko-hrvatskog na
engleski, a opet na s-h, prim.prev.]
Milosevic je insistirao da je ponasanje VJ bilo unutar
pravnih granica, iako nije bilo proglaseno vanredno stanje,
a ni ratno stanje. Iskoristio je priliku da procita prirucnik za
vojnike iz tog vremena u kome su vojnici upozoreni da je
njihova odgovornost da stite ratne zarobljenike, zene i
decu. Na optuzbu da je vojska opremala policiju,
indignirano je rekao da je to bila “tehnicka oprema,” koja
VJ vise nije bila potrebna i da je bilo logicno da se to
prepusti MUP-u radi zastite zivota. Isto tako je rekao da
su, “naravno”, neke jedinice MUP-a bile smestene u
kasarnama, da bi ih se zastitio od napada terorista. Nakon
sto smo videli kako je Milosevic reagovao na Perisicevo
pismo, jasno je da bi neko trebao da ga potseti da nece
moci da dokaze ustavnost akcija VJ tako ste ce da tvrdi da
su bile legalne.

Vaznije od Lilicevih odgovora na konkrenta pitanja su
dokumenti -- ukljucujuci Perisicevo pismo -- koji su uneti
medju dokaze dok je on svedocio. Njegova frustracija
Milosevicevim odgovorom na krizu na Kosovu je
interesantan pokazatelj kakva je bila atmosfera medju
srpskim i jugoslavenskim rukovodiocima u to vreme. Lilic
je insistirao da politicari nisu nikada planirali nelegalne
napade na Kosovu (ni drugde,) i da su Milosevic i njegovi
saradnici insistirali na postovaju medjunarodnog
humanitarnog prava. Istovremeno, medjutim, je govorio o
detaljnim izvestajima koje je direktno ili u pisanom obliku
podnosio Milosevicu nakon svojih poseta Kosovu, i
svedocio je da je Milosevic dobijao informacije o
dogadjajima na terenu od sluzbi drzavne bezbednosti i
javne bezbednosti MUP-a, od VJ i od civilnih predstavnika
vlasti. Ovo je u suprotnosti sa Milosevicevom ranijom
tvrdnjom da on kao predsednik nije mogao da zna detalje o
dogadjanja na terenu.

Na sastanku posle jedne takve misije 1998-e godine, Lilic
je rekao Ministru unutrasnjih poslova Stojiljkovicu:
“jednog dana cemo mi, nasa deca i deca nase dece da se
stidimo sto smo Srbi” zbog toga sta rade neki pripadnici
rezervnih jedinica MUP-a Srbije. Lilic je na slican nacin
odgovorio na jos dve Miloseviceve tvrdnje. Milosevic je
rekao da je on bio prihvatio plan da se zaustavi NATO
bombardovanje koje su na samom pocetku napada NATO-a
dogovorili Lilic, kao njegov posebni izaslanik, i nekadasnji
nemacki kancelar Helmut Kol (Helmut Kohl.) Sudije ce
mozda da smatraju vaznim, a mozda ne, to sto je izgleda
postojao nacin da se zaustavi konflikt, ali ga Milosevic nije
iskoristio.

Za Milosevica je znacajno sto je ta epizoda ocigledno
posebno bolna Lilicu. Uodgovoru na drugi put ponovljenu
Milosevicevu tvrdnju da je on prihvatio Lilicev savet, ovaj
je rekao: “Molim Vas, prekinite da govorte da ste se slozili
sa mojim predlogom.” Lilic je bio jos direktniji kada je
Milosevic tvrdio da je ucinio najbolje moguce da zaustavi
sukobe na Kosovu i da zastiti inrterese tamosnjih Srba.
Lilicev komentar je bio: “Sada ima vise Srba u Hagu nego
sto ih je ostalo na Kosovu.”