Lider bosanskih Srba – oportunista ili ubeđeni nacionalista?
Nešto što je možda započelo kao taktika za pridobijanje glasova sada se pretvorilo u dominantnu osobinu Milorada Dodika.
Lider bosanskih Srba – oportunista ili ubeđeni nacionalista?
Nešto što je možda započelo kao taktika za pridobijanje glasova sada se pretvorilo u dominantnu osobinu Milorada Dodika.
Piše: Maja Bjelajac iz Banja Luke (TU br. 731, 2. mart 2012.)
Za vreme trajanja rata u Bosni i Hercegovini i neposredno nakon toga, Milorad Dodik se predstavljao kao oponent Radovana Karadžića, tadašnjeg predsednika Republike Srpske (RS).
A sada, kada je i sam Dodik postao predsednik entiteta bosanskih Srba, čini se da su ideološke razlike između njega i njegovog prethodnika gotovo nestale. Kao lider najjače političke partije u RS-u – Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) – Dodik se rukovodi isključivo srpskim nacionalizmom.
U godinama nakon rata u BiH (1992-95.), Dodik je Karadžića u više navrata nazivao „zlikovcem“ i „smetnjom za srpski narod“. Pre samo pet godina, Dodik je od Karadžića i bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba, Ratka Mladića, zahtevao da se predaju, tvrdeći da njih dvojica „nisu srpski junaci, i nikada nisu bili heroji“.
Otprilike u isto vreme, Dodik je u jednom intervjuu rekao i da su zločini koji su u julu 1995. počinjeni u Srebrenici – kada su srpske snage ubile 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka – imali razmere genocida.
Ovih se dana njegove izjave za javnost veoma razlikuju od onih koje je davao pre nekoliko godina. Ako je tada njegov nacionalizam bio jedva vidljiv, danas se radi o krajnje otvorenom i doslednom stavu.
Potkraj maja 2011., neposredno nakon što je Mladić uhapšen u Srbiji, u Banja Luci je organizovan veliki skup podrške ovom generalu. Taj skup je bio održan pod pokroviteljstvom Udruženja boraca RS-a, koje uživa otvorenu podršku samog Dodika. Iste godine je predsednik saopštio i da će osnovati fond za finansiranje odbrane onih Srba koji su optuženi za ratne zločine, uključujući Karadžića i Mladića.
Svoje nekadašnje izjave o Srebrenici Dodik danas poriče, nastojeći umesto toga da umanji razmere zločina koji su počinjeni 1995. godine.
U jednom televizijskom duelu koji se proteklog meseca odigrao u Beogradu, predsednik srbijanske Liberalno-demokratske partije (LDP), Čedomir Jovanović, pitao je Dodika da li je ikada rekao da se u Srebrenici dogodio genocid.
On je odgovorio: „Nikada nisam priznao da je u Srebrenici počinjen genocid, niti ću to učiniti. Ja sam samo konstatovao da je Haški tribunal doneo presudu u slučaju generala [bosanskih Srba, Radislava] Krstića, kojom ga je osudio za genocid u Srebrenici 1995. Ja sam samo konstatovao ono što je pisalo u sudskoj presudi.“
Dodik je Jovanoviću rekao i da vođstvo bosanskih Srba nikada nije donelo odluku da uništi bošnjačku naciju. Otuda je Srebrenica bila „veliki zločin, ali ne i genocid“.
Potom je nastavio da brani Karadžića, za koga je rekao da je „pravio greške, ali mu treba priznati zasluge za stvaranje Republike Srpske. RS je osnovana zahvaljujući njegovoj hrabrosti.“
Jovanović mu je uzvratio: „Ova izjava svedoči o Vašoj promeni, jer danas, kada imate apsolutnu vlast, ne smete da kažete ono što ste govorili kada ste bili opozicija.“
Neposredno nakon rata, tokom 1996. i 1997. godine, međunarodna zajednica je polagala velike nade u Dodika kao umerenog političara, koji bi mogao da doprinese smirivanju etničkih tenzija.
A 2000. godine ga je tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt (Madeleine Albright) opisala kao „miljenika međunarodne zajednice“.
Međutim, iste te godine Dodik je na predsedničkim izborima u RS-u bio poražen od kandidata Srpske demokratske stranke (SDS), Mirka Šarovića. U periodu od 2001. do 2006., usledio je i čitav niz drugih izbornih poraza.
Moguće je da je baš to Dodika nagnalo da se okrene populističkom nacionalizmu kao sigurnom načinu na koji se osvaja biračko telo u RS-u. Izgleda da je taj plan uspeo. Tako je 2006. godine, nakon ubedljive izborne pobede SNSD-a, Dodik po drugi put postao premijer RS-a. A posle sledeće izborne pobede, 2010. je počeo da obavlja funkciju predsednika RS-a.
Dragan Čavić, koji je tu funkciju obavljao u periodu od 2002. do 2006., tvrdi da je Dodik govor nacionalizma preuzeo iz praktičnih razloga.
„Populistički pristup politici podrazumeva da su sve prethodne izjave u kojima je Dodik kritikovao Karadžića i ostale lidere bosanskih Srba sada zaboravljene, usled potrebe da se dobiju glasovi“, kazao je Čavić. „Dodikova stranka, SNSD, procenila je da je ovakva retorika jedini način na koji može da zadrži vlast na svim nivoima. Iza takvog populističkog pristupa stoji čisti pragmatični interes.“
Uporno insistiranje na nacionalizmu dovelo je do pogoršanja odnosa lidera bosanskih Srba sa međunarodnom zajednicom, kao i sa državom Bosnom i Hercegovinom, čiji je RS sastavni deo. Dodik se sada otvoreno protivi postojanju zajedničke države.
Pod Dodikovim uticajem, zvanični diskurs u RS-u podrazumeva fokusiranost na entitet kao tvorevinu koja je gotovo potpuno nezavisna od zajedničke bosanske države. Što se tiče odnosa prema nedavnoj prošlosti, osporavaju se razmere srpskih ratnih zločina, dok se aktuelni čelnici distanciraju od bilo kakvog učešća u njima.
Analitičari smatraju da Dodikov nacionalistički stav predstavlja zamenu za stvarne odgovore na ekonomske i socijalne izazove sa kojima se suočava RS.
„Kada se okrenete nacionalističkoj retorici, to znači da više nemate nikakvih drugih argumenata“, kaže direktor ljubljanskog Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES), Bakhtijar Aljaf. „Bilo bi bolje da Dodik ima nešto da kaže ljudima o razvoju RS-a, o stranim investicijama. Ali on to ne čini – a šta drugo može da ponudi glasačima osim nacionalizma? To je njihova duhovna hrana.“
Po mišljenju profesora sarajevskog univerziteta, Envera Kazaza, promenu Dodikovog stava treba pripisati „nesposobnosti da se kreira nova politička vizija“, koja bi u BiH iziskivala stvaranje „proevropskog društva“ i odmak od „ratnih ideologija“.
„Dodik je zaigrao na nacionalističku kartu da bi dobio izbore, a pošto je došao na vlast pretvorio se u pragmatičnog političara koji nastavlja da koristi istu tu kartu kako bi ljudima skrenuo pažnju sa važnijih pitanja, kao što su loše stanje u ekonomiji i nezaposlenost“, kazao je Kazaz.
Profesor Centra za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu (Austrija), Florijan Biber (Florian Bieber), tvrdi da je Dodik napravio korak od oportunizma ka nacionalističkom programu.
On ističe da političari poput Dodika nacionalizam često najpre koriste da bi poboljšali vlastitu poziciju, ali kasnije počnu da veruju u svoju sopstvenu retoriku.
„On je opijen uspehom nacionalizma, i u jednom trenutku bi to moglo da se pretvori u put bez povratka“, rekao je Biber. „Po tome je on sličan [bivšem predsedniku Srbije] Slobodanu Miloševiću. Obojica dolaze iz pragmatične, tehnokratske političke struje, a vremenom su prigrlili izraženi nacionalizam kojeg nisu u stanju ili nisu voljni da napuste. Obojica su mogli biti ujedinjujući, pragmatični političari, ali su se opredelili za lakši put privlačenja nacionalističkih osećanja.“
Takav populistički pristup podrazumeva i flertovanje sa ekstremno nacionalističkim delom biračkog tela.
„Ova taktika nas podseća na sličnu politiku kojoj ekstremna desnica pribegava i u ostalim delovima Evrope. U Austriji, na primer, Partija Slobode prednjači u tome što se ne distancira jasno od nacionalsocijalizma, premda pazi na to da njeni političari ne govore stvari zbog kojih će se sukobiti sa zakonom“, kaže Biber. „U pitanju je veština provociranja kojom se privlači pažnja, mobilišu glasači koji nisu voljni da prihvate zločine prošlog režima i okupljaju oni koji otvoreno odobravaju ratne zločine ili naprosto imaju ambivalentan odnos prema prošlosti.“
Maja Bjelajac je saradnica IWPR-a iz Banja Luke.
